Čovek kog Albanci iskoriste za delove.

Статусни симбол тешке зајебаности. Индикатор истинских алфа јебача, којима је кроћење ватре примарни посо у животу, а све остало што раде им дође ко просер тикет у кладионици. Као, саћу вам покажем како ћу одсвирам солажу од четрииљадепестотријес нота уз помоћ тарзанчића на дупету а све док сам баталио цигар на чивију да се пуши ко пичкин дим. Ил чек додвојим кубанца на клавир кад ме већ молите да вам тукијем одсвирам нешто из мог класичног јесењег опуса. Мисим не би ја него кад сте већ навалили...

Komentar prosečnog pubertetlije, toliko ružnog da kad krene da masturbira, i njegova ruka se pravi da spava.

A skakao bi na sve što ide na dve noge ili gura točak invalidskih kolica, od kasirke do kondukterke, preko razredne i milf Jadranke sa petog sprata.

Izjava, kojom se opisuje posebno zgodna maloletna devojka.

Uvek te oda kad treba da sprečiš ubistvo u filmu. U stvarnosti obično probudi roditelje kad se vraćaš pijan iz provoda.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Istina.
Neki ovo zovu "Ljubav na prvi pogled", al' ajd da se ne lažemo.

Vremena dolaze i prolaze. Moje, tvoje, svačije...
Kada prođe vreme veoma uticajne i stroge osobe, kada ona nije više na položaju a najčešće ni u snazi, onda se nađe gomila nekadašnjih dupeuvlakača koji tada "stvar isteruju na čistinu", pa prozivaju i kače ljudima sve i svašta.
Tada ovaj izraz zaživi.

Сцена која ће у америчким тинејџерским филмовима обележити даљи ток радње. Ја знам, ви знате, сви сигурно знају да ће они на крају у некој романтичној сцени завршити заједно, само они то не знају. Радња-клише. Обоје замишљени шетају ходником када се сударају. Она испушта књиге које је носила у рукама. Обоје скупљају књиге са пода, он се извињава. Погледи им се сусрећу. И сад се они ту гледају, не проговарају(иначе је сасвим нормално гледати у неког 5-10 секунди без иједне речи). Љубав на 1. поглед. И тада креће натезање до последње сцене у филму. Он смотан, она се испoведа најбољој другарици. Питање је зашто се у нашим школама не дешава такво заљубљивање, које је судећи по овим филмовима врло често. Можда зато што девојке у Србоји као сав нормалан свет носе књиге у торби.

izraz slabo poznat muskom delu populacije...to je izraz koi se korisi iskljucivo u zenskim krugovima kao opis stanja,kad vas neki dobar tip da na vlagu ili ti dzoger...kad zelite da opisete prijateljici kako je preterano dobar,odnosno iskarikirate celu situaciju,dajuci akcenat na njegovu muzevnost....kaze se jos i ultimativno dzogerisanje...u principu se radi vrlo jednostavnom a kvalitetnom aktivno-reaktivnom procesu u zenskom mozgu izazvanom samo njusenjem i vizualnim dozivljavanjem muzjaka...kaze se jos hemija pase al bas pase...stanje svesti svojstveno iskljucivo zenama...
...e sad i ako dzoger nije najomiljenija alatka u domacinstvu u ovom bi slucaju se ta teorija pobija jer bi kao takav bio san svake domacice..zasto?..zato!...bajkoviti primer sledi:

Dokaz koji nepogrešivo ukazuje na počinioca - ako je zapišana na prednjem delu onda je osumnjičeni neko od starijih ukućana, ako je zapišana na zadnjem delu onda su krivci deca. Ovu tehniku koriste žene i CSI agenti u svakodnevnom mukotrpnom poslu.

Mesto gde si pošao da kupiš cvikere, a vratio si se sa Sonijevim tranzistorom iz '87-e.

Izraz koji se na jugu koristi kad je nekome ili nečemu došao kraj u nečemu.
Ušao je u upotrebu kada je Darko Pančev nakon Zvezde, gde je ceo vezni red, tada možda najbolji na svetu, bukvalno igrao za njega, prešao u Internacionale, gde je, očigledno, morao da dobro sam oznoji dupe i da počne da igra fudbal, što se naravno nije desilo, te je ubrzo nestao sa tadašnje fudbalske scene. Zlatna kopačka Evrope.

Kafanski izraz za fajront kome mora da se povinuje i poslednji gost, bez obzira koliko je pijan ili mu se jednostavno još ne ide kući koliko god bilo kasno (ili pak rano). Kada konobar/gazda/čistačica konačno uhvati metlu u ruke, zabavi je kraj. Imate pravo samo na jednu otreznujuću kafu, i to samo ako je osoba kod koje su ključevi kafane raspoložena za bacanje džezve na već ledenu plotnu rešoa.
Mnoge afere na jednu noć međ' kafanskim življem koje su kulminirale rasturanjem brakova, dešavale su se upravo 'pred metlu'.

U skladu sa vremenom u kojem živimo ljudi su pronašle prikladniji način da izraze svoje manje ili više pametne ideje i stavove. Svedoci takvih (genijalnih) ispada smo svi mi na mnogobrojnim sajtovima koji su postali stecišta razmenjivanja stavova i ideja. Izvedeno iz stare poslovice "Što na um to na drum"

Vrhunac smaračine u životu svakog pravog nolajfera. Mnogo gore od nema ništa na TV-u. Trenutak kada čovek shvati da je već poskidao sve serije, igrice i filmove koji su ga zanimali, da je sve iole interesantne klipove na jutjubu odgledao već x puta, da je već prečešljao sve moguće porno sajtove i išamarao majmuna na sve moguće morbidarije od hentaia do animal pornjave. Najbolnije moguće iskustvo za sve one koji 25 sati dnevno provode čkiljeći u monitor. Nema ništa na TV-u? To te nikad nije ni zanimalo. Nemaš ribu? Zabole te, pa čemu služe porno sajtovi zaboga? Ortaci su te zaboravili? Ko ih jebe! Ali kada nema ništa na netu, eeeee, to je već pakao. Jer za "nema ništa na TV-u" uvek postoji alternativa.

Pošast koja je harala po svim živim kanalima pre nekoliko godina. Na sreću, sad je upokojena ( SOS kanal se i dalje nekako bori ). Televizijske stanice cu se odricale večernjeg termina za film, ili bilo kakvu drugu smislenu emisiju, da bi puštale muzičke spotove preko kojih bi išle poruke napaljenih gledalaca, i tako uzimale ogromne sume novca od ovaca, koje su, naravno, za šišanje.

Sakupio si sve izvode, navode, spiskove, pečate, zmajeve kugle...Platio si takse, premije, osiguranja, manikir psa zaove predsednika opštine i čekaš na šalteru od 6 ujutru prethodnog dana. Ovo je deseti dan kako dolaziš, ali još nisi na redu, jer se u stalno krcatoj čekaonici neprestano rifrešuje gomila penzionera koji ulaze preko reda i veze. Da bi odagnao suicidne misli, s mozgom na stend baju računaš približnu kubikažu prostorije, više mehanički. Iz reda odlazi jedan penzioner, i tu negde na polovini blagog olakšanja, saseca te surova istina. Do šaltera se gura romski bračni par sa devetoro dece i navodno svi imaju zakazano za pasoš. Blekaut.

Scena na kraju utakmice naše fudbalske reprezentacije.
Igrači se grle na terenu, a navijači guraju na izlazima.

Spust za dojučerašnje stanovnike Pičkovca na Mlavi koji se danas furaju da su urbane gradske face.