Svih mogućih oblika , sporo i lako propuštajući , od svih mogucih tvari , sa krilima ili bez ,
sa samo jednom svrhom .
Sve dok ...

....hodaju gradom srećnici i mi smo bili to, vrati se kad me poželiš, nisam ti bilo ko....

Pošten neki svet. Prepoznao je milozvučno-preldžijske elemente ritmova Radetovih pesama koje razdrmavaju i najčvršće sinaptičke veze - jednostavno se raspametiš.
To su ti ljudi i žene koji imaju jednu cigaretu i ponude tebi. Kad ovakvog domaćina pitaš da uzore njivu, on prvo uzore tvoju i od tvojih komšija, a sebi ako stigne. Komad leba deli na onoliko delova koliko je komšija, svima pomalo. Ovi ljudi kad vide Beograd na vodi, podignu ga da se ne kvasi.
Jedina slobost im je upravo Rade Lacković. Kad je njegov koncert tad se prodaju i džondir i plugovi samo da se kupi karta. Đe koncert? Je l' u Insbruku? Nie problem! Nek ide i kuća!

Poreklom je iz srednje Bosne, eks-Republike Srpske Krajine ili mesta bivše Vrbaske banovine.

Biće koje na prigradskim linijama stoji kraj šofera, u svojoj crnoj, pomalo ispucaloj kožnoj jakni.
Dotičnu najčešće kombinuje sa svetloplavim farmerkama, neretko preširokim. Oko istih, najčešće je opasan kaiš od gujine kože.

Od čitave rodbine, on je bio najmanje sposoban da se snađe, te se obreo u republici Srbiji, dok mu u goste redovno dolazi familija iz dijaspore: Njemačke, Švice ili Austrije. Oni iz Kanade su digli nos, te se ni razglednicom ne javljaju.

U školu je išao po nekoliko kilometara uzbrdo, vraćao se još toliko, uzbrdo takođe, dok su mu na tragu bili opaki, krvožedni kurjaci.

Dok je bio mlad, odrastao je na kvalitetnom rokenrolu, dok svoje srpsko porijeklo nikad nije zaboravljao, ali, kako se približavao kraj stoleća, okrenuo se istorijskim istinama kantautora kakvi su Mirko Pajčin ili Neđo sa Manjače.

Neretko se pijan kači za brezu belu, te plače za Danijelom, a nisu mu strane ni patnje za Bojanom i Milijanom, izgorelom gorom i ognjištem kom će se jednom vratiti, najčešće pod dejstvom kvalitetne zavičajne šljive, koju mu šalje neki, još manje sposoban rođak.

Suptilan način da ti cura u ljubavnom zanosu prijavi da si se pogrešno uparkirao. Na zabranjeno mjesto. U zelenu površinu.

Devojačka sprema za udaju.

Rečenica koju najčešće izgovaraju ljudi koji previše idealizuju stvarnost. Čim si ovo izgovorio, znaj da je najbolje sledeće "ćuti di si jer ni za di si nisi". Ljudi su skloni da o sebi najbolje misle i pričaju, to je neporecivo, čak i da veruju u to, bez trunke svesne samokritike-jer su to uvek drugi ljudi. Radiš, radiš nešto u ovoj šuntavoj državi, nešto malo, nije bog zna šta, ali kaplju neke parice. I onda hoćeš sve da promeniš. Ne, ljudi to neće prihvatiti, kritike padaju na ideje, razumne kritike, jer si pomalo umislio da si filzof, mudrac, propovednik i ti bi da prosvetljuješ. A zaboravljaš da je osamnaesti vek daleko iza nas i da je gotovo. I da, ipak, oni su nešto i radili, bilo je savršeno vreme za uzdizanje razuma iznad mraka verovanja u legende za malu decu tom jedan i tom dva Sada je vreme za snalaženje, a tu si u minusu, jer radiš sebi o glavi. I onda odustaneš od tih nekoliko hiljada uz prilično dobre uslove, jer je to ispod tvog nivoa. Umesto da se kao vidra provučeš kroz vrlo uske vode, godinama radeći na tome i zasijaš u punom svetlu, kad ljudi kažu: "Ne, ja inače ne volim da slušam taj radio, ali ponekad i uhvatim onog malog X, uvek ga slušam, jer je napravio nešto usred ovoga krša, zasijao je u punom sjaju originalnosti, čak i kada govori o temama koje su prežvakane, to radi drugačije od ostalih, na ovoj deponiji zvanoj srpski mediji". Da ne pričam o tome da ekstremni slučajevi ni ne žele da probaju nešto što je navodno ispod njihovog nivoa i tako čame čekajući nešto da padne sa neba. Neka idealna akcija, sa idealnim uslovima. Da im dođe neko i kaže:"Oduvek sam mislio da si poseban, evo ti posao koji si želeo"

Skraćeno od "Reci šta imaš i ne davi me previše!"
Koristi se za započinjanje telefonskog razgovora umjesto "halo" ili neposredno nakon njega. Upotreba ovog izraza može da znači dvije stvari:
- sa dotičnom osobom ste se prilično uortačili
- nemate živaca i jedva čekate da ga/je skinete s vrata, pa želite da vam odmah kaže šta hoće.

Mlitava i viseća dojkara.

Amorfna masa, koja bi trebala da pruži jako lep i veseo sadržaj, ali ima poteškoća da zadrži svoj podrazumevani oblik, kada je slobodno prepuštena sili gravitacije.

Siluete i sene, odsevi dnevnih ljudi. Traka svetlosti za jedan kratki tren počiva na bokovima i liku što nadire iz tmine; podiže oči i skreće pogled u stranu, iščezavši. Kosa pod kapuljačom i farmerice stopljene sa kožom. Nije li joj hladno? Lenji pogled sredovečnog čoveka što izvodi u šetnju psa svoje ćerke; on se snebiva i čudi. Nekuda odlazi. Usne, brada, i komadić nosa pod rubom crvenog kišobrana, u bundi je i žuri. Mračni heroj, snažnih ramena i otvrdlog pogleda, nečiji sluga, nečiji otac i muž. Starac sa rancem i kapom koji nema gde. Nelagoda u liku uzornog mladića; on zamišlja kako je prinudjen da se brani. Mokri pločnici upijaju tragove svetlosti; kora drveća i vlaga, pas i automobil, miris mahovine što buja i lišća gde se rastače i truli. Odjeci detinjstva, ono što možda jeste i što bi jednom moglo biti, što od zvukova stvara fantome a duboko pokopane strahove uobličava u aveti.

Oterati.
Epilog preduge akumulacije besa i srdžbe, koji se danima, mesecima, poekad čak i godinama talože i onda izazvana često i najsitnijim gestom eskaliraju i nakon toga neminovno dolazi do pucanja.

Ultimativni stadij bolikurčine/kurcobolje.
Prolaziš životom bez razmišljanja o mogućim posljedicama.
Najveći boem (Hemingway) je goli kurac za tebe, mala beba, amater.
Ekstremni sportovi su običan hobi za takve tipove.
Podrazumijeva se alkohol, cigare, droge.

Male specifičnosti gore navedenih starocrnogorskih izraza u odnosu na njihovo današnje korišćenje mogu prilično promijeniti smisao rečenica u kojima su upotrijebljene. Naime, izraz "dobar" se nekada koristio samo za dobrog junaka, onog koji "brani sebe od drugoga", hrabrog i vještog u borbi. Ukoliko se za nekoga željelo reći da je dobar čovjek, tj. da "brani drugoga od sebe", koristio se izraz "lijep". A za lijepog čovjeka je nekada bio rezervisan izraz "zgodan" i on je opisivao samo fizički izgled.

Kada nazovete službu za korisnike i potrošite 30 minuta života odgovarajući na pitanja koja nemaju smisla . Sa životom. Kamoli sa problemom.
S godinama nadrkani korisnik postaje psihomanični luđak koji im prijeti da će ih raznijeti bombom ukoliko ne riješe problem.
Opcija b je ako vam ista služba pošalje istrenirane majmune koji obilaze kuće i kakti rješavaju probleme. Oni ih nikada ne riješe, naprave samo veće sranje ili se nikad ne pojave.
Ako nisi vjernik -postaješ u onom trenutku kada ti problem riješi kvalificirana osoba sa mozgom.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...

Jedna od standardnijih floskula u vokabularu sportskih komentatora a kojom se svekolikom narodu kraj malih ekrana pruža informacija o tome ko brani na rendom utakmici rendom sportske kategorije koja, razume se, predviđa postojanje pomenute pozicije u ekipi.

U reali, nažalost, mnogi golmani su i bukvalno shvatili izraz iz naslova pa se najčešće i ne pomeraju sa linije gola - na opštu radost navijača svog kluba, razume se.

Generacija odrastala 90-ih u Beogradu dobila je svoju prvu ikonu. Davor Bobić, poznatiji kao Mos-Kri, spiritus movens beogradske hip-hop scene, preminuo je 25. avgusta u ranim jutarnjim časovima u Beogradu.
Frontmen grupe Prti Bee Gee Mos-Kri ostaće upamćen kao jedan od najharizmatičnijih liričara novog rap talasa koji se oblikovao 90-ih, a isplivao na površinu u poslednjih par godina. I pored medijski eksponiranijih sastava kao što su Beogradski Sindikat, VIP i njihovih debi albuma koji su definisali scenu, mnogi će život u Srbiji s kraja 20. veka zauvek radije vezivati za brutalno iskrene fatalističke rime i jedinstvenu pojavu osobe koja se krila iza pseudonima Mos-Kri.
Neporecivo najtalentovaniji autor i tekstopisac u grupi, Mos-Kri nikada nije dominirao Prti Bee Gee numerama. Njegove kratke, mrzovoljne deonice, uglavnom umetnute negde između, kod fanova su posebno vrednovane i dočekivane kao kulminacija bolnog Prti humora, momenat koji se nestrpljivo iščekuje kroz čitavu pesmu.
Reputacija Prti Bee Gee repera kao antiheroja srpske hip-hop scene proširila se prestonicom nakon što se Radio SKC prvi usudio da emituje psihodelični demo snimak Pajp, koji je ubrzo postao underground fenomen.
Okarakterisani kao heroin-rap, Prti Bee Gee su brzo privukli pažnju starijih hip-hopera autentičnošću svojih tekstova i beskompromisnošću muzičke podloge, i mlađih slušalaca sa imidžom zabranjene muzike koja se ne pušta u prisustvu starijih ukućana.
Ubrzo nakon toga, kreće i kontroverza u okviru hip-hop zajednice oko toga da li je s Prtijevcima rap konačno otišao predaleko. Opravdano se postavilo pitanje da li Prti Bee Gee svojim opisima džanki svakodnevice glorifikuju narkomaniju. I dok se muzička javnost pitala kako se suočiti s brutalnošću sadržine njihovog albuma Grejtes THITS, većina tranzicione omladine prepoznala je iskrivljeni smisao za humor, rečnik i duh koji se iz noći u noć provlači kroz prljave beogradske haustore, i oberučke je prigrlila ovaj debi.
Mos-Krijeva zaostavština mora se shvatiti kao poslednja inkarnacija podžanra koji je započeo zagrebački sastav Bolesna Braća, koji je na srpskom tlu doveden do nivoa apsurda preko bendova poput Bad Copy i celokupne ekipe okupljene na potezu oko autobuskih linija 43 i 23.
No, za razliku od Bad Copy i ostalih napušenih repera koji su se često gubili u stratosferi, Prti Bee Gee uvek su bili čvrsto vezani za društvo i svakodnevicu. Urnebesni opisi pokradene rodbine, dilera dizelaša, presretnutih poštara i ostalih dogodovština iz kraja, slušaoca su ipak na kraju ostavljali s lošim ukusom u ustima. Rap kod nas nikad nije zvučao realnije. Ukoliko se narkomanija definiše kao beg od stvarnosti, Mos-Kri je bio strejter.
Mos-Kri je svojim iskustvom, iskrenošću, inteligencijom i smislom za humor osvojio rap zajednicu i ubrzo postao neka vrsta lokalne maskote, čovek o kome su svi pričali, koga su svi znali i koji je svojim prisustvom širio pozitivnu energiju. Pojava koja izmamljuje osmeh i prenosi dobru karmu.
Osim kao tekstopisac i reper, Mos-Kri će ostati upamćen i kao talentovan radio voditelj i sjajan šoumen. Nepredvidljivi nastupi Prti Bee Gee-a, kao retke zaista uzbudljive svirke u gradu, privlačili su i publiku koja inače ne bi došla na hip-hop žurku.
Beogradski crtači grafita su, nažalost, iznenada pred kraj leta dobili novi zadatak. Domaći hip-hop dobija svoju prvu žrtvu, koja će nas sa zidova i dalje pratiti i donositi nam sreću. Ako su iskrenost i autentičnost parametri po kojima se cene reperi, Mos-Kri je sigurno najveći domaći MC svih vremena.

...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Najčešće osoba ženskog pola, toliko mršava da kad bi htela da se obesi ne bi mogla.

Sisa od coveka koji mi ne da da disem kad se prejedem