Oterati.
Epilog preduge akumulacije besa i srdžbe, koji se danima, mesecima, poekad čak i godinama talože i onda izazvana često i najsitnijim gestom eskaliraju i nakon toga neminovno dolazi do pucanja.

Gotivite sport? Navijate k'o imbecili za omiljeni vam klub? Eventualno turite i neki dinar na isti protiv apsolutnog autsajdera? Ne i zbog batice iz naslova, tog svojevrsnog krkele i kiksare zbog kojeg kršite ruke i grickate nokte do poslednjeg sudijskog zvižduka, ne znajući da l' će i kad će nešto da usere...mamu li mu u pičku jebem ja.

Ultimativni stadij bolikurčine/kurcobolje.
Prolaziš životom bez razmišljanja o mogućim posljedicama.
Najveći boem (Hemingway) je goli kurac za tebe, mala beba, amater.
Ekstremni sportovi su običan hobi za takve tipove.
Podrazumijeva se alkohol, cigare, droge.

Male specifičnosti gore navedenih starocrnogorskih izraza u odnosu na njihovo današnje korišćenje mogu prilično promijeniti smisao rečenica u kojima su upotrijebljene. Naime, izraz "dobar" se nekada koristio samo za dobrog junaka, onog koji "brani sebe od drugoga", hrabrog i vještog u borbi. Ukoliko se za nekoga željelo reći da je dobar čovjek, tj. da "brani drugoga od sebe", koristio se izraz "lijep". A za lijepog čovjeka je nekada bio rezervisan izraz "zgodan" i on je opisivao samo fizički izgled.

Kada nazovete službu za korisnike i potrošite 30 minuta života odgovarajući na pitanja koja nemaju smisla . Sa životom. Kamoli sa problemom.
S godinama nadrkani korisnik postaje psihomanični luđak koji im prijeti da će ih raznijeti bombom ukoliko ne riješe problem.
Opcija b je ako vam ista služba pošalje istrenirane majmune koji obilaze kuće i kakti rješavaju probleme. Oni ih nikada ne riješe, naprave samo veće sranje ili se nikad ne pojave.
Ako nisi vjernik -postaješ u onom trenutku kada ti problem riješi kvalificirana osoba sa mozgom.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...

Jedna od standardnijih floskula u vokabularu sportskih komentatora a kojom se svekolikom narodu kraj malih ekrana pruža informacija o tome ko brani na rendom utakmici rendom sportske kategorije koja, razume se, predviđa postojanje pomenute pozicije u ekipi.

U reali, nažalost, mnogi golmani su i bukvalno shvatili izraz iz naslova pa se najčešće i ne pomeraju sa linije gola - na opštu radost navijača svog kluba, razume se.

Da se ne ponavljamo kako je internet postao preko neophodan i da 90% informacija dobijamo zahvaljujići istom. Medjutim, crnogorske službe, ako se to tako može nazvati, jednostavno odbijaju da to prihvate ili nauče da ažuriraju svoje stranice.

Sisa od coveka koji mi ne da da disem kad se prejedem

pitanje kad 'oćete da se ožderete...

Naši preci su bili u pičku materinu maštoviti ljudi.
Nema toga današnjeg heroja koji bi moga da prkosi Iliji. Kakvi betmeni i supermeni?! Mladi Ilija vozi kolica koja vuku 4 konja, sjedi tako i gleda i ladi muda. Ako ga neko mrko pogleda on mu casta jednu munju po vr' čela i ćao bili.
Ali nee, današnja đeca uče o Supermenu koji je obiša' zemlju za nekoliko sekundi kako je on najjači lik ikad a niko se ne sjeća mladog Ilije. Dobro. imamo slavu ali to nije dovoljno. Moramo svijetu da objavimo. Moramo na vikipediji da proširimo članak o njemu. Neka cio svijet zna ko je bio ilija!
Danas možemo zvati Ilijom svakog talentovanog električara koji nema đe taj talenat da izduva, nema kome da popravi sat ili da uvede utičnicu direktno na isti.

Fantom kablovske televizije. Televizijska stanica koju nikad niko nije memorisao, niti bi naravno to želeo al ne- tu i tamo se pojavi, iščezne, opet pojavi, onda je nema na šaltanju sto godina pa odjednom na nekim srednjecifrenim brojevima iskoči kao zec iz šešira koji veze nema đe mu je gazda zglajz'o da ga vrati u nevidljivost jer mu je tamo i mesto.
Pojava čiji je razlog postojanja misteriozniji od pitanja ima li života u univerzumu, kanal za koji postoji zamalo pa urbana legenda da postoji čovek koji je jednom i film odgledao na njemu mada su to zaista sve neprovorene informacije.
Avangardni revolucionar među televizijama koji se odupire svim komercijalizacijama prkoseći tako svim nepisanim i pisanim pravilima da nekad nekog i iole poznatog treba dovesti pred kamere, jebeni rijaliti prenositi, zakuvati nešto protiv nekog i negde da bi se iko i zadržao makar dvadeset sekundi ispred ekrana.
A jok oni. Nema ništa od tog moj jado.

Američki fudbal do skora u Srbiji je imao jako, jako malu popularost koja se ogledala uglavnom kod ljudi koji su zaludjeni svakakvim sporovima pa i ovim. Vremenom ovaj sport, pun čudnih i dosadnih pravila, počinje da zadobija pripadnike mladjih generacija tako da su to biznismeni uvideli i počeli da kod nas ulazu u ovaj sport.

Razlog za masovan upis u uzrastu od 13 do 17 godina jeste taj što su se polaznici američkog fudbala oprobali u svim mogućim sportovima i uvideli da nisu na za jedan drugi sport koji u sebi nema šibačinu, primesu nasilja, mrznju, gnev, itd... Tako da američki fudbal pruza sve od navedenog i mnogo više od toga.

Polaznici koji kreću da se bave američkim fudbalom su uglavnom "opako razvijeni" i pritom veoma ne iživljeni u želji da sastave protivnika sa zemljom, da ga patosiraju ili već nekim drugim načinom da ga odstrane sa lica zemlje". Takodje je veliki broj članova koji su sa sela i koji treniraju isključivo zbog šibačine!

Televizija koja redovno dno dna udubljuje!!!

Gomila se, čuva se, slaže se, trebaće. Za šta koj kurac, ne znam, valjda kad moj praunuk postane direktor u kancelariji za ujednačavanje oblika šahti u NSRJ, pa da ima da zapiše kad ide u spa-centar a kad na tenis sa Radetom Markovićem.
Jebeni hrčkov mentalitet.
Zato sam rešio da razbucam to rokovničko gnezdo sa sve blokčićima mladuncima u dnu regala:
Uzmi ženo slobodno za recepte baš ovaj ovde, evo, tapacirani, najskuplji, E-LEK-TRO-ŠU-MA-DI-JA ima kartu Evrope i registarske tablice od Triglava do Gevgelije, nȁ, uzmi piši o urmašicama, mada ništa ne spremaš jebali te recepti s interneta.
Sine, evo ti ovaj iz Magnohroma sa kalendarom iz osamdesdevete, nȁ, žvrljaj žirafe i paralelopipede. I da naučiš razdaljinu između Boljevca i Trogira, i dubinu mora, Palagruža gde je! ispitivaću te!
Deda, evo i tebi ovaj Šumska gazdinstva, nacionalni park Stranputica da crtaš gole žene i mape Velike Srbije. Malo je ubuđan, al i ti si, šalim se, de.
A osto negde, da ćuti, za mene, rokovnik Crvene Zastave, sa požutelim danima i listovima prošlim, neispisanim, a završenih priča.

Бошовски архетип гласног посетиоца свих слава, свадба и пирева и алегорија српске алавости. Денди глутоније, Стивен Фрај изједања. Просечан марвојед појешће све, па и ваше похане тиквице ( ево једне! )
Познаје тајне овог света, попут: What is behind the glass? What is behind?
Džem is behind the glass. Džem is behind.

Пандан овој јединственој врсти (када се каже јединствена, мисли се јединствена и са стилом, не блефирам, као она, Primjer, KLIKNI DAVIDIŠ PRIMJER ) јесу америчке дебеле црнкиње из гета, што вичу MXMMM! свима, али не на ћирилици, ни на српском, већ на енглеском. Оне говоре и овакве ствари, уз карактеристичан покрет руке:
Ι told you? What did I tell you? Di'n't I tell you? Cuz I told you! Mhmmm! And when did I tell you? A long time ago! And what did I say will happen when I told you? Exactly what happened?

╔══════════════ღ☃ღ══════════════╗
~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~~ Re-post this if ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~
~ ~ you are a beautiful strong black woman ~ ~
~ ~ ~ ~ ~~ ~ who don’t need no man ~ ~ ~ ~ ~
╚══════════════ღ☃ღ══════════════╝

Specijalnost sportskih komentatora koji prenose tenis da na osnovu pokreta i eventualno pogleda tenisera zaključe njegov tok misli u tom trenutku.

Bosanski Emo.

Dođu tako iz neke zabiti Bogu iza nogu, na lokalnom vašaru pod šatrom pijanim svatovima otpevaju par refrena uz neizvbežan eho i krčanje koji amortizuju falširanje i apsolutni teror nad mikrofonom, gazda vašara, najpijaniji u ekipi, im ponudi ploču u zamenu za nevinost, tri krave i 'ektar zemlje koje najvni roditelji daju, dodju u prestonicu i mudro čekaju devedesete. U naletu kiča koji je tih godina ovuda harao kao skakavci po Africi snime jadne neke nebulozne pesmice uz turski melos, grčku ritam, kinesku gardarobu i rumunski stil koje nastave da pevaju po, gore pomenutim, šatrama krimosima koji pucnjevima proslavljaju to što nemaju ukusa. Kada devedesete prođu i društvo grčevito pokušava da se oporavi one šatro promene stil, odbace prefikse (ekstra, lepa, super...) i sufikse (buba mara) i u konglomerat pokradenih država ubace još i američki BIT sa sve di-džejevima i postanu NAJVEĆE ZVEDE.