Pripadnice ženskog roda koje su se oduvek palile na "zabranjeno voće", tj. "prljave, zle, dugokose metalce", ali su odolevale izazovu provodeći noći po folkotekama, dok ih konačno nije prisvojio neki metalac sa četa.
Sa šljokica i baby roze majičica su prešle na lance, katance, prefarbale se u crno, počele da koriste enormne količine crnog krejona i maskare, užurbano prikupljajući sve moguće i nemoguće albume metal bendova, ne bi li se prištekale svom novom "slatkišu".
Iako im je ogavno, piju pivo ispred dragstora, sa prijateljima svog dečka, uzaludno pokušavajući da razlikuju pesme Iron Maidena i Led Zeppelina ( iako se u suštini groze i jednih i drugih ).
U osami slušaju Vladu Georgijeva i Sergeja Ćetkovića, čije cd-e vešto skrivaju u ižvrljanim vojnim rancima ( za nedajbože ).
Kada im dosadi otpadanje po parkovima i drinkovanje "krmača", polako se povlače, "ljubav" se gasi...i vraćaju se svojim omiljenim izvođačima/izvođačicama (Ceca, Nikola Rokvić, Bijonse, Rihana...), i opet postaju klasične gradske, noćne posetiteljke ultra - in klubova i splavova...
Teška mašinerija ustupa Opeth mesto soft and fluffy zečicama, sa obaveznom tetovažom svog horoskopskog znaka ili tribala na vr' dupeta.

Paradoksalna fraza kojom još po neka napaćena seoska duša gradskim facama pokušava da objasni svoje besmisleno kulučenje: razlog zbog koga sadi krastavce, pa ih onda zaliva da ne usahnu, pa ih u džakovima na pogrbljenim ledjima tegli do pijace, pa prodaje za 10 dinara po kilogramu, pa se s jeseni vrati u zaseok da plače nad isušenim kukuruzom dok timari rebra vranoj ragi. A snaja bolesna, sin ne radi, unučići gladni i žedni...

Jedini nacin na koji mozes podeliti ljude je da ih podelis u dve kategorije. Procenjivati da li su dobri, ili zli, pametni, ili glupi, obrazovani ili neobrazovani, isuvise je plitko i relativno. Ali sasvim jasno mozes videti da jedni imaju nekakvu svoju pricu, da su nasmejani ili uplakani, depresivni ili vedri,da zive neko svoje ludilo. Mozes im po osmehu, po pokretima, po nacinu na koji pristupaju ljudima videti da imaju strasti, bili mrgudi ili dvorske lude. Razgovarali s njima o svetskoj ekonomskoj krizi ili o sportu i onoj stvari, na njima se uvek ocrtava taj lični pečat. Nevezano za to da li su prosli sito i reseto, ili su ziveli povuceni u svoj cosak, na njima se ocrtava zivot i mozes videti da su oblikovali svoju pricu. Ljudi koji nemaju pricu imaju samo onu turobnu prazninu u ocima, ono sto su proziveli morali su jer im se nametalo, sve sto su pokusali je da se uklope u masu, ali bez strasti, bez price... S njima mozes da pricas o svakodnevnim aktivnostima i smislu zivota, ali ne o zivotu samom, to im je teska tema, jer se nisu potrudili da sami iskreiraju isti.

Tužna konstatacija čoveka zaposlenog kod privatnika, koji malo - malo pa ostane prekovremeno, dodje na posao ranije, neke stvari mora da odradi i kod kuće, a umeju da ga iscimaju da dodje na posao i kada dobije slobodan dan. Moderno robovanje.

Izraz za osobu niskog rasta i sitne građe.

Drevna igra koju najvise upraznjavaju mladi muskarci. Kada krv udari u adolescentski mozak (a bogami i na neka druga mesta ), igra pocinje. Uglavnom pocinje nenajvljeno i bezazleno, sasvim prirodno. Igra se sastoji od jednog igraca ili vise igraca koje muci ista muka. Cilj je da se obuzda polni organ koji je poceo da se budi sam od sebe, uvek iznenada i u uvek u najneobicnijim situacijama. To su dani kad se u proseku drka 279 puta dnevno, a teska srca mozes da priznas da bi povalio i muvu u letu zajedno sa njenom kevom. Tako ti se na primer, dok si u kolima sa caletom iznenada u glavi javi slika komsinicine gole noge ili ti u skoli na pismenom, iz glave ne izlazi Milicin beli brus. Proganja te keva malog Marka i to bas dok rucas. Niz ovakvih situacija je veliki a cilj isti da se obuzdas tj. da ga obuzdas bar do trenutka kad ostajes sam i kad ponovo mozes da se posvetis samom sebi. To je sustina ove zanimljive igre.

Nadrealna, kafkijanska situacija. Zalutao u traganju za određenim; pogubljen u moru podataka i informacija. Izgubljen u potrazi za stazom koja vodi do cilja, uspeha i krune. Jednostavno, samoubistvo zbog nestale karte za izlaz iz zatvora. Situacija bez izlaza. Kao kad Pipin i Meri ulaze u prašumu Fangorn, samo što ovde nema Enta da te spase. Ili kad Neša Galija slučajno objavi da voli kobas u rču, pa posle to ne može da povuče. Ispeci pa reci, Nešo!

Zanimljivo je da će se uvek, ali uvek, naći pametnjakovič koji će vas ispravljati i ukazivati vam na greške postavljajući sebe u sitaciju u kojoj ste vi. 'Moglo je ovako' , 'Kako nisi razmišljao, i onako je moglo!' , jer jelte, valjda on zna.

'A budalo, mogao si uzeti balon neki, staviti na kurac i jebati, jebeš kondom... Pa šta ako je kruva, šta ako ima bolest?!'

Ruke. Kada neko pokusa da nas udari da bismo zastitili glavu izlozimo mu ruke, pustimo da one prvo stradaju. Stalno ih prljamo i ribamo, na desetine puta dnevno. Rukama prinosimo hranu i sve sto nam treba, rukama pricamo kada su nam reci teske, rukama sviramo, grlimo, udaramo. Kazemo za nesto da je nasih ruku delo. Ne nasih nogu ili stomaka. Rukama pridrzavamo glavu kada nam je teska, cesemo se i rukama lupamo kada smo besni. Rukama pokrivamo lice kada ne zelimo da ga iko vidi. Dok drzimo kisobran po rukama nas siba vetar, ruke se smrzavaju, one nas oblace, peru nas. Ovo je u cast rukama, najvecim radnicima koji se nikad ne bune, samo ostare, lome se i habaju, smezuraju se ali u tisini i mnogo im vremena treba. Cuvajmo ruke koje pri padu prve udare o beton, koje upadnu u blato da bi sprecile glavu i grudi da se iskaljaju. Cuvajmo ruke koje maze, koje masiraju, ruke koje znaju da povuku oroz i da obore pusku i sprece tragediju. Ruke...

Setite se bombardovanja 1999. i svih muka koje nam je donelo, a koje i danas zivimo. U ta teska vremena koja bi rado da zaboravimo, drzala nas je zelja za zivotom, volja za boljim sutra koje jos cekamo, ali bez ikakve sumnje i jedna doza mrznje, prema ljudima koji nam to priredjuju. Ipak, koliko god oni bili zli, daleko vise od njih samih mrzeli smo nase prodane duse koje su nas cinkarile, postavljale nam lokatore, smicalice, sirile mrznju medju nama, koji samo cekamo varnicu da buknemo, jer nam je dogorelo- tzv. domace izdajnike.
Zar nemamo danas istu sliku i ovde na Vuki, ljude koji cackaju po tudjim definicijama, traze dlaku u jajetu, ostavljaju "lokatore" u vidu komentara, zive u fazonu "nek crkne i moja krava, al komsiji bar dve", dolivaju ulje na vatru kad god i gde god mogu, izvor su definicija ovog tipa kojima se vecina gadi, umesto da sami pisu, citaju i zezaju se... Zar to nisu "domaci izdajnici"?

Stalno ustaje na levu nogu i na "Dobar dan", namćorastim tonom, odgovara "Kako kome", što je sasvim dovoljno da skine osmeh sa lica čak i Bekiju Bekiću.

Kažu ljudi da je baksuščina neka teška jer stalno ćuti. Uprkos svim naporima društva, koje se konstantno oseća neprijatno neznajući u čemu je problem sa njim, da progovori koju reč, sve što se kleštima izvuče je "da", "ne" i "mhm".

Drugi kažu da je takav, u stvari, rođen dva dana pre lisice. Mistik koji svakako nije omiljen, a još manje je prijatan. Ćuti, ne zato što nema šta da kaže i samim tim se čini malo plitkim već naprotiv, on mozga, prikuplja sve informacije koje...e to samo on zna šta sa njima radi. Govorile su majke oduvek sinovima "Čuvaj se sinko one koje ćuti, ta će ti i kožu skinuti".

Minimalni lični dohodak, poznat još i kao minimalac.

Još jedan u nizu tipičnih fudbalskih izraza koji nemaju veze sa mozgom! Njega svaki fudbaler kazuje na konferenciji za štampu, bilo da se igra protiv nižerazrednog tadžikistanskog kluba ili Mančester Junajteda. Ni on sam ne zna šta ''imperativ pobede'' znači, ali čuo je da to tako treba da se kaže, pa zašto da ne oproba svoje lingvističke sposobnosti pred širokim auditorijumom, koji nažalost ni sam ne zna šta je imperativ pobede, ali je takođe čuo da se tako govori na konferencijama, pa neće posumnjati u IQ dotičnog fudbalera, ali fakat je da je zajednički IQ cele ekipe visine sobne temperature!

Reći nekome da još briše dupe okomkom (kukuruza) znači da je ta osoba staromodnija i od najstaromodnijih i pre svega jako škrta. Takve osobe su toliko škrte da će sve kupovati polovno pa čak i više puta krpljene gaće i čarape.

Nekad je bilo veoma kvalitetnih i dobrih serija,dok danas snimaju samo djubre.Mislim da nije samo problem u lovi,vec u zelji nekoga ko je na vlasti,da potpuno zatupi ovaj narod sa glupostina.Tematika koja se u novijim serijama provlaci je vecita besparica i jos vecitije selo i dogodovstine na njemu.E,bas me boli kurac i za selo i za seljake,za "Srecne ljude" i za "Bolji zivot",za "Ranjenog orla" i slicne gluposti,dosta je vise zatupljivanja....

To nije običan ork. To nije orkčina. To je poslednji ork. Najgori među svim orkovoma. To je onaj bednik koji nakon bitke sa Gandalfom i ekipom ide i sakuplja čizme, odelo i oružje svih palih boraca. Svi mu pišaju u usta, iživljavaju se nad njim kao nad nižim bićem.
E, pa kad se za nekog kaže da je poslednji ork, misli se na na najgore nešto što postoji u vidu ljudskog oblika.

Izraz za veoma velikodušnu osobu u svakom pogledu.

Neki gadan trenutak kada ljudi prosto izgube ono Liiiii u zivotu, kada postanu nadrkani, depresivni, kada od svega naprave problem, kada prestanu da se raduju, kada ih obuzme pesimizam, kada pocrkaju leptirici i ostala flora i fauna po stomaku, kad nesto jebeno crkne u njima i prestanu da nose onu divnu energiju "sve ce biti u redu". Necu, e necu!

Eufemizam često korišćen od strane drugova maturanata kada im se želi staviti do znanja da su glupi.

Recenica kojom fudbaleri pokusavaju da privuku publiku,da ipak dodje(prethodno PLATI kartu)i odgleda mec na kojem se pobednik uveliko zna.Jedini izuzetak od ovog pravila su reprezentativci Srbije,koji znaju da imaju iste sanse da pobede i Nemacku i Estoniju,pa oni prilikom izgovaranja te recenice i nisu mnogo daleko od istine.

Knjiga koja je zapravo više gomila brendova,reklama,delova odeće i poneka stravično teška i od životnog značaja dilema(da li da kupim cipele ljubičaste boje ili iste takve narandžaste boje?!?ma,zajebi,kupiću obe!!!)sakupljenih u gomili listova nego što je knjiga.Iako bi svaki pametni um pomislio drugačije,ispostavilo se da se isplati pisati o kupoholičarki(tj.zavisnici,pošto to jeste neka vrsta bolesti) koja je pri tom površna,strašno dosadna i glupa,pošto je knjiga bestseler i izašla je u čak nekoliko delova.Sada je stvar prestiža reći u Zvezdama Granda(sasvim slučajno znam,ne gledam Grand!!!:))na pitanje:"Koja ti je omiljena knjiga?"
"Kupoholičarka!!!"
Naravno,postoje oscilacije,neka više voli kupoholičarku sa bebom,neka pak neki drugi deo.
Naravno,kupoholičarka je odgovor na pitanje svake osobe za koju ste ubedjeni da nije pročitala knjigu u životu,a samim tim što je pročitala sve delove Kupoholičarke,Grabljivicu i prelistala poneke lektire od 50 stranica znači da spada u strasne čitače knjiga i da može da vodi duboke rasprave(razgovore) o knjigama.