- Kume, šta to radiš kume?
- Ništa kume, vežbamo za film. I ti ćeš to da radiš, samo sutra.
- More izlazi iz mog groba.

"Nikako da se vidimo, 'oćete vi kod nas ili mi kod vas? Na koga je red?"
"Ovako se dogovaramo već godinu dana pa ništa...videćemo se...."

- Gledaj ovo! Kenijac rundova ove naše već posle prvog kilometra! Ovo će biti svjetski rekord!
- 'Oće, malo morgen! Objasnili smo mu da je ovo trka na 'iljaduipo umjesto na pet'iljada. Ima da crkne za trista metara! Vidiš, već se čudi što nema zvonceta za poslednji krug.

#

- Šta 'e, Rajčilo? Mi završili, a pred tobom netaknuta pivčuga. Rundovasmo te očas posla!
- Vi ste dugoprugaši, trenirate svako veče. Ja sam jedva istrč'o i ovih svojih osamsto metara. 'Aj' zdravo!

Ješčuo kako je Simo Nemac izuo od batina neke batice? - Pocepao ih k'o mlad Krajišnik meter bukve. Đedina ih tuče, a ne da plakati.

Pobratime moj... Njega je život provozao kroz sito i rešeto. Kao dečak, inače siroče partijski nepodobnog domaćina kojeg je smaknula UDBA, sa komadom somuna ispod miške i crno-belom fotografijom majke na pragu rodne kuće on se uglavio u rupu ispod putničkog vagona voza Beograd-Beč, da bi se u sakriven u kamion, koji je vozio neke holandske junice, prešvercovao do Minhena. Iako ga tamo život nije mazio, savladao je gradivo šibajući se sa Kurdima i Romulancima... Dokazao se kao zajeban tip, ali čovek od reči. To su mu ovi kasnije naplatili: roknuli mu buraza dok je nosio dete u naručju. Dva metka, s' leđa. Najopasniji je onaj koji ništa nema da izgubi - nije to otrcana fraza, nego životna istina.

Deset sati uveče, priroda, cvrče cvrčci. On je zapalio vatru čiji plamenovi daju toplu i nežnu notu crtama njenog lica. Ona neumorno vrti kosu, trepuće umilno i pušta da joj bluza sklizne sa jednog ramena. On, sav ozbiljan, predano prepakuje ranac za sutra, ni ne primećuje je. Ona, pomalo uvređena ali odlučna, kreće u nešto konkretniju akciju.

Ona (mazno): Baš volim što sam baš sa tobom ovde došla, tako si snalažljiv. Ne bih mogla sama bez tebe.
On (ne dižući pogled): Ma da, oduvek me je zanimala priroda, kao klinac sam se sa najboljim drugom igrao Robinzona Krusoa, odlučili smo da provedemo veče sami u šumi, pekli kukuruze, bilo je do jaja, e kako mi taj ortak nedostaje..
Ona (zbunjena, ali nastavlja): Ali ja ni sa kim drugim ne bih išla na ovakvo mesto, sa drugim bih se plašila. Sa tobom se ne plašim...
On (ne dižući pogled): Ja se ničeg ne plašim, ni zmija, ničega. Sanjao sam kako je neki piton ispred mene i neki mi kurac ušao u dupe i ja krenem da ga krljam nekom močugom krvnički, da crkne majku mu pokvarenu...
Ona (uviđa priliku): A kad si kod spavanja gde ću ja da spavam? Moja vreća za spavanje je uska i za mene samu, a tvoja je široka kao za dvoje....
On (ne dižući pogled): Ma šta uska, ja sam u toj spavao, a kamoli ti nećeš stati, čuj boga ti, nisi veća od ovog vola.
Ona (pokušava da probudi u njemu prirodnog zaštitnika): A ako me napadne nešto noću?
On (ne shvativši): Ma šta će da te napadne, ću ti pokažem posle nešto što sam naučio na treningu, skok i okret pun krug, nogom ga sjebeš u facu i završio je karijeru.
Ona (ušuškava se u kaputu i folira se da šmrče): Hladno mi je... hoćeš da me zagrliš?
On (i dalje zabuljen u ranac): Prljave mi ruke od majoneza što je iscureo iz ovog izdrkanog sendviča, eno ti vatra pa se grej.
Ona, razočarana i nadurena, okreće mu leđa i pakuje se u vreću.
On (misli se u sebi): Jebote, ja rek'o ću da pojebem nešto vecčeras, a ova razmažena samo kuka...

- Tata, ja bih batu ili seku.
- Teško da će to da bude, zlato tatino.
- A štooo? Svi moji drugari imaju po nekog.
- Zato što imamo tebe, srećo.
- Kako to?
- Pa lepo... Preko dana si stalno tu, ne odvajaš se od nas k’o da te neko super lepkom prilepio, nemamo te gde, noću bundukuješ do 1 ili 2, a ja ustajem za na pos’o u 6 i moram svaki minut da iskoristim za san.
- Kakve to veze ima?
- Vidi, mama i ja ne možemo zato nikako da se, ovaj, dogovorimo oko tvog bate ili seke kao što smo se dogovorili oko tebe, nemamo kad...
- Ali ja hoćuuuuu!
- I tata bi, sine, veruj mi na reč. Vidi, razgovor to baš i ne može da reši, drugačije to ide...
- Kako to? Zašto?
- E, ne znam, idi malo majku pitaj!
- Već jesam. Ona me poslala kod tebe.
- Aha. Idi sad opet do nje, možda se u međuvremenu setila, a ja odo’ na pecanje, malo da se smirim.

- Brate, izvini što kasnim, iš'o sam po buksnu. Je l izaš'o Vermez sa dva špica?
- Jeste.
- Do jaja. Ofanziva bre. Da ih napunimo. Ko igra u napadu?
- Šćepakadabra jedan i Mitrović.
- Dobro, makar Mitrović igra.
- Čekaj, povredio se nešto Mitrović. Koga bre ono uvodi?
- Šćepakadabru dva.
- A u kurac.

- Pa, do mva maćine sre mva ćna sla mva va, da slaviš još puno, neka je sa srećom.
- Fala, Lazo. Izvol'te, poslužite se.
.
.
.
- Pa, majku mu staru! Nije ovo povratna ambalaža, pa da mi je vraćaš!?
- Šta?
- Pa, ovu flašu sam ti da doneo još pre dve godine, ti je nisi ni gledao, Bog te... Vi'š da piše, ''od Mikija za kuma Lazu, neka ti je srećna slava''.
- Nemoj mi zameriti, bio sam u žurbi, kume.

Uf, sine, juče vidim Vecu Ćićinog. Poče neka priča o gradnji nove crkve kod nas, a on će k'o iz puške: "Ma dobro je što su je napravili kraj onog dubokog kanala, imamo gde bacati bombe kad dođemo da slavimo Badnje veče".

Jebajga, dečko je dijagnoza. Sećaš se da je u osnovnog školi vadio rudu iz nosine, pravio kuglice pa gađao Srpkinju. Šta je radio sa kuglicama koje nije bacao... ne želiš da znaš, veruj mi. Samo ću ti nagovestiti da bombone nikad nije kupovao.

- Kako ste uspjeli da padnete genijalci!?
- Ma Šomi lud ko struja, zapalio buksnu u kolima, napravio se akvarijum. Kad ono, zaustavlja nas policija. Mi pretrnuli, stajemo, a ne vidimo prvog do sebe! Kad je otvorio prozor ker se naduvao.
- Pa što ste stali idioti?!
- E to ti već ne bih znao reći.

UĆ - :sssssss: (uvlači dim) - Koji je rezultat? :ssssssss:

R - 3:1 za nas.

UĆ - To bre, jebi Firmaše!

R - Debilu, igramo sa Čukaričkim.

Bilo bi lepo da se sledeće godine u Španiji (čitaj dalje Svetsko prvenstvo) sve ekipe utripuju ko izgubi od srbije "ode u finale", i onda svi redom počnu da gube od nas a mi osvojimo zlato.