Navijač suparničkog tima pogođen bakljom.

U svetu neko ko stalno svuda i uvek srcem bodri svoj klub a u Srbiji svaki navijač koji na stadion unese vatreno oružje...

Lik sa tribine zadužen za baklje i ostala pirotehnička sredstva.

Термин који домаћи медији често помињу, иако то звучи, а и изгледа крајње комично за домаће фудбалске прилике.
По неком неписаном правилу, то је групица двоцифреног или троцифреног броја људи (осим у два изузетка), који су одвојени од осталог дела стадиона и шљаште као солитер у Калуђерици, и певуше нешто за своју душу.

U Srbiji mora da bude spretan sa nozevima,da poseduje vatreno oruzije,da ima veliku zelju za ubijanjem i razbijanjem,pre svake utakmice opljacka par prodavnica,napada simpatizere protivnickog kluba,da vitla bakljom u slobodno vreme,da se drogira i alkoholise kao manijak,da pretuce bar 20 istih tih protivnickih navijaca po mogucstvu nekog ubije ili bar napravi invalidom. Nas normalne navijace koji volimo taj klub pljuju i nazivaju sisama....desi se i da nas pretuku. Zbog ovakvih navijaca fudbal mnogo gubi na lepoti.

Nekada davno bio je vatreni navijač jednog od velikih klubova bivše države. Pratio je svoj klub u svim mogućim sportovima i od srca navijao. Njegov trenutni tempo života nije u skladu sa brzinom dešavanja pa se sveo na sedenje u fotelji i posmatranje veoma napete turske serije sa povremenim prebacivanjem na sportski kanal. Tek da vidi rezultat.

Navijač koji utakmice prati iz fotelje, a navija i slavi golove preko fejsbuka. Top Shop Huligani, takođe vrše krivična dela preko fejsbuka. Dakle Fejsbuk je opasno mesto.

Navijač koji ne sluša klasiku.

Osoba iz skupa ,,vatrenih navijaca''(citaj:huligana,divljaka)koja najmanje zna o utakmici sa koje se upravo vratila,posto zbog silnih obaveza(paljenje stolica,pentranja po ogradi,tuce,paljenja baklji....)nije bila u stanju da prati utakmicu na koju je dosla.

Da li zbog neuspeha u evropskim takmičenjima i realno lošeg kvaliteta domaćih liga, ili jednostavno je to neka nova moda, omladina se sve više odlučuje navijati za inostrane timove. Ne, nisu to simpatizeri pojedinih ekipa, nego su to vatreni navijači, koji imaju sreće da na razne načine putem medija mogu videti stadione tih timova.

Ова врста људи која је нажалост у изумирању представља средовечног, редовног гледаоца свог локалног тима који све своје фрустрације
(жена га нервира, деца не уче, комшија га суди, браћа га не познају, шеф га подјебује или пензија не стиза, Косово продато, Европу не видимо скоро, скупа кафана, рачуни неплаћени, бојлер покварен, кромпир и парадајз скупи...)
лечи на тај начин што судији и било ком играчу који се иоле истиче од других* из свег гласа, свих 90 минута псује матер, мртву децу и леве ноге.

*псује играча јер је 1)ћелав, 2)фарбан, 3)дугокос, 4)манекен, 5)висок, 6)низак, 7)не уме да игра или па 8)много добро игра и слично...

To je navijac koji tek pocne da navija kada klub dobije utakmicu,a kada je izgubi on je neutralan... On je pri rezultatu od 2-0 glasan,psuje i tad pokazuje sve odlike pravog navijaca,ali kada tim gubi ili je nerijeseno on se ucuti i govori "Jeb'o vas fudbal,vazna je ljubav"...

Ružno je i nazvati ga navijačem, ali neka to bude u daljem tekstu. Navijač licemer hrani svoj bedni ego svakim neuspehom igrača ili tima (često reprezentacije), jer ga to uljuljkava i teši da njegov mizerni život i nije toliko mizeran...i možda je ipak život. Po pravilu, loptu video samo na slici, a u školi su ga za tim birali čak i posle Ćopavog Janka! Nasuprot tome, on u sebi sadrži smisao za taktiku i sport, kao da je nasledio gene Murinja, Fergusona, Gvardiole, Obradovića, Ivkovića, Pilića, Udovičića, Vajde, Anćelotija, Kapela i Fila Džeksona!

Slepljen tako, u svojoj 40 godina staroj fotelji, nakon analize plate svakog igrača i ko koju, da izvinete, jebe i zašto, on je ekstreman u ljubavi i mržnji. Može se prepoznati po rečenicama "Pobedili SMO" i u slučaju poraza "Izgubili SU". Naravno, pobeda se pripisuje svima nama, srpskom narodu, a često i navijač licemer poveruje da je on zaslužan za to. Poraz se kažnjava psovkama, kletvama i prognanstvom iz srpskog naroda, jer srpska majka rađa samo junake.

Ko što su se Japanci jadni zadesili u vatrenom pojasu Pacifika, tako smo se i mi Srbi zadesili(ili bolje rečeno stvorili) u vatrenom pojasu oko nove godine. Sve kreće od Mitrovdana, preko Aranđela i Svetog Nikole do nove godine ( negde obično uskoči ortakov rođendan), pa onda Božić, pa takozvana Srpska nova godina i na kraju Vaslije Ostroški. Ko se odavde izvuče čitav, taj ko da na veseljima i nije bio. Vlaške igranke, robot kola, helikopteri piva, čitave prerije srpskih bizona( čitaj svinja) istrebljene i dovedene na ivicu opstanka i naravno ispijanje čuvene deda Stoletove rakije. A domaćini kao šerpasi na Himalajima kasnije sprovode pijane goste kući. Dosta se u narodu priča o ovom vatrenom pojasu, a kako i ne bi, kad opiči Aranđelovdan od 10 rihtera retko ko ostaje ravnodušan.

Tip koji predstavlja jedno od glavnih obeležja svog kluba. On je prisutan na svakoj utakmici koja se igra na domaćem stadionu, srednjih je godina, neretko nosilac pivskog stomaka, ima arsenal psovki na kojem bi mu i kočijaši pozavideli, u slobodno vreme ne radi ništa i izvanredan je poznavalac fudbala a i sporta uopšte. Ima svoje male rituale koje upražnjava na svakoj utakmici jer to njegovom timu donosi sreću. Skoro svaki klub ima po jednog ovakvog navijača.

Jedino logično objašnjenje svakog novinara s manjkom informacija ili brižnog sugrađanina, koji je upravo okrenuo glavu od osobe u sumnjivoj situaciji i požurio kući ne bi li svojim virtuelnim kolegama objasnio kakve bi sve gadosti učinio takvima, na sred Terazija ako treba, za nauk drugima. Jer, pobogu, što bi bilo nešto drugo u pitanju, zašto komplikovati, kad se sve može svesti na ili-ili, ili ne daj bože umesto mlaćenja prazne slame ponekad odreagovati.

Toliko veran navijač da bi za svoj tim i dušu dao a kamo li nešto drugo, ide na sve utakmice i plače ko pička kad izgubi njegov tim. Ne pravi sranja skoro nikad, dodje navija izukti se i vrati kući zadovoljan i srećan ko malo dete i tako sve do sledeće tekme.
Šteta što su retki kao cvet paprati.

Klinja koji ne ume da igra fudbal.

Vatreni navijač.

Онај лик који у ствари не навија ни за кога, него прати оно што је у тренду да би задовољио своје душевне празнине. Он је навијао за Волфсбург кад је освојио титулу у Немачкој, лајковао је страницу Росола после победе над Надалом. Његови омиљени тимови су они настали преко ноћи кад се бушачима нафте из три лепе или руским тајкунима диго туксон и да из чисте зајебанције од ФК Дероња направе тим који ће ломити ноге Кристијану Роналду у групној фази Лиге шампиона и недељно зарађивати као годишњи бруто национални доходак Папуа Нове Гвинеје. Лицимерно понашање ових људи проистиче из тога да не могу поднети пораз као прави људи, већ то попуњавају окретањем на другу страну колико год она штрокава и огавна била. Они нису такви само у праћењу спорта и навијању, они су такви у свим сферама живота. Пола људи, пола Млађа Динкић.