Jako cesto u serijama americke produkcije, ako izuzmemo detektivske mada se i tu deseva kada je agent suspendovan.
Naime, svako od nas je gledao nekada neku americku seriju. Uzmimo za primer komedije: smesne su zato sto jednostavno serija prati zivote glavnih likova, koji imaju posao, medjutim scene sa njihovog posla su retke. Oni su u svako vreme kuci, jer americki kapitalizam je toliko fleksibilan da covek moze ceo dan biti kuci, zezati se s prijateljima, piti pivo u nekom baru, a ipak da ostane zaposlen i ima novac za sve to. Cak i kad dragi nam glumac ostane bez posla - to za njega nije problem, njemu dolaze pare s neba i prosto se zapitamo odakle on placa racune, hranu i ono pivo u baru koje pije po 3 puta u toku jedne epizode. I nikad para ne ponestane, ni kad je kriza. Medjutim kada mu pare za nesto hitno zatrebaju, on nema ni dolara, naravno sve je to zbog kasnijih desavanja kako ce on na duhovit nacin uz pomoc prijatelja doci do para i kupiti to sto mu treba, verovatno karticom i posle mu banka nece naplatiti ni jednu ratu...
SMS izuzetno pijane osobe koji možeš da istumačiš jedino uz pomoć podjednake količine alkohola.
"Šftvo sm sevečeras ošon zna gde traž*? taks ožur.!,"
Au živote. Sad je pola 12, ako je došao tamo u 10 imao je vremena za osam malih ili šest velikih, što znači da će meni trebati u najboljem slučaju 45 minuta da ga stignem ako ubijem 12 odjednom.
(pola sata kasnije)
"K! Bdi gdes evmen"
Mnogi će pomisliti ''insomničari nemaju snove'' i da, to je delimično tačno, zaista nemaju, iako i imaju to su kratka košmarna nejasna priviđanja koja samo pogoršavaju nervno rastrojstvo, ali daleko od toga da oni ne sanju. O da, sanjaju i te kako. Samo što njihovi snovi nisu stvarni, zato što je smisao njihovog sna sam san i ništa više. Oni nemaju velike želje oni ''sanjaju'' san.
Ima i nas ''normalnih'' koji nemamo problema sa snom a opet imamo sa snovima. Opet traćimo živote u željama, maštanjima, prikrivenim pobudama koje će ostati samo to - ništa. Gubimo dragoceno vreme maštajući o nečemu što nemamo, što možda i nikada nećemo imati ili pak o nečemu što možemo veoma lako imati a opet ne pružimo ruku da ga dohvatimo. Ne dozvolimo sebi spoznaju sebe samih i istinskih vrednosti života sve zbog straha od nepoznatog, lenjosti, gluposti, jebem li ga čega već.
Pada mrak. Vraćamo se u svoju toplu postelju i nastavimo spavati i ako nam se posreći možda i nešto sanjamo - stvarno. Jutro, novi dan, novi san. Nova jutra, novi dani, stari snovi, veliki planovi, mali život, spušta se veče i večni san.
O današnjem kotiranju homofobije na našem podneblju ne vredi drviti mnogo. Suviše je komplikovano. Al u vreme naših očeva i dedova, e tad je postojala homofobija. I to više nego danas. Samo je bila suptilnija i jednostavnija. Dotle se išlo da su domaćim proizvodima koji su imali veze sa higijenom davana isključivo ženska imena. "Nataša" toalet papir, "Biljana" prašak za pranje veša, "Merima" sapun, "Glorija" papirne maramice su samo neki od njih. Teško je poverovati da bi neko dao ime toalet papiru po svojoj ženi, ćerki, majci itd. Ne... to ime se dalo jer muški nisu hteli da im se neki Pera, Laza, Mika ili Žika motaju oko buljsona. Prašak za pranje veša da se zove po muškom!?!?!?!?! Ma nema šanse. Pa ortaci bi ih ubili od zajebavanja da mirišu na drugog lika ili da im je neki Milojica mirisao gaće. Još ako su u vojci pa ih navataju!!! Zbogom mirni živote narednih 18 meseci. I još ako slučajno posle brijanja onu belu penu obrišu sa lica nekim "Mali Milojica" papirnim maramicama, bolje im je da odmah dezertiraju. Manje će da boli.
Zato je najbolje bilo dati svim tako osetljivim proizvodima ženska imena i nemati brige.
Nesto jako malo, mizerno, i pored svega nadasve bezvezno.
-Jel ovo sve para sto imamo večeras za pivo?
-Jest, nema više.
-Pa šta je ovo živote lutalico, ko da smo dobili nagradu u Slagalici, za ovo ne možemo ni po 3 piva popit u lokalu. Ajmo u park na dvolitre, opet nista od socijalizovanja sa bičarkama.
"Ljudi",fasistoidnih shvatanja,koji mrze jevreje,cigane..marsovce i smatraju da su bas oni odredjeni da stite srpstvo.Svoju maloumnost pokazuju tako sto stiteci srpstvo mrznjom,oni mu nanose mnogo vise stete,nego oni koji ga ne brane.Pripadnici ovog "udruzenja" izgleda da ne mogu da prihvate da ljudi koji zive u Srbiji,bez obzira na veru ili nacionalnu pripadnost imaju pravo da se nazivaju kako oni hoce i da veruju u sta hoce,dokle god to ne ugrozava okolinu i ljude u njoj.Manjak obrazovanja koji cesto pokazuju u javnim nastupima,pokusavaju da nadoknade agresijom i koriscenjem otrcanih fraza na koje moze da se primi samo osoba sa nizim koeficijentom inteligencije,a oni upravo i cine vecinu njihovih clanova.
Propagirati antisemitizam u Srbiji nije normalno!Mi smo zajedno stradali u istim logorima kao jevreji.U II Sv.ratu smo se borili protiv nacista i mnogi su dali zivote za taj cilj,a oni koji su preziveli i sad su u poznim godinama,dozivljavaju da vide svoje unuke sa nacistickim simbolima.Ja mislim i iskreno se nadam ,da ovih maloumnika u Srbiji nema mnogo i da su samo bucniji ,nego sposobni da bilo sta urade,zato sto im fali kriticna masa,koja je neophodna da bi mogli nesto da menjaju.
Glupo je mrzeti bilo koga ,a jos gluplje mrzeti neki narod!
Pre je bilo bolje!
Jest al u kurcu. I pre je bilo i kiča i budala i kvaliteta i nekvaliteta.Od kad je sveta i veka veliki su zajebavali male, dobrih ljudi a i psihopata je i pre bilo, nisu nikli skoro.
Niti su osamdesete zakon, nedajbože devedesete, ni prošli vek niti onaj tamo. Stvar je samo u zasićenosti. Pa recikliramo, patimo, jebemo sojke. Bila je dobra Katarina, bila je dobra i Disciplina i sav taj new wave ali u svoje vreme. Koji kurac ih danas vadimo i očekujemo koznašta. Da su ti ljudi imali još štagod da ponude u međuvremenu nisu im trebale političke promene. Jedino što sad zbog ličnih poznanstava sa likovima na vlasti dobijaju hale i termine za besplatne koncerte koje plaćaju opštine, iste one koje otpuštaju radnike.
Licemerja je bilo i biće.
Svako je doba dobro za stvari koje su dobre, i ne valja za stvari koje nisu, nema tu filozofije. Neke stvari su bile bolje, neke gore.
Za jedinku je najopasnije živeti u prošlosti. Biti živ a sahranjen.
Dragi retrogradni, kad se već vratite u prošlost, po svoje živote, zahvalite nekim ljudima na dobrim namerama, dobrim vilama što su vas par puta nosale okolo i ostavite je tamo gde jeste.
Isuviše je teška da se dvaput nosi.
Crna žena je mitsko biće koje živi i u današnjem vremenu, otelotvorenje kosmičkog sklada i božanske harmonije.To je biće koje je dokaz da je Bog savršen arhitekta, a kojoj je Djavo dao moć da utiče na tudje živote.
Crna žena je žena sa televizije, glumica, pevačica , knjževnica , top model.....ali i žena koja živi u tvojoj zgradi, možda u stanu do tvog.
Crna žena je muza savremenog sveta, toliko puta opevana u baladama, narodnim pesmama, hitovima strane produkcije, toliko puta opisana u svetskim klasicima i jeftinim romanima, toliko puta iskadrirana u romantičnim komedijama, dramama i pornićima.
Biće koje izjednačuje muški rod. Ona koja dovodi u vezu automehaničara i profesora anglistike, vozača autobusa i zadriglog direktora banke, policajca i lopova.
Crna žena je zaštitnica kafana, ona koja uvodi muškarce u sevdah, u kafanski dim, u carstvo čula i bola.
Može da od klošara iz gradskog parka napravi srećnika, a opet od milionera sa jahtom i vilom u Monte Karlu gubitnika. Crna žena je igra na sreću.
Crna žena nije plava. Crna žena je oličenje mistike i tajanstvenosti dok je plavuša poput neonske reklame iz Las Vegasa- osvetljena i nezanimljiva. A koji muškarac ne želi da uplovi u tajanstveno i neispitano.
Crna žena je garancija života. Ako je ikada budeš našao i pridobio , bićeš na vrhu sveta. Jer je fazon pridobiti je , a ne zadržati je .....
The hair... They say the hair is everything, you know. Have you ever buried your nose in a mountain of curls... just wanted to go to sleep forever? (AL PACINO "Scent of a Woman )
Tokom I svetskog rata komandovao je 2. bataljonom, 10. kvadrovskog puka, tokom odbrane Beograda, 1915. godine.
Kada se vojska povukla iz Beograda i započelo je potpuno povlačenje iz vojske i naroda, što će kasnije biti poznato kao "srpska golgota", on i njegovi vojnici su ostali da obezbede odstupnicu, i da svojim životima uspore napredovanje Austro-Ugara i Nemaca.
Kada je već bilo očigledno da je prestonica izgubljena, a kada je moral vojske bio potpuno uništen, major Gavrilović je svojim govorom pozvao svoje vojnike na taj poslednji juriš... poslednji prkos nadmoći protivnika... I skoro svi su izginuli...
Ali je kranje osvajanje Beograda udružene snage Nemaca i Austro-Ugara koštao skoro 10 000 vojnika.
Sam Gavrilović je bio teško ranjen, ali je preživeo...
Doživeo je kraj Drugog svetskog rata, koji je proveo u nemačkom koncentracionom logoru, kada se vratio u Beograd, i grupa idiota ga ubila zato što je bio u gardiskoj uniformi... jer nije imao ništa drugo da obuče.
Ironično, mnogi "komunistički" zvaničnici koristili su njegov govor, uz cenzuru, naravno, izbacujući "Živeo Kralj!".
-----------------------------------------------------------------
Kao mali naleteo sam na zapis govora u nekom starom broju Vojske (časopisa tadašnje VJ, mislim da se sada zove Odbrana) i odmah sam ga zapamtio celog, i nikada mi nije izašlo iz glave...
Ne posmatram na celokupnu stvar kao "veliki patriota", niti sam monarhista i antikomunista, čak naprotiv, samo sam hteo predstaviti jednog čoveka koji sam po sebi nije učinio toliko veliku delo. Veliko delo su učinili njegovi vojnici, i svi koji su se borili za odbranu Beograda... Ali oni su verovali u njega, i kroz svoj govor on podseća danas nas na one koji su se borili, i koji su poginuli.
Sećajući se Dragutina Gavrilovića, mi se u stvari sećamo 2. bataljona, 10. kvadrovskog puka. Ali opet, to je samo naziv, broj....
Mi se sećamo ljudi, a Gavrilović je na neki način personifikacija njih..
Tačno u 15 časova, neprijatelj će se razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao!
Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz njenog brojnog stanja. Naš puk žrtvovan je za čast Beograda i otačbine. Vi nemate, dakle, da se bojite za vaše živote, koji više ne postoje... Zato napred u slavu! Za kralja i otačbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!
Ko je imao tu sreću da već ide na more ove godine (ili ranije), bilo na divni nam Jadran (tako blizu a tako krasan) ili negde malo dalje, i ko je posetio bar neku javnu plažu, imao je tu mogućnost da primeti ovu neobicnu pojavu. Ovako to ide: ekipica od par muških individua bez majci sa krajnje džiberskim stavom i još par individua ženskog roda stižu na plažu sa maskama, perajima, surf daskama itd. i naravno sa svim tom opremom izgledaju vrlo sportski zajebano, međutim sve gore odmah po dolasku ostavljaju kod svojih peškira i kreću ka vodi; ovde počinje ovaj neobičan fenomen: dakle, grupica (kreću se čoporativno) stiže do vode, ulazi u nju do kolena, zatim se kao po naređenju okreće i kreće da šparta po plaži, duž obale. Posmatrač ovog fenomena zapaziće da stavom i hodom podsećaju na spasioce iz tv emisija u kojoj se Pamela Anderson tako fino proslavila, kao i da svaka jedinka ove grupe ima neizbežno naočare za sunce i cigaretu u ruci. Ovakva šetnja može trajati od sat vremena do celog dana, a onda se jedinke pokupe isto tako iznenada i zapute u nepoznatom pravcu.
Neiskusnom posmatraču bi se učinilo da ova grupica ovo radi zbog manekenisanja, ili čak samoreklamiranja, ali svakom iskusnom posmatraču je jasno da je ovo volonterski nesebični čin kojim oni čuvaju red i mir na plaži, te ljudske živote onih koji se kupaju kod iste. Živi bili.
U holivudskim blokbasterima snimanim 80ih godina prošlog veka sve je crno belo, dobri akcioni junak se bori protiv "loših momaka". Ali tu njegovu borbu koči dosadni birokrata koji mu brani da koristi silu.
Ovaj birokrata je jedini lik u filmu koji ne veruje u priče o duhovima, teroristima, robotima, vanzemaljcima i ostalim mitskim bićima protiv kojih se hrabri junaci bore.
Ceo svet je na strani junaka a ovaj nesrećnik jedini sumnja u njihove sumanute priče.
On je zapravo jedini lik u filmu koji se ponaša kao stvarna osoba i pritom ne kapira da je samo sporedan lik u priglupom američkom filmu...
Publika ovakve nesrećnike najviše mrzi, a na kraju filma ih glavni junak po običaju tresne pesnicom u glavu i prokomentariše nešto tipa "ti nemaš muda" i slične holivudske gluposti.
Zli birokrata: "Duhovi? To su besmislice, vi varate pošten narod. Strpaću vas u zatvor!"
Glavni junak ga udara pesnicom u glavu: "Ovaj čovek nema muda!"
(ovakve uloge su uništile živote mnogim nesrećnicima jer su ih priglupi ljudi poistovećivali sa ulogom, pri tom nemajući pojma da se ti likovi jedini u filmu ponašaju kao odgovorne osobe...)
Ti si “mladja” generacija koja je od nosača zvuka prvo upoznala kasetu...
Kao dete iz radničke porodice, tata ti je u drugoj polovini osamdesetih kupio Iskrin kasetofon crne boje sa ručicom koja se izvlači i uz njega ti doneo kasete Novih Fosila, Bokija Miloševića i Dragane Mirković.
Iako si još uvek dete, prilično si zbunjen tom muzičkom kobinacijom koju ipak moraš prihvatiti jer radio emisije uskoro ne možeš da snimaš, a sve to zahvaljujući jako kvalitetnoj glavi.
Dok si se okrenuo prošle su godine i neuspeli pokušaj vezivanja za Bajagu i Prodavnicu Tajni. Odjednom REVELATION! Tu je Jugoslav Pantelić I ĆAO HM TOP LISTA.
Tvoj ukus ide sigurnim koracima preko Heart i All I Wanna Do Is Make Love To You, Skid Row i Guns n Roses, do Metalike koju si taman svario kad eto ti ga Enter Sandman, pu živote!
Nekako se okreneš Iron Maidenu i Megadethu, dakle uličnim prodavcima nasnimljenih kaseta kad ono vojska!
Ostavio si kući 92 kasete, a kad se vratiš, brat harmonikaš nasnimio na njih Kodića i Kemiša. Ne žališ mnogo jer tu je fakultet i društvo koje te lagano truje sa Violent Femmes, Suede, Presidents of the USA i taman ti krene, kad razočarano shvatiš da su tu od njih neki gej.
Bogami, nije ti svejedno i odmah udariš po protestu 96/97 i Obojenom Programu, DLM, a za one još malo specifičnije Ništa Ali Logopedi.
Fakultet prodje, dodje posao i kafana.
Nekako se dosećaš da si u stvari sve vreme voleo Tomu i gorko plakao kad je umro, a odlaziš na koncerte gospodski, u dvorane ili trgove, na Van Gog i Bregu, eventualno Galiju ako su ti komšije, pa iz poštovanja.
E, tada uhvatiš sebe da prvi put kažeš kako slušaš sve što je dobro, a shvatiš da si u stvari omatoreo i da nemaš pojma šta se to u stvari sluša tih dana.
Ništa ti drugo ne preostaje nego da ubuduće odgovaraš na pitanje "Šta slušaš?" sa tužno-šaljivim izrazom : Od Silvane do Nirvane!
Zanimanje iz snova za svakog muškarca, sa akcentom na ručnu izradu bisernih ogrlica za dame sa lepim dekolteom.
- Šta si to mazala na dekolte? Baš ekstra izgleda. Mogu da pipnem?
- Aha, slobodno.
- Au je, meko kao bebina guza. To neki nov proizvod?
- Haha, e nasmeja me. Biserna ogrlica bre, RUČNI rad Marka, poznatog juvelira.
- Ček, ček, zar tvoj Marko nije advokat?
- Živote... je l' ti Tesla skinuo mrak ili si prirodno antitalenat za seks?
Čovek sa natprosečno čestim rifrešovanjima mozga. Svaki put kad ga vidite, znate da ćete slušati ono od prethodnih 117 puta.
On je zlatna ribica u ljudskom obliku. Naime, postoji pretpostavka da zlatna ribica ima rok trajanja memorije od pet minuta, nakon čega se aktivira dugme za "refresh" , i onda joj je sve opet novo i zanimljivo, što je zapravo i jedini način da ne poludi u kugli vode prečnika 20 santima.
- Je l' sam ti pričao kad me je opalio učkur od radnog kombinezona na 0,7 mm ispod oka?
- Rašo, pričao si mi to bar juče, ako ne jutros...
- Majke ti? Uglavnom, bilo je to šestog avgusta 2007. na osmu. Ja doš'o na pos'o uroljan sa daće ujka Stanoju....
- Živote, izbeglico.
Umreti. Riknuti. Baciti kašiku.
-Je l' Mikijev deda još živ? Nisam ga video sto godina.
-Stilud. Preturio se čovek još prošle godine.
-E živote... Kad se setim samo kako nas je gađao kamenjem svaki put kad smo mu krali trešnje, i psovao nas kada smo mu gazili cveće pred kućom, i...
Rečenica koju u očaju izgovarate kada čujete kako neka osoba, koja ima bolju ocenu od vas, pokaže enormno
neznanje, koje štaviše ponekad prelazi u glupost.
A: Rekli su mi u prodavnici ljubimaca da mi je ribica urla zbog zakrčenja pluća, baš bezvezna smrt!
B: I ti si to popušio?! Pa ribe nemaju pluća majmune, šta ti uopšte imaš iz biologije?
A: 4
B: I ti imaš bolju ocenu od mene, a ne znaš da ribe nemaju pluća? O živote lutalico!
Srednjovekovna zajebancija, i to mnogo dobra čim se zadržala do danas. Podrazumeva rad na privremenom robovskom režimu. Naime, kad bi se neki plemić dosetio neke genijalne božanske ideje kako bi unapredio državu (čitaj: svojoj guzici još bolje ugodio), angažovao bi umetnike, arhitekte, majstore i dobro ih platio (jebiga, da ne baksuzira). Problem je bio kod fizikalaca. Kako bi ostvario uštede za opšte (čitaj: svoje) dobro, tu se štedelo. Tu stupa na scenu naredba o kuluku...
Kad proglas prođe, svi obični smrtnici bi bili dužni da zabatale sve što rade, svoje obaveze i živote i rmbače dok se to ne završi. A plata? Ista u bilo kojoj valuti, dakle 0. Ono, mislim, mogao si da odbiješ ali uz gadne posledice po sebe i svoju familiju, jer bi nadrkani vlastelin poslao svoje ljubazno osoblje da ti objasni grešku, čisto i za primer drugima. A i ako ne odbiješ, to što si tamo danonoćno te sprečava da radiš posao od kojeg živiš, samim tim nemaš ni zaradu tom istom mudonji da platiš porez, pa opet imaš posla sa njegovim ljubaznim osobljem. Tako da, iz nekog razloga, narod se nije radovao velikim poduhvatima božanskih nam vladara i ježio se kad god bi ti isti dobili neku svetačku ideju.
- Mužu, prekidaj taj budilnik i ustaj, šest je sati.
- Kad pre?! Do kurca!
- Ih, ala oduševljen ideš na pos'o...
- Ženo, već pola godine kulučim, a ni dinara da mi plate. Dirinčim od jutra do večeri, ne mogu ni nešto privatno da poradim da neku kintu bar priberem.
- Jesi pričao sa gazdom?
- Probao. Kaže da u zakonu lepo piše "imaš pravo na zaradu", a ne "dužan sam da ti isplatim", kako firma loše posluje i tako to, a ako mi nešto nije jasno, da se obratim njegovim gorilama. Onda sede u svog novog Mercedesa i ode.
Kao i svi normalni ljudi, obučeš se pristojno i laganim korakom i veselim mislima krećeš u nove pohode na posao/u školu, kako bi nešto korisno uradio ili naučio, družio se sa ljudima koji ti odgovaraju po psihičkim osobinama i normalnim sklonostima. Pozdravljaš se, ne primećuješ ni kod koga ništa neuobičajeno i moliš se da ti ništa ne pokvari tako radosan dan. Okrećeš se i sa osmehom koji govori: "volim život", uživaš u lepim trenucima. Kad eto je, ona, osoba iz koje vrišti: "ja sam najlepši, najbolji, gledajte mene, ja sam tako naučio/la kući pa mislim da je tako svugde". Vidi, ja imam nove 286 patike Nike, pored mnogih Reebook i Converse, a one Lacosta da i ne pominjem. Ovo je moj novi telefon koji košta više od prosečne srpske plate. Imam novu ogrlicu koju sam kupila u Minhenu, a mindjuše su iz Pariza. Ja sam u šemi sa svim popularnima u gradu, mene svako zna, mada ja ne mogu da se odlučim sa kim sam u vezi. Kada prođu minule godine i svi vi budete imali svoje bedne, male bezvredne živote, ja ću imati najviše novca, jer-meni je to smisao života, i umreću jednog dana, ali ja o tome ne razmišljam-svi umiremo u grobnoj parceli metar sa dva. Tužno je to, zar ne? Još tužnije je to što ste još u naslovu prepoznali neku osobu po tim osobinama. Mislite o tome.
Kad uradiš nešto veliko, važno, opšte dobro! (dramska pauza) ... Ali džaba - gomila svinjastih neandertalaca to ne zna da ceni.
Pravi primer je Vuk Karadžić. Ceo svoj vek proveo da nam unese pismenost u živote, osigura naše JA i napravi razliku u odnosu na ostatak sveta, a šta mi uradimo? Stavimo ga na novčanicu od 10 dinara... Od koga je, ima sreće da nije završio na kovanici. Nema veze, bitno je da imamo političara na 5000.
Igra koja je nastala krajem prošlog veka i doživela veliki bum. Tad je bila popularna poput današnjih kantera, samo što se igrala na NES kozoli. Igra se nalazila na kertridžu koja ide uz kupljenu NES konzolu. Glavni akteri igre su vodoinstalateri Mario i Luiđi. Međutim Luiđija si mogao da dobiješ jedino ako uključiš 2 players pa je Mario postao popularniji. Jedno od njih dvojice je trebao da prolazi kroz različite "svetove", i da usput gnječi goombe, kornjače, bube, da izbegavaju šiljata govna od oblaka seratora na svetovima 4-1 i 6-1, da izbegavaju metkove, da skaču ko na federima preko rupetina, i da preživljavaju na pečurkama i cvetovima od kojih dobijaju napad besa i počinju da bljuju vatrene kuglice. Ponekad zaglave u nekim tamnicama i u vodi gde na kraju treba da nađu tunel za izlaz. Na kraju svakog sveta ulaze u neki dvorac u kome vatra igra na sve strane. Na kraju se nalazi neki pijani zmaj kralj koopa (koji ima vrlo neprecizan bacač plamena zaglavljen u njegovom grlu). Inače na kraju kad pobedi kralja koopu tako što ga zajebe, preskoči i sekirom otkači držač za most na kom je koopa, pojavljuje se neki klinac sa pečurkom umesto glave koji kaže: Thank you Mario/Luigi but our princess is in another castle. I tako tražiš sve dok ne stigneš do sveta 8-4... ili još bolje ne stigneš. Nema šanse. Uvek izgubiš sve živote na nekim prethodnim nivoima hteo ti to ili ne.
Super Mario su uglavnom igrala mala deca koja su izludela i kad izgube odu napolje da skaču na pse i mačke.
Danas postoji hiljadu verzija Super Maria ali ipak zauvek u sećanju ostaje ona prva verzija.
Lik1: Jesi nekad obrnuo Super Maria?
Lik2: Ih sto puta.
Lik1: Ma hiljadu!
