Ne ne, to nije seosko veselje, to je recitacija. To je vreme kada deca treba da zadive učitelje i roditelje svojom sposobnošću da nabubaju nešto napamet, i da samo bubaju napamet, bez kritičke refleksije. Da pokažu kako će kada još malo porastu biti verni članovi partije. Ali ne, on je rođeni buntovnik, on prdi na recitaciji, dajući tako i svoj kritički osvrt.

Nemački bend nastao u vremenu Iron Maiden i ostalih, pravi je primer onoga što se naziva škola ili azbuka. Energičan, glasan, sirov sa pevačem koji peva ''kao da je progutao šmirgl papir'' ovaj bend predstavlja esenciju heavy metal muzike i toplo ga preporučujem novim snagama. Narežite ili snimite najbolje pesme iz prvih deset godina delovanja, odvrnite do kraja i pročistite ventile.
(Ono šuštanje na uvodu u ''Fast is Shark'' kao da je najavilo prskanje i zaborav vinila.)

Poluga na ruci koju panduri koriste prilikom privođenja osoba koje se odupiru hapšenju.
Pandurka je alfa i omega balkanske samoodbrane i iživljavanja nad slabijima i predstavlja uprošćenu, seljačku verziju kimure iz stojećeg položaja kojom se protivnik prisiljava na predaju.
Ovu polugu osim pandura koriste još i učenici osnovnih škola uz pitanje: "Prizanješ li mi?" U pomenutoj situaciji usljed tvrdoglavosti jednog ili oba aktera ovog okršaja može doći do narušavanja fizičkog integriteta onog na kojem se izvodi zahvat.

Šegrt na bilo kom poslu, gladan znanja i prakse ali najčešće ovu titulu dobijaju buduće zanatlije.
Ima mnogo kafa da se skuva majstoru, da se nahrani i napoji, majstor mora prvo videti kakav si, dal si čovek il zajebant.
Ako mali prođe inicijaciju, onda počinje prava praksa i mali dobija novu titulu "šegrt" dok mu majstor ne prenese svo znanje isprati ga iz svoje radionice i sad već nekada "mali" postao je pravi majstor.

Životna škola.

U svakom društvu postoji. Društvo koje voli da se zabavlja, izlazi, popije, bleji do kasno u noć uvek sadrži makar jednog ortaka koji je malo odgovorniji i daje prednost svojim obavezama (škola, fakultet, posao). Kada vas u sitne jutarnje sate pozove majka uspaničenim glasom da vas pita gde ste i sa kim ste, na prvom mestu i naročito izražajno izgovarate njegovo ime kako biste je uverili da je sve ok, odnosno kako vas više ne bi smarala.

Najbolja, najjača, najsigurnija, najdostupnija-samo okreni mobilni i već si u igri. Nagrada nije ekstra, uvek ista – Fiat Punto, ali nije ni za bacanje.
Javna kladionica radi non stop po sistemu 24/7, a gde bi drugde, na Javnom servisu. Kladioničarima se javljaju između vesti kako se zatvaraju privatne kladionice koje su previše blizu deci i školama. Za razliku od ovog privatnog servisa, javni servis je daleko od škola, ali je mnogo bliži deci.

Od pamtiveka, kablovi koji sluze ni za sta iliti rezervni kablovi bejahu misterija mom mladom, sirokom umu. Medjutim, dodjoh u te godine i otkrih svrhu ovog carobnog izuma.
Naime, svaki srednjoskolac se susreo za problemom roditelji-internet-skola, gde vas prva i treca stavka sprecavaju u intenzivnom koriscenju druge. Moji roditelji su pronasli resenje: uzece mi kabel od modema. E sad! Tu otkrih cari rezervnih: dadoh dva rezervna, ostade jedan, potreban, Sveti kabel i moje putesestvije po netu se nastavi.

Primerak adolescenta (najcešće pitomca gimnazije kog bilo smera, matematičke gimnazije ili pak neke od tehničkih škola) čiji su telesno-facijalni kanali zapušeni u toj meri da kad puknu (pu, daleko bilo) primesa su Pavlovićeve masti (upadljivo žutilo, gustina itd). Ovakav fenomen se u ženskom rodu naziva "kopačka" zbog izražene rupičastosti lica.

Napomena: Mogućnosti i nazivi su nebrojeni, te ovakav opis treba uzimati sa rezervom i što češće se sluziti sopstvenom kreativnošću.

Petao zakukurika i diže se sen noći, nežno kao ručica detinja, sav živi svet ispusti deo svojeg života i od toga nasta magla i rosa. Još jedan dan bliže kraju. Plašt noći poprimi oblik i gustim velom pruži poslednji otpor Suncu. Opet se začu petao...

Kamen dotače srp i čelik popusti, sitna prašina diže se u haotičnom plesu sa svetlošću koja se u snopovima probijala kroz zavesu. Varnica, jedna, dve, kamen popusti i ples se nastavi. Hrapavi prsti mahnuše i dodaše tempo, kovitlac prašine i svetlosti, božanske lepote.

Oštar srp položi na tronožac i zemljanim podom nastavi za mirisom slanine, jaja i mladog luka. U prostoriju je ušao sa veselim osmehom, uvek ga je imao dok slanina cvrči u tiganju. Lagano spusti usne na njen vrat a ona se naježila još dok su brkovi žarili teme. Dve tri reči pa kikot. Na prašnjavom kredencu stajao je satljik rakije, nije imao prašinu. Kad ga snažna ruka sa tragovima borbe kamena i čelika dohvati on propeva, propeva penušavim zlatnim vencem. Tup udarac stakla o drvo. Poteče nektar i stakleni predmet ožive pa polete u zagrljaj svome tvorcu i napoji ga rakijom.

Kad se treći put petao oglasi srp zaseče snop zlatnog žita. U talasima je klasje padalo u naručje, željno zagrljaja znojavih ruku. Dva puta zaklikta orao i nastavi da kruži oko Sunca u zenitu. Sparina i žega nastadoše a sve krupnije kapi znoja natapaše plodnu zemlju. Prvi lahor probi kroz mokru košulju i srp se umiri, pogled potraži paperjaste oblake na horizontu pa živac iznad oko zaigra. Dok se srp usijavao, hladan vetar odnese misao o odmoru. Mišići su se grčili a šajkača cedila od znoja, a zatim se mali hlad kruške proširi i uhvati celu udolinu. Noć je uzela a dan će vratiti...

Poslednji otkos pade uz prasak groma, zemlja se zatrese i nebu bi žao pa zaplaka. Nebom se prolomi svetlica i zvuk biča proguta još jedan udar groma. Dva rogata vola napeše jaram i jednogodišnji trud poče da se kotrlja ka ambaru.

Mačak ispod strehe uplašeno je gledao domaćina kako trči preko dvorišta. Bele kuglice su skakutale po utabanoj travi, njegove žive oči ispratile su svaku, srećno pogladi brk kad shvati da je na suvom i sigurnom.

Plamen sveće ožive senke, miris tamjana probudi glad. Obla senka donese krčag vina i nasu u pehar i masni umorni prsti podigoše pehar:
- U mlinu se nadomiljalo, u naćvama nakuvavalo, u peći nadopecalo i svima nadotecalo! Gde ove godine, tu i dogodine!
- Grehota je raditi o hrani a biti gladan. - Mrve hleba posuše pod i poče obed...

Oštar miris duvana ispuni prostoriju, munja raspara crno nebo, sveća dva puta zaigra i čovek se glasno nasmeja.

Čuvena škola za najbolje od najboljih. Za elitu. Škola čija je selekcija brutalna i samo oni koji su najbolji u tome mogu da je pohađaju, a samo oni koji su istrajni i nikada se ne predaju mogu da je završe. Od njih, jedan bude najbolji. I on je Top Gan.

Top Gan je osnovao Enver, nakon gledanja istoimenog filma sa Tomom Kruzom, a ime škole nastalo je od engleske reči "top", što znači najbolji i "gan", što je skraćenica od reči ganci, koja je postala zabranjena pojavom izraza Romulanac.

Da bi se pristupilo ovoj školi potrebno je da se ima mnoštvo talenata, od razlikovanja vrednosti sirovina, preko samog nalaženja izvora, tihog otuđivanja, ali i sposobnosti da se samo od osnovnih, lako dostupnih materijala, napravi pobesneli maks vozilo koje mora da služi i za borbu i za beg.

Pitomac koji završi Top Gan obuku dobija sredstva da snimi album u kom god muzičkom pravcu želi, dens ili narodnjak, kao i dozvolu vrhovnog poglavara Džilasa da formira svoju favelu gde god poželi i dobija na poklon nekoliko moćnih artifakta kao što su dres Roberta Karlosa, vlas sa Šabanove perike i album Majkla Đeksona, Triler, koji su centralni deo svake favele.

Svaka ili skoro svaka ekskurzija u višim razredima srednje.Najčešće se dešava kada se u istom hotelu nadju dve ili više srednjih škola iz Srbije,mada nije neophodno ukoliko se radi o školi sa pristojnim brojem dopadljivih(dovoljno pijanih) pripadnica ženskog pola.
Sve počinje u nečijoj sobi gde se skuplja ekipa da pije i da se zaebava.Onda neko primeti ribe na hodniku.Tada svako prisvaja svoju ulogu, ono što mu najbolje ide, i čeka da iste dodju u sobu.Uloge:

Ne znam da li je ovo poznato svima vama, i da li se svi vi ovoga sećate. Uglavnom...
"Visoka" je vrsta stolice u učionicama osnovnih škola. Razlikuje se od ostalih stolica u učionici po tome što ima malo duže noge. Obično takvih ima jedva nekoliko u dotičnoj učionici, pa se svi grabe oko njih. Drugim rečima, nekolicina onih koji dođu u školu malo ranije gledaće svoje drugove sa visine tokom celog dana. Često je bilo fajtova i sukoba oko "visokih"...

Сетно-носталгичарски приступ прошлости и старој изреци ''Прва љубав заборава нема'', али шмекерски и са стилом јер Ипче другачији приступ осим старошколског није имао.
Јеби га, свако од нас је имао ту неку девојчицу са дугим и немирним косама које су нам падале на лице, али - давних дана... Но, и поред свог тог прошлог времена, први пољубац и прво писмо девојчице у уским фармерицама заувек остадоше у сећању...

Papirić koji stane na dlan, a zavisno od kvaliteta sadrži sve informacije potrebne za uspeh na kontrolnom/pismenom zadatku.

Izrada puškica počinje još u osnovnoj školi i napredujući kroz razrede i dalje školovanje usavršava se pisanje kao i prepisivanje sa istih.

Za nazovi štrebere, ona predstavlja teze po kojima treba da piše rad, ako uopšte u toku pismenog/kontrolnog skupe hrabrosti da pogledaju u nju.

Za ostale, puškica je jedini način za završavanje razreda.

Počev od osnovne pa do kraja srednje škole, puškice se razvijaju tako da postaju sve manje a sve više informacija sadrže.

Kratak vremenski period u rasponu od 5 sekundi do jednog minuta.Karakterise ga prepoznatljivo zurenje u jednu tacku u prostoriji i odsustvo na nekoliko trenutaka .

Mesto gde se mnogo loče.

Ovom rečenicom, stare kajle,iskusni, stara škola frajeri, majstori, eksperti, prilaze svakom novajliji na raznim mestima, u raznim situacijama, i njome započinju razgovor stavljajuci do znanja ko je gazda. Dalje uplašenom novajliji detaljno opisuju gde stoje tegovi i kako funkcionišu sve mašine (u teretani), ili gde su najbolje pičke, droga i alkohol (zurka, nocni klub). Znaju kako mesto ''diše'', poznaju sadašnjeg i tri vlasnika unazad. Uglavnom je dobronamerna, i koriste je isključivo pravi šmekeri, eventualno i poneki pajser, ako hoće da se folira pred ribom.

Posebna vrsta dijaspore, koja je emigrirala dosta davno, najkasnije do polovine 70ih i bitno se razlikuje od onih gastosa koji su zapalili od 80ih na ovamo.
Za razliku od garniture koja je zapalila tek kada se smračilo u bivšoj Jugi, a koja je makar u manjoj ili većoj meri još uvek vezana za svoj zavičaj (tu je neka vikendica, stari stan, stara majka, stara škola, stara ljubav,...), stara garnitura je odavno sasekla sve veze sa svojim poreklom. Mada su takođe zapalili iz ekonomskih razloga, oni nisu kretali trbuhom za kruhom, već uglavnom zato što im se nije dopadao sistem u tadašnjoj zemlji.
Sami su u velikoj meri zaboravili jezik, njihova deca ga nikada nisu ni progovorila (naročito ako su iz mešanih brakova), uglavnom su dobili novo državljanstvo i preuzeli nove obrasce ponašanja. U velikoj većini slučajeva, prema nekadašnjim zemljacima ne pokazuju nikakvu bliskost/srdačnost/toplinu.

         Човек? Шта значи то? Ходати на две ноге? Имати моћ говора? То може и папагај. Бити паметан? Не баш. Човек је нешто друго. Нешто што га раздваја од осталих животиња.

         Снег до колена. Више не хладан, осећај се ко зна кад изгубио у мојим ногама. Ипак, оне саме иду. Без икакве везе са главом, оне раде свој посао. Глава пуна мисли. Да пукне! Оне лете без икаквог реда, сударајући се са оштрим албанским ветровима, који попут жилета режу месо претећи да оголе кости. Тишина у маси као на каквом спроводу. Сами себе пратимо до гроба, без икакве наде да ће нас нешто окренути од смрти. Чују се само фијуци ветра и снег под нашим ногама. Понекад нека псовка. Псују људи цара, краља, судбину, себе, све живо и мртво. Псују Бога, од кога такође траже помоћ, Сунце које их не греје ко зна од кад, хлеб кога немају...
         Ах, хлеб... Сладак ли је кад га мајчине руке умесе... Горак ли је кад је сузама заливен, онај војнички. Обично парче испеченог брашна са водом, служи само да те држи још мало пре него ли ти метак пресуди. Еее, да је бар тог горкога. Па нек је као пелин, само да црева не завијају као изгладнели курјаци у планини. У себи псујем краља, куд нас не поведе у лето преко ових планинчуга, бар да траву пасемо као и друге овце, не да гладни идемо на клање. Ветар кида месо.
         Паде мрак. Скупљен крај једног палог дебла које ми служи као јастук не могу да склопим очи. А волео бих. И да их не отворим више. Тако је лакше, велим себи. Жмурим и гледам своја стада. Расута по зеленим ливадама, док ја наслоњен на стару крушку грицкам травку. Једно немирно јагње трчкара около, долази до мене да ме оњуши. Храбо ли је, и радознало. Гледа ме крупним очима и заблеја. Мајку му, као да га чујем. Опет. И опет? Отварам очи. И опет га чујем. Полудео си, Милораде, велим себи и склапам очи опет. Ма чујем га ја, него шта! Да ли га Радован чује? Радоване, буди се. Буди се, лудаче! Еее, Радоване... Сутра ћу му крст направити. И попу ћу дати очев сат да га опоји. Ама, одакле се чује ово јагње?! Кроз шуму и мркли мрак пратим звук. Колиба. Арнаутска. Узимам пушку и приближавам се полако. А сав дрхтим, кој сам мој пошао сам. Будала. Кад ме виде Арбанаси готов сам. И нека. Кроз прозор допире слаба светлост лампе. Јагње све јаче запомаже, осећа да се гладни курјак приближио. Шкрипа врата ме пресече и брзо дигох пушку спреман да опалим. Из топле колибе изађе жена. Млада, нема више од шесн'ест. Да ли је ово дело Нечастивог? Да ли ме Бог куша? Девојка стаде и престрављеног лица гледаше ме. Као јагње свог изгладнелог вука. Чекајући да је режећи ухватим и раскомадам оштрим очњацима. Држала је нешто у рукама, стезала га уз груди као највредније благо. Јагње се драло. Гладан сам, његови ме крици терају да га закољем и поједем живог ту, одмах. Девојка, без икаквог звука, слеђена, крупним очима ме је гледала. Ах, како боли тај поглед, више од промрзлих ногу и швапског олова. Дете заплака. Скренуло је поглед младе Албанке са мог лица и она му шапну нешто, љуљавши га ту сама, незаштићена. Јебеш ово, Милораде. Враћај назад. Јагње утихну.
         Умро сам сутрадан. Нађоше ме како седим на оном деблу поред Радована гледајући према колиби. И поп ме опоји док нас затрпаваше снегом. Ко би рек'о, покварена матора јајара је за џабе то урадила.
         
         Човек? Да ли животиња, курјак ил' ја'ње? Да ли нешто... Ако сам не видиш, не умем ти ја то објаснити, синовац.

Natpis koji vas može dočekati kad ulazite u neko manje mesto.

Meštani su zapostavljeni i usamljeni. Sve vlade su oguglale na njihove apele da se izgradi put, da se popravi krov na školi, da se uvede bilo kakva autobuska linija. Apele redovno potpisuje šaka ljudi kojima je prosečna starost pozamašna. Država oseća da će i to da utihne i ima sad preča posla.

Pre nekih tridesetak godina, postojalo je sve : škola je bila tesna, seoska prodavnica snabdevena, dva puta nedeljno je dolazio i doktor u ambulantu, bila je jedna fabrika, malo dalje još nekoliko.
Država je tu malu fabriku odavno stavila u nekakvu „privatizaciju“, a iz one dve obližnje „radnici“ uredno istrčavaju da put ili prugu kad god prođe više od pola godine poslednjeg „obećanja“ u vezi isplate „preostalih zarada“.

Bavili bi se oni seoskim turizmom kad bi turisti bili ptice pa da dolete same; sadili bi oni nešto na svojim imanjima kad bi postojala stabilna „agrarna politika“; gajili bi stoku kad bi imali sa čim da je hrane....tako oni kažu.
Mi tu vest čujemo i zaboravimo.

Doviđenja Tri pizde materine.