Karakteristike veoma pričljivih ljudi u okruženju su mnogobrojne, ali je sintagma "puna je kuća kad ona dođe" idealno prilagođena za opis takvih osoba. Došla je sama u goste, okej, ali atmosfera odaje utisak da je bečki orkestar u punom sastavu ili da je u toku izbor za glavnog kasapina godine. Svaka priča povlači sledeću temu, a tok razgovora ide tokom Južne Morave do toka Nila. Smeha će biti mnogo, a razloga za smeh veoma malo, pa je posmatračima, i ponekad samim akterima razgovora susret s takvim osobama metak u vuglu sam sebi ispaljen, jer smo mogli da odložimo na neki način taj sastanak.

Pomeranje unutrašnjih organa tokom vožnje u neudobnom automobilu, po seoskom putu. Još ako se tome doda bivši reli vozač za volanom, ugođaj je potpun. Zajebi šijacu masažu, kiropraktičare i ortopede, ovaj tretman razbija celulit zajedno sa kamenom u bubregu.

Iako je Rusija jako velika zemlja koja je pritom i sa društvenog i prirodnog aspekta jako raznovrsna, u Holivudu se drže provjerenog obrasca prema kojem je ista zemlja vječite zime okovana ledom u kojoj ljudi nose isključivo duge zimske kapute i šubare koje krase komunistički simboli uprkos tome što je režim za koji su isti vezani pao sada već prije više od 20 godina (žao mi je ako sam učinio da se osjećate matoro). Jedini izuzetak za ovo poslijednje su ruski mafijaši koji su uvijek u odijelima.
Sve ovo gore nabrojano jako teško je vidjeti kada se radnja odvija napolju obzirom na to da snijeg pada toliko jako da gledajući film na momente možete pomisliti kako se radi o onom snijegu koji se na TV-u sreće kada oslabi signal a jedino što vas može razuvjeriti jeste kadar u kojem se kroz oluju jedva nazire crkva svetog Vasilija Blaženog (prema mišljenju stručnjaka iz Holivuda sjajno snajpersko gnijezdo) koja se pojavljuje bar par puta u toku filma jer je radnja gotovo uvijek smještena u Moskvi. Ako se radnja filma kojim čudom tamo ne odvija, onda je obično smještena u nekom logoru u Sibiru a ako nije ni tamo onda je vrlo moguće da uopšte ne gledate holivudski film.
Scene koje se ne odvijaju na otvorenom smještene su obično u podrume i striptiz barove a time se na neki način gledaocima stavlja do znanja da je Rusija mračna podjednako koliko i hladna.
Rusi su u američkim filmovima takođe i teški alkoholičari (što i nije tolika greška) i jedino piće koje piju je votka koju nose sa sobom u čuturicama a kriminalci su pritom bez izuzetka zavisnici od kokaina.
Ako je vjerovati holivudskim filmovima, Rusi govore engleskim jezikom sa jako grubim i specifičnim akcentom a jedine ruske riječi koje koriste jesu "да", "нет", "здравствуј" i "водка".
Za razliku od Azijata u Holivudu, svi Rusi nijesu kriminalno angažovani ali su u stanju da pruže otpor u svakoj borbi. Dok su Azijati brzi, sitni, zalizani i najbolje barataju hladnim oružjem i vatrenim oružjem manjeg kalibra, Rusi su snažni, krupni, ošišani na opasno i vični upotrebi AK-47 atomatske puške poznatije kao Kalašnjikov a snajperisti uvijek koriste Dragunov snajpere.
Ruskinje su kao i sve žene koje nijesu porijeklom iz amerike u filmovima njihove produkcije obično sponzoruše a pritom su u najvećem broju slučajeva plavuše sa dugim nogama, plavim očima i grubim akcentom pored kojeg jedan prosječan američki muškarac zvuči kao djevojčica koja još nije ušla ni u pubertet.
Ukratko, Rusija u Holivudu još uvijek važi za komunističku državu koja je pritom preplavljena votkom, kriminalcima, prostitutkama, ledom i opet još malo votkom.

Najčuvaniji dokument u vatikanskoj biblioteci.

Istorija je počela da se piše u industrijskom Mančesteru još davnog 12.novembra 1881. godine kada se igrala utakmica koja je preteča današnjeg derbija,igrala se izmedju Svetog Marksa(Gradjanski-Machester City) i Zdravlja(Jedinstvo-Machester United).Utakmica je završena u korist Zdravlja 3-0.Kasnije su ovi timovi promenili imena u Gradjanski i Jednistvo i velika priča je počela.
Prvi derbiji su se igrali na beskrajnim livadam kraj industirjske zone Mančestera uz gust dim koji dospeva iz obližnje fabrike za prepadu sirovina.Derbi koji se igrao pre 110 godina ličio je na derbi srpske beton lige Niškog okruga Mezgraja-Donje Medjurovo koji se igrao 2010.godine.Utakmica je bila prekidana na svakih 10 minuta da bi se omogućilo medicinskim radnicima da nameštaju iščašene zglobove i redarima da sakupljaju izgubljene kramponke posle ultimejt fajt simulacije.Sponzor tog derbija je bila lokalna piljara koja je snabdevala gledaoce paradajzima i jajcima Jorkširske kokoške.
Do sada je ukupno odigran 161 derbi.Jedinstvo je slavilo 68 puta,a Gradjanski 43,dok je 50 puta bilo izjednačeno.U svaki derbi se ulazilo sa puno želje za pobedom i želje da se čitav vratiš kući kako bi mogo da topkaš čajne kolačiće u čaj.
Najveće legende Jedinstva iz Mančestera su sir Bobi Čalton,Žorž Best,nekada najveći maneken medju fudbalerima,verovatno je bio idol kasnijim generacijama iz koje je i Kiki RoLando.Žorž je snimao reklame za automobile,modne kuće,pičke su ga saletale čim kroči na ulicu,a kojoj je prišao sam ni jedna mu nije rekla ''nemogu dobila sam,neću''.Medju legendama se mogu svrstati verovatno svima poznati fudbaleri Kantona Erik,velemajstor šutiranja publike u prvom redu,Peter Šmajhel,gvozdena cevanica Roj Kin i živi primerak fudbalskog boga,Rajan Gigs.Sa druge strane grada u taboru ljutih rivala Jedinstva,u Gradjanskom se nemogu pohvaliti fudbalskim legendama osim Glina Pardoja koji je postao legneda tadašnjeg ''Istlenda'' zbog toga što je sa 16 godina nastupio u Premijeru.Jedinstvo je bilo večiti broj jedan u Mančesteru,ali situacija je počela da se menja 2007 na 2008 kada su u Gradjanski došli arapski ''petrodolari''.Vlasnici Gradjanskog vode se ideologijom ''sve se može kupiti zelenom novčanicom,a istoriju ko jebe''.U gradjanski su uložili enormne sume novca,doveli ražne zvezde i zvezdice,ali oni će moći da preuzmu tron Mančestera tek kada fudbalski mag ser Aleks Ferguson skonča svoj život,ali mnogi ne veruju u to,jer tvrde ja će živeti poput kornjače sa Galapagosa još jedno 225 godina i harati sa svojim pulenima.

Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.

Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!

- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!

I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.

Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.

Ovo je izraz kojim nas roditelji cesto zasipaju jer ne valja seci nokte kada je svetac.

Ultimativni odjeb za mudonje u pokušaju, koji bi želeli svojim megakul potezom da kupe pažnju svih prisutnih, opravdano i neopravdano odsutnih, živih i mrtvih. Mafijaši koji su do juče nosili crne majice sa nalepljenim "MARIJUANA" sada pokušavaju da istegnu muda do poda u stilu "Da se zna ko puca, a ko kupi čaure". Ali ne ide, brate, muda su skupljena ko smokve u oktobru, skupljena jer je vrhunac zajebanosti bilo podizanje tri prsta u Kan-kanu i bežanje sa časa fizičkog u trećem srednje. Ovom rečenicom ego se zabija na minimum ko nojeva glava u vreli pesak, jer znaju da nemaju ni b od bicepsa, da su alergični i na tetovaže iz žvaki i da će pre Karleuša kupiti "Petkanu" Ljiljane Habjanović-Đurović nego što će neko pasti na njihove tričave fore.

Vozački izraz koji opisuje najlakši incident, češanje (da ne kažem udes) gde štete na vozilima koja su u njemu učestvovala gotovo da nema. Limarija nije ulubljena skoro ni malo, nema ulja da curi, vode, mrtvih / povređenih... Samo malo farbe sa jednog vozila na drugom i blaga ogrebotinica.

Svakako jedan od najvećih likova u istoriji kriminalnih romana. Lik čije deduktivne moći prevazilaze i zakone formalističkog mišljenja, čineći ga nepogrešivim u obavljanju svog posla. On je detektiv-konsultant.
Svaki slučaj je drugačiji, ali obrazac za rešavanje, koji Šerlok nalazi u svakom slučaju, je besprekoran. Uz njega verno stoji Doktor Votson pri obavljanju svog detektivskog posla. Pandan po kulnoći uz njega mogu biti eventualno Dr Haus ili kolega lik Herkul Poaro.
U svakodnevnom govoru označava atribut čoveka koji je jako dobar u pronalaženju izgubljenih stvari.

Srednjevekovni markiz koji je bio vrlo lenj,neodlučan,škrt,plašljiv....Pošto su ga krasile takve uglavnom negativne osobine,plemići spletkaroši njegovog doba su mu još malo nakitili reputaciju,pa ga je istorija zapamtila kao jednog od najgorih markiza na svetu,iako to nije sasvim zaslužio.

Simpatična ekipica, koja bi u Srbiji naletela na neočekivano i niz neobjašnjivih fenomena što bi za posledicu imalo drastično opadanje rejtinga gledanosti ukoliko bi snimili neke epizode upravo kod nas.

Dogma zapadnog kapitalističkog društva gde je čovek prvo mušterija pa tek onda čovek. Izjednačiti slobodu sa srećom, izjednačiti izbor sa mogućnostima, ponuditi mogućnosti, a kad se već nudi to mora, bato, nešto i da košta, pa ne može baš toliki altruizam za džabe... Ali šta je nešto novca za sreću, zar ne, nisi neki sitničar, ili ne dao bog, smarač? Šta će mušterija, slegne mula ramenima, ionako već rinta da bi živeo, živi da bi radio. Pored 16 sati radnog vremena, kredita i lizinga, ko će razmišljati da li je starije kokoš ili jaje, ionako ih dele dve police u Merkatoru. A tu ima ne jedna kokoš, nego 36 vrsta, sa kostima, bez kostiju, veća, manje organska, neorganska, genetski modifikovana, sa obronaka Alpa, volja ti bataci, sa karijem.... A tek jaja, od S, M, L, XL, pa do P veličine, A ekstra, A, B klase, ekološki, štalski, kaveski uzgoj... Provuci platnu karticu, imaš ne jednu, nego sedam komada od četiri banke, i ne razmišljaš mnogo. Natakni sluške smartfona, pusti neku muziku i uživaj. Nešto ludo, opušteno i samo napred, jesi plejer, klaber ili si smarač. Dabome.

Ustavi malo, netemane jedan!

Isto se zoveš kao pokojni deda. Seti se njegove priče... Dedu su oženili njegovi roditelji. Nije bio nešto lep, stidan je bio i pomalo klempav, kao i ti. Pričao ti je krišom da baba ne čuje da ni ona njemu nije bila nešto lepa, ali njegovi i njeni se našli, oboje iz siromašnih porodica, takva odluka pala. Za prvu bračnu noć posudio gaće nemecke proizvodnje od starijeg brata. Na početku su se on i baba gledali popreko, vremenom naučili da se tolerišu. Tolerancija je prerasla u poštovanje, poštovanje u ljubav. Četrdeset pet godina braka, dve kuće izgradili, ogromno imanje stekli, dvoje dece, pet unuka. A ti, ime dedino, u trideset i nekoj, nezaposlen, ti danas u dva ujutru spuštenih gaća stojiš kraj laptopa na jedanaestom tabu youjizza listaš da nađeš dovoljnu dobru žensku da ga izbaciš, jer jebiga šteta je baciti na neku lošu. Ali, da bi naći neku novu, nešto do sada neviđeno, ekstravagantno. Možda neka ektra riba ima na trećem tabu, šteta bi bilo stvarno... Jebote, pa listaš već par sati, štaš, nevoljno nađeš u bukmarku nešto provereno, mrziš sebe zbog jebenog kompromisa, ali pogledaš, pa da na miru možeš da legneš. Sam, u osam kvadrata iznajmljene sobe. Sutra je novi dan, iznajmljeno skupo popeglano odelo na jeftinom kineskom plastičnom ofingeru. Novi dan, četvrti razgovor za posao ovaj mesec. Pardon - invervju. Zadnji put si na intervjuu pao kad si nekom menadžeru na pitanje "Koje su Vaše mane?" rekao "Pa, iskreno, podosta ih imam", a i opet si zaboravio da se smeškaš, blago i poslovno odmereno, kako to tutoriali na netu savetuju. Treba sada leći, biti odmoran i nasmejan na novi razgovor za posao. Kutijica tableta za spavanje kraj kreveta... Doktor je lepo pitao, pružio izbor: Gospodine Kovačeviću, imate ove četiri vrste, koje želite, izbor je Vaš? Smrtna tišina mračne sobe budi usnule demone, nastanjene ispod tepiha šarenih laža. Tu, bato, Bajer tablete od 400 mg ne pomažu mnogo... Bol neki u duši, šta li je, jebem ga.

Kapitalistički marketing se zasniva na maksimizaciji profita pod paradigmom pružanja iluzije slobode. Iluzija slobode povećava očekivanja jer se nudi mnoštvo virtuelnih mogućnosti. Od toliko izbora, majku mu, jedan mora biti savršen. E, vidiš, kada prva kiša sapere tu šarenu fasadu, tu realnost opiči čoveka po čelu. Dilemom koliko je izgubljeno načinjenim, konkretnim izborom razočarenje se oduzme od sreće ponuđene čitavim spektrom mogućnosti, sve u svemu, matematika prvog razreda. Želja za novim mogućnostima povuče ponovo, i jovo nanovo, čovek kao miš vrzino kolo okreće.

Ključ sreće – ne očekuj mnogo i drži se stvari koje su se generacijama održale, jednostavnih principa koje je vreme proverilo. Samo se seti dede, imenjaka, i posuđenih nemeckih gaća.

Lepa mogućnost izbora, a opet mnogo gori paradoks. Jebala vas sloboda koja se meri sa 36 vrsta kokošijeg mesa u Merkatoru! Hoću obične gaće, dvoje farmerke, krevet da mogu zaspati u toplom, kajganu od običnih jaja. Ne treba mi mnogo, ali dovoljno da mogu sa nekim podeliti i konačno moći odahnuti, nasmejati se. Živeti, a ne biti kokoška u kavezu, ma kako šaren i lep bio.

Još jedno od nepisanih pravila koja (gle paradoksa) PIŠU dokoni luzeri i endomorfi koji loptu nisu videli u životu osim kada su bušili istu klincima iz susedne zgrade i uz to im pojebali majke kroz neku pogrdnu reč, jer drugačije ne mogu.

Paranoik nad paranoicima. Čovek koji je u stanju da od obične kijavice stvori psihološki problem i da se ubedi da umire. U vreći pičaka vidi kurac. Uz ovakav mentalni sklop često ide i potreba za ispovedanjem greha, da se ne ogreši kod Svevišnjeg. Kad poseti doktora, zamišlja grobara. Kad vidi grobara, pričinjava mu se Sveti Petar. Strah od smrti, koji je normalan u ljudskom rodu kod opisanog pojedinca je za bar deset skala veći, te sa bojažljivošću dečaka koji se usrao u gaće i čeka batine - ispituje svoje životne odluke i poteze u nadi da će se spasiti, iako mu biološki sat uopšte nije otkucao pet do dvanaest.

Jedino logično pitanje, koje možemo da postavimo kad nas neko dovede pred svršen čin da smo totalno nemoćni pred novonastalom situacijom. Svesni da se ništa neće promeniti ali nekako nam je lakše kad osećaj krivice prebacimo na našeg sagovornika.

Za svako sranje koje postoji bar smo jednom okrivili ovu sasvim običnu prirodnu pojavu. A on jadan ćuti.

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Internet i KTV provajder koji ima toliko zadovoljnih korisnika da u svojim poslovnim jedinicama mora da ima službu obezbeđenja. Jedino što je teže kod SBB-a od dobijanja tehničke podrške je otkazivanje bilo kakvog ugovora...

Tip kondicije koji se javlja kod Pravoslavaca, jer retko koji OBIČNI ljudi uspevaju da u jednom danu obiđu 5-10 slava i još ostanu na nogama, barem do kola ili busa.