Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.
Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!
- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!
I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.
Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.
Vuk: Evo kažem vam, ako vi ne verujete sebi, ne verujte onda ni meni, ali opet, znam da verujete meni bar malo, što znači da verujete i sebi. A ja vam garantujem i uveravam vas da uz jaku veru možemo izdržati glad još koji mesec, biće novih pašnjaka i livada, biće soli i krme za sve, još cirka dve godine i na konju smo!
Ovce: Beeeeeee!!! Beeeee!!!
Konj: Kako mudro zbori ovaj vuk. Samo mi ovo na kraju nije jasno, što na meni?
Lisac: Ma šta se primaš matori, nemoj da si i ti balegar, kapiraš valjda da spikom loži ovce?!
Konj: A šta fali balegarima?
Lisac: Ček, ček... Ne čivtaj se odmah. Ne kapiramo se, mislio sam samo figurativno... Šta im fali? Pa svi kenjaju i pišaju po njima, bilo iz moći, gušta, pohlepe a opet pod oklopom činjenja navodno dobrog dela! A oni ništa, dobrice. Tako da,''što se većim balegarom predstaviš to ćeš više govana morati i pojesti!'' Kapiraš?
Konj: Prrfff! Ihahahaaaaa! Ta ti je dobra!
Lisac: Kapiraš ti moj kurac!
добро си ти ово осмислио, пример изува.