Ako očekujete neku smešnu parodiju na gore navedenu ličnost, ovde je pravo vreme da odustanete od daljeg čitanja, jer sledi studiozna kritika upućena na račun gorepomenutog govnara, koji oslikava sve ono protiv čega se kao pojedinac borim: globalizaciju, propagandu, iluzornost, rasipnost i eksploataciju.
Odakle da krenem... najbolje od sredine.
Ne... ipak od počeka, da... u početku stvorih nebo i zemlju... ne, ne, to je neka druga priča, pardon.
Priča počinje sa vrlo lepim običajem poznatim kao ''Oci'' i ''Materice'', dva, za decu, vrlo posebna dana, koja padaju negde oko Nove godine, Božića, i koji se grubo rečeno sastoje u davanju poklona deci, uz određene ritualne radnje...
Dakle nikakav Božić Bata, nikakav Deda Mraz...
A odkud oni tu?
Na to pitanje, daće nam odgovor Sveti Nikola, hrišćanski vladika, koji je po predanju, svu svoju imovinu, razdelio sirotinji.
U čast tog njegovog gesta, hrišćanska crkva je ohrabrivala sveže hristijanizovane pagane, da svoje običaje darivanja (poput naših oca i materica), vežu za ovog svetitelja, čiji praznik pak pada, tu negde oko Božića.
I to je bilo lepo i krasno, ali tamo kod njih. U Srbiji, tada uveliko pod Osmanlijama, nije se baš puno pridavalo značaja tome, i narod je nastavio sa tradicijom oca i materica, koja se ponegde očuvala i do danas.
Šta se dalje dešava? Rasipni i zaludni Jevropljani i Ameriganci, zaboravljajući svoja hrišćanska učenja, i sazdavajući nove komercijalne mitove, lagano transformišu Svetog Nikolu (sa sve njegovom crvenom kardinalskom odeždom) u Santa Clausa (Mikulás, Sinterklaas), da bi današnji svetski poznat oblik stekao kao zaštitno lice kompanije Koka-kole.
Znači Božić Bata je isto što i američki Santa?
Ne... pogrešno.
Zapravo i nije toliko pogrešno. U vreme nastanka Božić Bate, mi smo već bili svoja država, i počinjali smo da pratimo svetske trendove.
jedan od njih bilo je i stvaranje fikcionalnog lika, koji će donositi radost u domove zavejane snegom.
Božić Bata je pogrešna interpretacija od ''Božić bata'' (bata, od batati - trupati, zvučno koračati), gde se Božić (mali Bog, bogić), personifikuje, i na pragu stresa sneg sa nogu (bata), spremajući se da uđe u kuću, sa namerom da je pozlati, i podari čeljadima bogznašta.
Božić Bata se zamišljao kao mlado momče, u gunju, sa šubarom, i platnenim džakom o ramenu...
Bio je aktuelan do drugog rata, nakon koga ga zamenjuje Deda Mraz.
E sad... ko je u stvari Deda Mraz.
Pravi Deda Mraz, bio je slovensko božanstvo zime i mraza, često zloćudan i nemilosrdan (tepali su mu deda, da ga umilostive), a priča se i da je voleo da zamrzava ljude koje bi u putu (sa neke žurke) stigao mrak. Znao je, naravno, itekako i da nagradi poštenje i dobrotu, a bio je i milostiv prema maloj deci, možda jer je i sam imao unuku Snežinku (Снегоручку).
Verovanje u Deda Mraza, pagansko božanstvo, zadržalo se kod Slovena u manje-više hristijanizovanom obliku do pred drugi rat nevezano za Božić ili Novu godinu,, kada je, po uzoru na zapad, komercijalizovan.
Nakon rata, sa širenjem komunističke ideje o štetnosti religijskih verovanja po narodne mase, Božić Bata i Sveti Nikola su postali nepoželjni, pa ih je zamenio sovjetizirani lik starog slovenskog božanstva Deda Mraza.
Nakon svađe sa SSSRom, u SFRJ, ideja Deda Mraza je zadržana, ali je pod uticajem zapada, slika Sovjetskog Deda Mraza, poprimila izgled Koka-kolinog Santa Clousa, a zadržala Deda Mrazovo ime.
Devedesetih godina, nakon buđenja nacionalizma i ponovnog otkrivanja Boga, jugoslovenski narodi se vraćaju starim običajima, pa oživljavaju likove Božić Bate (Djede Božićnjaka, kod braće Hrvata), ali zadržavajući, tada već svetski poznat lik debeloguzog bradatog mutanta.

Dokaz da nije vazno koliko covek dugo zivi, nego koliko ucini.
Covek cije metafore lete po kosmosu u buducnosti i vrebaju da se za nekoga zakace.

Rodio se mali Atila u kuću Rašovića, inače najjačeg prezimena u Kuče. To kad nosiš, Rašović prezime, ka' da si obavezan da budeš neka mudanta od čovjeka. No, Atila kao mali ispoljavaše talenat za neku tobože umjetnost, klesa je krše pa ih onda umaka obično u krv od divljači te mu otac i braća ulove i crta po selu na kuće seljana (prvi grafiti u istoriji Crne Gore).

No to se ne sviđaše svakome jer ako si Rašović moraš bit lovac i ako 3 vuka ne doneseš na trpezu mrš spavaj napolje. Rašovići nijesu mogli tolerisati da im njihova mlada nada crta i svakakve nekakve stvari radi koje se kose sa njihovim zakonima a Atila se baš bijaše usavršio u crtanju te je ima svoj pribor od 4 vrste krša i 3 boje (krv crvena, baljega kafena i guma koju zapali crna). I da bi mu sve to bilo pri ruci da kad mu pane neka ideja na pamet, uzeo je bio od majke haljinu sa masu džepova i sav srećan svaki dan dođe iz škole presvuče se u svoje radno "odijelo" i trči po selu.

Jednog dana naleti na neke bikonje iz škole. Čim se stvori pred njima oni počeše da ga gore pričom tipa "ahahaa haahah majku ti u pičku jebemo" pa onda "ti nisi Rašović no sigurno Drekalović pikice mala". Ignorisa' ih je on vazda no omače se nekome liku pa mu reče "Viđi te derpe si original bruko" i tu se u glavi Atili malom pali sijalica tj čitav luster mu se pali i on vadi krše svoje klete i tu na mjestu radi masakriranje likova a takav bijes u pokretima, takvo zlo u očima Rašovići iz Kuča ne viđoše niko više mu ne smijaše pomenut kako ne valja švarat po kuća. I prođe tu par godina naime, sve normalno, Atila svaki dan švrlja, seljani u noć kreč pa ofarbaju a sjutri dan on opet i tako u krug no jednog dana kako je crta 4-S na vrata od komšije prilazi mu neki ciganin sa pričom "alo momak, alo momak vidim divno krečiš oli da ti dam sad nešto da iz najjače počneš šibat crteže?" Atila nevin ka što jeste pristade te mu ovaj cigo dade neki prah moga bi se zaklet da je brašno upita Atila "Krealju reči mi odma što je ovo ete prikačih za onu lozu gore kakvo je ovo brašno ili šećer što je ovo?" Ganci vidno uplašen ciknu "Predragi sine to sam ja donio iz svetog New Now grada, neki fini momci studenti mislim filozofskog dadoše mi vele evo ti malo daj nekom mladom talentu da se našiba da postane nešto od njega u tu učmalu Crnu Goru aj aj bez mene probaj pa mi reči ada evo prva ruka na kuću evo lizni!"

Atila zaveden liznu malo.

šou

komedija

drama

horor

sve u jedno

Uzima Atila svoje krše zabija ih ciganinu u oči onda mu kida glavu i crta sa njim po kući
remek dela današnjih dana no brzo ga prestade da radi ta bijela smjesa a on šćijaše još prekumi babu da mu da koji dinar da ojde do Podgorice da nađe nečega da se šibne da proživi opet događaj od momenta kad mu baba ne šćede dat on joj tu kida glavu i iz njedara uzima pare.

Siđe on u Podgoricu zaslijepi ga svetlo velegrada klabing klabing zezanje do bola svaku noć uživancija penetriranje kučki no ne mogaše nać niđe malo bijelog da se našiba i jedno jutro kako se vrća iz obližnjeg kluba sasu mu 3 metka u čelo nepoznata osoba.

To bi bilo to.

Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

Majndfak plejs blistavog uma.

Mesto gde i glup čovek može da porazgovara sa akademikom, gde folk pevač Š kategorije puni Marakanu peti dan zaredom, mesto gde i Nik Vujičić može da pravi zvezdu na plaži... mesto gde je i otrov lek... pojzeeeeeeeeeeeeen!

Jeftini kanditorski proizvodi čiji rok upotrebe prevazilazi rok trajanja (ponekad i do 2 godine u zavisnosti od vrste i proizvođača). Ono što je zanimljivo u vezi ovih proizvoda jeste da se oni u većini slučajeva ne konzumiraju već, neutvrđenim ritualima primopredaje, kruže između porodica i osoba od interesa na razičitim svečanostima tipa slave i rođendana kao znak pažnje. Međutim glavni razlog je niska hranljiva vrednost, u nekim slučajevima nejestivost i generalno odvratan ukus. U slučaju da neka neupućena osoba ipak otvori gore pomenuti proizvod , isti će ostati u zdelici sledećih 3 meseca, "da se gosti posluže".

Sve ce vam, pa i one najgore stvari u zivotu, jednom biti od koristi. Zato treba da budete svima zahvalni, cak i onima koje ocima ne mozete da vidite.

Kao i svaka umetnost, i ova takođe zahteva oko za nijanse širokog sprektra naizgled identičnih životnih boja. Potreban je prstohvat mudrosti kako bi se podvig započeo i uspešno priveo kraju, a rezultat bio na nivou očekivanog. Hiljade godina vežbanja i prenošenja znanja sa kolena na koleno izdvajaju one koji umeju od onih koji mrljave. Pokušavaju i ti drugi, nije da ne pokušavaju, ali im nekako ne ide. Vešte ruke majstora odlično razlikuju metod desna ruka, levi džep, što im daje veliku prednost pri baratanju ovom granom mehanike. Onaj ko to ne ume, zauvek ostaje samo seme neke prelepe biljke, zasađene negde u pustinjama Sjenice i Tutina, koje iako se redovno zaliva, nikada neće nići, što zbog sudbine, što zbog sopstvene uzane svesti nesposobne da napreduje ka laguni uspeha.

Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.

-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...

Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.

-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.

Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.

Evo opet Bata Sale sa svojim ozbiljnim defkama, ima da mu lupim minus jer sam ja ovde doš'o da čitam vicovi, a ne nešto pametno. E briga me. Elem, ovo što sledi nije neki moj stav već zvanični stav istorije.

Džihad znači Sveti Rat u islamu i da, pominje se u Kor'anu i ne, izvorno nije ono što radi Bin Laden. Mnogi neupućeni misle da Kor'an poziva na rat protiv svega što nije islamsko. To nije tačno. Džihad je, izvorno po Kor'anu, rat sa samim sobom (pandan hrišćanskoj borbi protiv đavoljih iskušenja). Ovaj današnji, oružani rat je nastao kao odgovor na krstaške ratove koje su vodili hrišćani (tj. Rimokatolička Crkva) protiv muslimana u Svetoj Zemlji. (Da, da, mi hrišćani smo prvi počeli i to ratom koji je nazvan Svetim Ratom, a kog, kao takvog, nema u Bibliji kao što ni džihada, kao takvog, nema u Kor'anu). Danas, kao i u samom početku koristi se isključivo od određenih individua ili grupa koje zloupotrebljavaju veru u Boga kod običnih ljudi zarad sticanja ekonomske, političke i vojne moći (kao uostalom i krstaški ratovi). Da biste stekli bolju sliku o čemu se zapravo radi i kako je džihad nastao sledi malo istorije. (sa' će minus :D)

Spomenik palim železnicama Srbije.Iz praktičnih razloga se odustalo od podizanja klasičnog spomenika,jer bi to zahtevalo mnogo vremena,novca,dizajnerskog truda i teško bi se obezbedio u svakom gradu po jedan spomenik,kao što je sada sa napuštenim vagonima slučaj.Tj. oni predstavljaju jedinstveno monumentalno obeležje,gde se spomenik ne podiže već ostavlja.Tako je otklonjena svaka neizvesnost,jer se golim oko odmah vidi zašto je i kome namenjen spomenik,što nije uvek slučaj sa spomenicima.

Kad bi znali da pričaju,ovi vagoni bi nam sigurno ispričali mnoge zanimljive priče iz davnih vremena..

Svako jutro kad ustanem oko pola 7, ja odmah pomislim: hvala Gospodu što sam ustao živ! Pre odlaska na počinak Mu se vazda detaljno pomolim i on me, eto, svakog jutra, uvek miropaže tajnom života. Nakon što se čio i vedar dignem iz ležaja na kojem spavam (jer me Bog miropomaza), stanem pred ikonu Isusa Našeg Krstonosioca i stanem je celivati. Ne znam kako to drugi bogobojažljivi ljudi rade ali ja, na primer, dok celivam, ja praktikujem tihovanje jer to čine i monasi u Hilandaru a moj mi je duhovnik, otac Nikolaj, kazao da oni najbolje znaju šta je "bogougodno". Kad završim sa jutarnjom molitvom, otidnem da sa Božjim blagoslovom obavim i jutarnju higijenu. Imam peškir koji štiti od napuštanja blagodeti, četkicu iz manastira Ravanica a lavabo mi je, još prošle godine za Slavu, lično osveštao otac Zafir. On mi je poklonio i brojanice bez kojih ne idem nikuda. Spustim se dole u kujnu; majka moje dece je već odavno ustala, napojila stoku, sredila kuću, spremila doručak i čeka me smerno, ponizno, skrušeno, kako i dolikuje jednom grešnom biću iz Starog Zaveta. Odalamim je jednom preko usta da me ne bi napustila blagodet (savet oca Mihajla iz manastira Rukumija) i sedam za sto. Danas je post po julijanskom kalendaru te reči "Bog čuva jaganjce koji pasu travu sa livade odricanja" krase stolnjak iz manastira Grabovac nad kojim jedemo. Ja te reči i ne razumem baš najbolje ali me je otac Hinastera uverio da štite od prelesti.

Utom stižu i deca. Sva su krštena, Bogu hvala, a u školi su odlični đaci iz veronauke. Dva nastarija sina već pomažu jermonahu Danilu u obližnjoj crkvi a mlađa ćerka peva u crkvenom horu, u slavu Svevišnjeg. Jedino se brinem za ovu najstariju a i otac Nikolaj me je savetovao da je što pre pošaljem u jedan dobar ženski manastir da ne učini veridbu sa đavolom, s čime bih se i ja bacio u uninije a to bi bila teška prelest. Doduše, u mobilnom telefonu (blagoslov oca Makarija iz Valjeva) imam u automatskom biranju (blagoslov ali u upozorenje oca Zafira) čak trojicu sveštenika koji su spremni da, u hitnom slučaju, odmah dođu i spreče eventualni odlazak blagodeti, ižejesinanebesi. Nakon što svršimo sa doručkom, svaki ide na svoju stranu - deca u školu, ja na posao a majka moje dece na ispovest. Odalamim je još jednom, ovoga puta za njeno dobro. Zna da je zgrešila pa dobrodeteljno ćuti. Ako.

Dok se kolima vozim u firmu, slušam radio-stanicu "Slovo Ljubve" i uživam u dobrim, starim himnama, troparima i psalmima. Često između uhvatim i neku poučnu emisiju a među omiljenima su mi definitivno "Veronautika", "Saputnici na putu za Damask" i "Crkvena kuhinja". Nikad ne vozim 66km/h i kad čekam na semaforu uvek mrsomudim brojanicu. Ponekad mi se desi da me zaustavi milicija i ja im tada pružim staru vozačku i saobraćajnu dozvolu, jer ove nove nose žig Đavola i isisavaju blagodet iz čoveka...što je opet prelest po crkvenim knjigama. Jako se uplašim kad vidim neku saobraćajnu nesreću jer mi je otac Atanasije iz Paraćina jednom rekao da je Antihrist onda obavezno negde u blizini i da vreba nas miropomazane bogosvedoke. Tada gledam u ikonu Svetog Luke na retrovizoru i hrabrim se molitvom Bogomladencu.

Na poslu imam dobre odnose sa svim kolegama, mnogima od njih sam i krstio decu...a sutra ću, ako Bog da, možda i tvoju. Neki od njih su bili i na Hilandaru pa su mi odatle donosili krstove, ikone, sveće...na čemu sam im ja veoma bogozahvalan. Iako bih jako voleo i da ga lično posetim i u njemu zakonačim, znam da je moja poseta Hilandaru nemoguća dokle god su u funkciji ovi novi pasoši koji nose žig Zveri tj. pečat Sotone. A i fotografisanje je pogubno za zadržavanje blagodeti (otac Zafir). Kad završim sa poslom odlazim kod oca Nikolaja na ispovest. On je obično zadovoljan mojom čvrstinom Vere i volim kad mu poljubim ruku pred rastanak. Kada dođem kući i završim sa ručkom, uzmem da čitam neku od knjiga iz crkvene biblioteke a trenutno listam "Pečat Istiniti" Arhimandrita Emilijana. 66-tu stranu uvek preskačem. Večeramo opet svi zajedno, izuzev majke moje dece koja se već povukla u naš ležaj i čeka me da je izbičujem 12 puta, koliko ima i Svetih Apostola Princopratilaca. Ja to činim nerado ali se ne usuđujem da preispitujem savete mog duhovnika, oca Nikolaja.

Konačno, ležem i ja u blagosloveni krevet, vedar, čio i neokrnjene blagodeti. Jer - uskoro ću sanjati Tvorca a to je dobro protiv prelesti...

Svi ga se sećamo. Ono derle koje uvek diže dva prsta gore. Čak i kad nije u vidokrugu učitelja. Ne vole ga drugi učenici, ne vole ga ni učiteljice. Budući svirač kurcu na birou.

Svi kojima je Srbija na srcu imaju danas zadatak, dužnost i obavezu da razmišljaju i osmisle najbolje što mogu svoj odgovor na goruće pitanje: kako odbraniti Srbiju?
Kako da je odbranimo posle svega što joj se dogodilo? I, ne manje važno: kako da je odbranimo posle svega što nam se dogodilo?
Jer smo svi mi, bez obzira na naše međusobne razlike, već toliko puta prolazili kroz ono nepodnošljivo osećanje tuge i razočaranja, dok smo nemoćno gledali strašno osiromašenje i uniženje naše zemlje, sve užase takozvane tranzicije našeg društva, rasparčavanje i opšti raspad naše države, propast i stradanje naše domovine, stradalnički put i nestanak naše otadžbine, sve zapuštene i beznadne pejzaže naših zavičaja, međusobnu mržnju i nepoverenje.
To osećanje smo svi doživeli. Svi do jednog.
I bez obzira na to kojoj ideologiji pripadamo, kakvoj politici verujemo i koga priželjkujemo za predsednika i premijera - svi smo, redom, prošli kroz ovo razočaranje stanjem u kome se nalazi Srbija koju volimo, ona čijoj se obnovi nadamo.
I bez obzira na to da li nam je bliži Peti oktobar ili Vidovdan, da li glasamo za ulazak u Evropu ili za približavanje Rusiji, da li živimo u Beogradu ili Čikagu - nema nikoga među nama ko se nije bar nekad upitao: ima li još nade za neku drugačiju, bolju i lepšu Srbiju.
Jer problem nije više u tome da li nam se dopada Srbija u kojoj živimo, da li smo zadovoljni krunom na njenoj glavi i da li nam smeta njen jugoslovenski ili republikanski oblik. Stvar, već odavno, nije u tome da li Srbija naših snova liči na onu čiju sudbinu delimo.
Ne uznemiravaju nas, u ovom trenutku, samo ona već klasična pitanja: da li srpski tenkovi na vojnoj paradi pred Skupštinom imaju ucrtanu petokraku ili dvoglavog orla, da li srpski fudbaleri igraju u plavim, crvenim ili belim dresovima i da li srpsku prestonicu prepoznajemo po Hramu svetog Save ili Meštrovićevom Pobedniku.
Ne, sad nas proganja i prati neko mnogo jače i starije pitanje, koje od nas zahteva iskren i hitan odgovor.
Da li ima nade za bilo kakvu Srbiju?
Da li ćemo, za svojih života, ikad više videti realnu snagu i ponos jedne nezavisne, suverene, vedre i bezbrižne Srbije? Da li će kaldrma i asfalt ponovo odjekivati pod ujednačenim ritmom čizama ma kakve srpske vojske? Da li ćemo ikad još na licima naših sugrađana videti znake bilo kakvog entuzijazma, ma kakve energije, nekakvog optimizma i vere u bolje sutra?
Da li ćemo doživeti da vidimo ikad još ljubazne i požrtvovane srpske medicinske sestre, fine i strpljive srpske službenice na šalterima, dobronamerne i normalne srpske policajce, nepotkupljive srpske sudije i profesore, srpske tajkune koji su spremni da s drugima podele makar mrvice sa svog prepunog stola, srpske ministre koji daju ostavke iz moralnih razloga, srećne srpske brakove pune uzajamnog poštovanja i obostrane trpeljivosti, srpske političare koji ispunjavaju ono što su nam obećali na izborima?
I da li zaista želimo da naša deca studiraju i žive u Srbiji - pa ma kakvo bilo njeno buduće uređenje, ma kako se zvale srpske ulice i bulevari, ma čiji spomenici krasili njene trgove?
Da li ćemo ponovo osetiti solidarnost i pripadnost zajednici, a da nas na to ne primoraju strašna narodna stradanja i uspesi naših sportskih heroja?
Da li ćemo prisustvovati čudu neviđenom: osećanju da je neko još uvek spreman da podredi svoj lični onom zajedničkom, srpskom interesu?
Da li ćemo se podsetiti, uživo, razloga zbog kojih su uopšte građeni Studenica, Hilandar i Visoki Dečani; zbog kojih su se spremali u vojsku svi oni golobradi dečaci i najbolji među muškarcima uoči cerske i kolubarske bitke; zbog kojih su se žrtvovali, propovedali, slikali, trpeli i u Srbiju se vraćali svi naši veliki prethodnici; zbog kojih su svoje stihove posvećivali otadžbini i onako iskreno pevali Rakić i Dučić, Rastko i Vinaver; zbog kojih je Vuk Karadžić špartao Austrijom na drvenoj nozi, a Dositej pešice obišao čitavu Evropu? Sve to u potrazi za odgovorom na isto ovo pitanje. Pitanje odbrane Srbije.
Jer je to pitanje svih pitanja. To da je najvažnije odbraniti Srbiju.
Ne razapinjati je zbog naših sopstvenih grešaka. Ne poistovećivati je sa onim što ju je skoro uništilo. Ne odbacivati sve druge Srbije osim one u koju verujemo. Ne mrzeti, unapred, sve one koji je brane i vole na drugačiji način nego mi. Ne izjednačavati politiku sa životom. Ne tražiti krivca samo na nekoj drugoj strani, već se dobro pogledati u ogledalu onoga što smo mi uradili i propustili da uradimo. I nikako ne gubiti nadu.
A to ćemo postići samo ako budemo imali snage da svoja uverenja, svoja osećanja, sve svoje rane i ožiljke podredimo interesima svoje zemlje. Svoje Srbije.
A to će opet biti moguće samo ako budemo znali osnovnu formulu svakog istinskog patriotizma.
A ona glasi: ne možemo braniti ono što ne volimo. Ljubav prema Srbiji je zato i jedini uslov prava na njenu odbranu.

Nocna mora osoba sa "slabim" stomakom.

Zastarelo, nazadno, anahrono, neshvatljivo. Prosto, ne odražava savremeni sistem vrednosti, političke i ine ideale i dešavanja. Nije kulturološki pogodno, te se mora ukloniti i zameniti savremenim i aktuelnim sadržajima.
Neophodno u cilju oblikovanja savremenog, pametnog i svesnog građanina sa razvijenom kritičkom mišlju.

Božić. Najradosniji hrišcanski praznik. Nije to neka tamo nova godinica (obrnula Zemlja još jedan krug, koga boli kurac), već nešto mnogo ozbiljnije. Božić slave samo najveći vjernici i patriote, kojima je Gospod u srcu.

Naravno, ne može ni da se slavi kao neki boldovan svetac, nije dovoljno napisati fejsbuk status i time ispuniti dnevnu kvotu patriotizma. Tradicija se mora poštovati.

Dok su njegovi vršnjaci kovali podle planove koji između ostalog uključuju bježanje sa zadnja dva, on je bježao od murije sa dva grama vutre u čarapi. Korak po korak, odnosno gram po gram, on zakorači na put po kom gazi poseban milje ljudi! Nekrunisani kralj kokaina za nas obične smrtnike, sirotinju reklo bi se. Za nas koji nemamo uvid u to s kim on dijeli tu krunu. Smrzava se i on na minusu kad čeka svog dilera ko mladenci slatku. Ima i on nekog kome ne smije spustiti slušalicu, nekog u čije đonove gleda ako posmatramo hijerarhijski stub - osobu koju palacka jezikom po tom čmaru. I on pati. Ali, on to radi sa stilom. Dame i gospodo, Darko Šarić. Darko, preuzmi mikrofon.

"Jebeš praznike!"

To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.

Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.

Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.

"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.

Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.

On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.

Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".

On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.

Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.

Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.

"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.

onda kada je kopi/pejstovao nešto što je već stvorio, a nazvao samo drugim imenom. Ima pun kurac tavih stvari...

Neki kažu i da je čovek samo kopi/pejstovan