Živeo je skromno u svojoj kući u centru sela, u podnožju jedne planine.
Imao je nesrećno detinjstvo. Majku je izgubio kada mu je bilo samo tri godine. Sestra i polubrat su mu bili sve na svetu. Kada je završio osnovnu školu, odlučio je da nauči neki zanat. Vrednim radom i trudom postao je šnajder. Godinama se usavršavao, da bi postao zaista uspešan i cenjen u svom poslu.
Oženio se i dobio dve divne ćerke koje su mu podarile četvoro unučadi. Napravio je kuću u obližnjem velikom gradu i obezbedio dom svojoj deci. Neko vreme je živeo u gradu, ali se kasnije ipak vratio na selo, jer mu je tamo uvek bilo bolje i lepše za život. Celo selo ga je volelo i uvek je izbegavao konflikte. Svi su voleli da svrate kod njega u radionicu. Radio je svakog dana, osim nedeljom i praznicima.
Bio je druželjubiv, uživao je u društvu svojih prijatelja. Porodica mu je uvek bila na prvom mestu. Svoje ćerke, a kasnije i unučiće je naučio da pre svega budu dobri i pošteni, da porodica bude složna, naučio ih je skromnošću i da je život lep, da ga treba proživeti najbolje što umemo. Bio je ponosan pre svega na unuku i tri unuka. Voleo je i životinje. Po dvorištu se uvek šetala neka mačka koju je on krišom hranio, jer ih baka nije volela i uvek bi ih terala iz dvorišta. Svakog dana su dolazile u isto vreme i čekale starca da ih nahrani. Napravio im je i sklonište od kiše i lošeg vremena.
Svi su se iznenadili kada je osvanuo jedan prolećni dan, a starca nije bilo u njegovoj radionici. Zabrinuta komšinica je otrčala kod njega u kuću, međutim, njega tamo nije bilo. Njegova supruga je ostala sama i uplakana. Predhodne noći mu je pozlilo i hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu. Niko nije ni slutio šta će se dogoditi. Ostao je to veče u bolnici, a ujutru se, kako doktori tvrde, bolje osećao. Doručkovao je, legao da se odmori i nije se probudio.
Na dan njegove smrti u selu je vladala tišina kakvu dugo nisu zapamtili. Suze su lile sa lica i niko ih nije krio. Muk koji je dugo trajao. Na dan njegove sahrane i nebo se rastužilo. Kiša je neprekidno padala. Nije bilo hladno, ali kiša je dugo trajala. Dok se selo skupljalo na groblju, jedan pas se ušunjao u dvorište starčeve kuće u kojoj nije bilo nikoga. Ostao je tu sve dok ga supruga pokojnog deke nije primetila. Ležao je ispred dekine radionice. Kao da je i on osetio prazninu i bol, i kao da je znao da je sada tu potreban. Iako baka nije volela pse, on je uspeo da se izbori za svoje mesto i ostao je tu. Ubrzo je i on dobio svoju kućicu, baš kao što je i deka pravio mačkama. Međutim, baka nikako nije mogla da se navikne na njega i uporno ga je terala, ali bezuspešno. Pas je postao član porodice. Unučići koji su dolazili kod bake u posetu su se brinuli o njemu. Bila je to draga kuca jer se pojavila niodkuda i to baš na dan dekine sahrane. Niko nije imao srca da ga otera.
I dalje je tu, u dvorištu stare, trošne kuće. Pas i baka grade jedno lepo prijateljstvo, baš kao što bi to činio i pokojni starac.
