Jedan od malih krupnih užasa našeg djetinjstva. Glupa, isprazna sadistička zabava u obliku beskonačnog ponavljanja naslova nepostojeće priče nesrećnoj žrtvi koja tek što je kročila u život. Njome su bubuljičavi dokonjaci iz komšiluka sebi ispunjavali dosadno popodne i siti se naslađivali ostavljajući traume (još uvijek) nesagledivih razmjera na tada nedužnoj djeci tj. sada nama.
Bubuljičavi dokonjak kreće:
-Ej ti, mali, ’oš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Može, može! (trept, blink...) – odgovaraš mu TI naivno.
-Nemoj ti meni može, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Pa ’oću, pričaj mi...?
-Ma nemoj ti meni „Pa ’oću, pričaj mi?“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Ajde pričaj, pričaj!!
- Ama nemoj ti meni „Ajde pričaj, pričaj!!“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-E neću!!!
-Nema tu neću, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
-Ajoj, dosadan si. Neću, pusti me!
-Nemoj ti meni „Ajoj, dosadan si i neću pusti me“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?.......nakon pola sata:
-Ma nosi se u p.... m......., bubuljičavi idiote, idi maltretiraj malo nekog drugog!!!
-Ma nemoj ti meni „ma nosi se u p.... m......., ... idi maltretiraj malo nekog drugog“, nego ’oćeš da ti pričam priču o crvenim mravima?
