Kvizovi i inače postoje samo zbog ovakvih likova, indijanaca koji vole da pričaju odgovore pre nego li ih vide i da tako ispadnu veći u očima okoline. Tako se oni deru za vreme trajanja kviza, daju odgovore na najjednostavnija pitanja derući se i misleći da ćemo ih ljubiti u rč zbog toga. Naravno, oni pravi, oni koji stvarno nešto znaju se javljaju samo onda kad je zajebano pitanje, ne smaraju okolinu svojim odgovorima, onaj ko hoće da bude šmeker se lepo prijavi, pa bude šmeker u studiju, a ne za foteljom, uz flašu piva. Nezaobilazni su komentari tipa ’’pizda ti materina, kako to ne znaš?’’, ’’koje si škole ti zavšio?’’, ’’ko tebe zva u kviz?’’, kao i oni ’’jebem vam majku, to nije tačan odgovor’’, onda kad se izblamiraju rekavši netačan odgovor, pa ga ostali gledaju podsmevajući mu se. Naravno, uvek misle da su se izvukli onda kad kažu neki biser, tako što nama objasne da glavni grad Nemačke može da bude i Berlin i Beč. Nezaobilazno je i dranje onda kad su sami u sobi, tako što očekuju da će ih neko posmatrati sa strane, ili možda TV prijemnik ima mikrofon pa takmičar može da ih čuje.
Idemo na pitanje za 500 dinara. Nastavite poslovicu: Ko rano rani...
Pametnjaković: TRI SREĆE GRABI!!! TRI SREĆE GRABI!!! Kaži to, šta se razmišljaš!
.....
Idemo na pitanje za 5000 dinara. Treći padež je?
Pametnjaković: Vokativ!! Vokativ!! Kaži ’’vokativ’’ care da uzmeš pare, kaži!
Takmičar: Dativ.
Voditelj: Tačan odgovor, idemo dalje.
Pametnjaković: Kako bre dativ? Ajde ne serite, ljudima uzimate pare tako, stoke...
Pametnjakovićev sin: Tata, pa dativ je, pogrešio si.
Pametnjaković: Mali, nećeš ti da mi pričaš ko je u pravu, konju jedan. U moje vreme je bio vokativ, menjaju svake godine namerno, stoke jedne...
