Postkoitalne priče koje partner pripoveda na uvo svojoj partnerki, držeći je u čvrstom zagrljaju, u magnovenju pre zaspivanja, kada su misli najčistije i najsirovije, kada stvarno i misli ono što kaže. Tiho, tiho, ali ipak dovoljno glasno da joj se ureže u pamćenje, jer, žena ne bi bila žena kad ne bi verovala u sve što joj objekt želje i primalac ljubavi kaže. Karakteristično za ovu pojavu je to što žena, neretko, pusti mašti na volju i čuje ono što joj nije rečeno.
Ono što je on rekao: Prijaš mi, jako, mogao bih ovako zauvek da ležim.
Ono što je ona čula: Tako si divna i savršena, ti si za mene krojena, hoću decu da mi rađaš.
