U nekom životnom dobu svako od nas " shvati " da bi bilo dobro da se " opameti " i da svoje ideale iz mladosti trampi za sigurniju materijalnu budućnost. Tada na scenu stupaju kompromisi uz pomoć kojih lažemo sebe da se nismo odrekli svojih ideala i svog mišljenja. Tešimo se da smo i dalje " dobri " ljudi koji se samo snalaze u "teškim " vremenima.
A ako bi realno sagledali svet oko nas primetili bi da je svako vreme teško kada samostalno treba doneti odluke o svom životu ili o životu svoje porodice.
Verovanje u ideale nikada nije bilo isplativo kao pragmatizam i zato svi mi pomalo prodajemo veru za neveru.
Ovo nije kritika već sagledavanje realnosti.
