Pojava najočitija u doba kontrolnih i pismenih zadataka. Ti ljudi naprosto ne znaju šta će sa sobom dok četrdeset i pet minuta vlada tišina u učionici.
Neki se non-stop šetkaju između redova, drugi pokušavaju da tiho zapodenu razgovor sa boljim učenicima koji su već završili vežbanja/zadatke. Treći pak pričaju o svojim porodicama, privatnim problemima i načinima za pripremanje kupusa u zemljanom loncu.
Definitivno najgori primer je profesor koji malim prstom iščačka sadržaj svoga uva i onda ga palcem zevajući lansira na kosu učenice koja sedi u prvoj klupi i revnosno piše pognute glave, ni ne sumnjajući šta je upravo ateriralo na nju.
