Pijavica unutar ljušture u obliku čoveka. Okomljen na svoju žrtvu, konstanto zariva zube u najslabiji, nebranjeni deo, neobazirući se na molbe, uzvike, plakanje. Tvrdog srca, ispija krv i polako, ali sigurno ubija svaku volju za životom, ne prestajući sve dok se poslednja iskra života ne ugasi.
Kao i svakog petka, Mihajlo, kondukter na relaciji Beograd-Moskva je pozdravio suprugu, napuštajući stan i tešeći dragu da će pet dana brzo proći i da se ne brine. Stigavši na železničku stanicu, primećuje da nije poneo papire i kreće nazad kući. Otvarajući vrata, čuje nepoznat muški glas, pokuša da ode do sobe gde mu stoji pištolj, ali odjednom ga prestravi vrisak nagog muškarca koji ga odgurnu u trku i sa odećom u rukama pobeže napolje, ne primećujući da mu je iz džepa ispao novac i zlatan sat. Zbunjeni, prestravljeni Mihajlo mirno sede za kuhinjski sto, natoči sebi čašicu rakije i ispi je polako dok mu se supruga u plaču i strahu izvinjavala i molila za oprost.
"Opraštam ti", reče Mihajlo. Supruga se zaletela u zagrljaj, ali je on nežno odgurnu, uze pare i sat koje su ispale ljubavniku i ostavi ih na kuhinjskom stolu. "Ove pare nemoj sklanjati odavde", reče i izađe napolje žurivši na voz, ostavljajući suprugu uplakanu, ali ipak odobrovoljenu činjenicom da se sve završilo kako treba.
Mesec dana nakon toga, okupilo se ljudi u Mihajlovoj kući, krsna slava. Pije se, jede, veseli. U jednom trenutku kum ustade i pita "Kume, kakve su ovo pare i ovaj zlatan sat ovde?" "To ti je, kume moj, moja žena zaradila jebući se dok ja radim." Muk. Nikome više nije do jela, do pića, veselje je počišćeno i rukom odnešeno kao da je kuga prošla stolom. Supruga u tom trenutku unosi nove tanjire u prostoriju, i pijani Mihajlo joj govori "ponesi još jedan, za svaki slučaj, možda se jebač vrati da završi započet posao, pa da ne jebe čovek gladan".
Od tog dana se za vreme svakog obroka u Mihajlovoj kući ponavljala slika sa krsne slave. Žena je molila, kumila da ne govori to, bar dok deca jedu sa njima, ali se Mihajlo nije obazirao na to. Žena kod svojih nije smela, za razvod je bilo sramota, napolju nije izlazila jer joj se ceo grad smejao, zatvorena između četiri zida, sa skoro svakodnevnim prozivanjem od strane sopstvenog muža, žena je počela da kopni. Snaga tih reči je bila snage najjačih šamara, ali je bila ubeđena da bi je ti šamari mnogo manje boleli nego pogledi sirote dece koji su sa prezirom posmatrali sopstvenu majku dok je otac smirenim glasom psihički teroriše.
Sreda popodne, Mihajlo ide kući sa dugog puta, i vidi hitnu pomoć i policiju kako stoje ispred kuće. Ulazi unutra i u hodniku primećuje njihajuću siluetu koja je visila na konopcu. Prišavši bliže, primećuje da je to beživotno telo njegove "voljene" supruge. "E tako!", uskliknu Mihajlo, "da sam je ja ubio onaj dan, robijao bih doživotno, ovako se ubila sama, pa ja nisam ništa kriv." Čuvši to, ljudi iz hitne pomoći prestadoše skidati telo žene i stadoše kao ukopani. Komandir policije im podviknu da požure i momci iz hitne pomoći nevoljno nastaviše, gledajući Mihajla, uglas šaputavši "Prokletniče"...
