Pošast duha koja nas proganja od malih nogu. Nekada smo težili da dobijemo čokoladu, kinder jaje, loptu, autiće i razne igračke..
Kada smo počeli da dobijamo džeparac, sve ovo nam je bilo dostižno ali više nas nije zanimalo. Težili smo za sony-jem, trkačkim biciklom, super-kul patikama, kasnije smo štedeli pare kako bi devojci priredili bogatiji izlazak ili neki fini poklon.
Na kraju kada počneš da zaradjuješ, sve ovo sa lakoćom možeš da priuštiš ali tada već sanjaš o odlasku na more sa devojkom u Španiju na 10 dana, sa drugarima u Prag na 5, kombinuješ kako da uzmeš neka fina polovna kola za male pare, odvojiš se od roditelja.
Posle toga polovnjak ti više nije dobar, žudiš za nečim jačim i bržim, premišljaš kako da se skućiš u svojih 50 - 60 kvadrata..Stremiš ka nekim novim ciljevima, lopte, čokolade, sony, igračke, patike..Sve ti je to sad dostupno, ali više te ni malo ne interesuje. Žena je trudna, uskoro će tome težiti tvoja deca.
Na kraju počinješ da težiš zdravlju. Počinješ da ceniš male stvari kao što je mir, težiš odlasku u banju sa tvojom babom, trudiš se da živiš što duže i raduješ se kad noću stigneš neupišan do kupatila. Nemaš više ni zdravlje, ni snagu ni mladost, i istinski si srećan kada deca i unuci ostvare nešto čemu su težili.
