Događaj kome rado prisustvuje masa ljudi i to, gle čuda, kad neko umre. Lokacija – groblje. Povod – smrt. Cilj – ovaj događaj je sam sebi cilj. Masa ljudi se, dakle, uvek rado sjati na promociji hrane; čak im ni smrt „voljenog“ ne može isterati onaj grabljivi pogled iz očiju i zatvoriti balava usta. Na promociji hrane postoji nekoliko ustaljenih, ali neshvatljivih običaja: drže se sveće, narod se krsti, poneko pusti i suzicu-dve iz petnih žila. Ali i to ima svoje zašto: to se oni, u stvari, mole bogu i zahvaljuju mu na raskošnoj trpezi, dok ovi što isteruju suze mora da dugo nisu jeli. Na promociji hrane obavezno je prisutna i grupica ljudi koja bezobzirno odlaže otvaranje promocije, a to su ožalošćeni. Nekome ko sa strane posmatra čitav događaj može se učiniti da su mnogo gladni, pošto ne mogu da prestanu da plaču. Elem, sve se te formalnosti vrlo brzo završe, a ožalošćeni sklone u stranu da bi narod bezbrižno prionuo na konzumaciju. Za one stidljivije tu su i konobari.
A: „Ajde, Milisave, da se pri’vatiš, ništa nisi okusio.“
B: „Ma ne mogu, vere mi, malopre sam jeo.“
A: „Malopre za malopre, ajde sad malo, težak onaj sanduk, sigurno si ogladneo.“
B: „Pa i jesam, nego...“
A: „Ako nećeš podelu, da ti dodam Milkinu gibanicu, vruća, malopre iz rerne izašla, znaš kakva je, prste da poližeš.“
B: „Mog’o bi’, da znaš. (Ham-ham-ham) Dobra! Nego, šta sam hteo da kažem... (mljac, mljac) dečko, otvori mi jedno pivo... i približi mi to pečenje kad si već tu.“
(posle desetak minuta Milisav se sprema da krene)
A: „Gde ćeš, bre? A kolači?“A neki kažu i sahrana.
+ Cudan osecaj.
Ni da se smejes, ni da places.
Odradila si urnebesno
ganutljivi crnjak +
Ovaj sto ti je zaheftao -, izgleda da ga je bas ganulo,
nije mogao da se izbori.
Razumem ga/je! :-)
Zanimljivo tumačenje, ali pošto većinu minusa dobijem u prva 2 minuta nakon što dam definiciju, mislim da je ovaj ipak bio ganut činjenicom da sam dala definiciju, ahahaha!
A tebi hvala :-)
Znam jednog lika koji je, kad smo bili klinci, isao po sahranama i na dace da se najede kiflica. Za sa'ranu se pravile uvek najbolje kiflice, tako on pricao... :))
+
Ima toga i kod nas. Ima u mnogim kulturama, kao neko simbolično nastavljanje života. A i praktični razlozi su tu. Ljudi se skupili, doputovali, ogladnjeli...
Iskreno, ja, kao ožalošćena (ptf, ptf, ptf 3 x preko lijevog ramena) bih nastojala izbjeći to okupljanje. U gradu je to možda i lakše.
Skoro sam bila na jednoj godišnjici i nismo jedna cura i ja htjele ići na prežderavanje jer to obe smatramo idiotizmom, kad nas napade baba neka: Ajoj djeco ajte ručati, kako nećete jesti, jeste li vi normalne, bla, bla, bla...
Bog te mazo nema šta nam ne izgovori, kao da smo smrtni grijeh počinile...
Meni je taj nas obicaj apsolutno gnusan. Nikad nisam mogla da uzmem nista i onda navale: "Uzmi si barem malo, bez 'leba! Vidis kako si bleda, mora da nisi jela!"
'BEm mu misa, a da to nije mozda zato sto je neko drag preminuo?!!?
Btw, +
E, to je dobra sahrana, da se najedeš, napiješ a može i da se zapeva, ja kad odapnem napraviću sahranu sa astalom od 80 metara, trubačima, rok bendom i dva DJ-a, a na kraju striptizete