Majčica Srbija nam je izrodila mnoge voljene sinove, ali, eto, sve nam manje 'šenice rađa, iz godine u godinu, te i dragog nam 'leba ponestaje, a u Srbiji, zna se, nema 'leba bez 'leba, i sve dok je 'leb i s 'leb od nas će nešto i biti, ali, kada nam i to ponestane, a onda se dohvatimo dobre stare patetike, te nam majčica nam Srbija noge pere suzama svojim, tugom pregolemom, patetikom neopevanom ni u Hasanaginici, patetikom koju ni Ivana Žigon ne bi iznela do kraja i sve nas ubeđuje, prolivajući te suze na davno pocepane i promočive čizme naše, kako smo srećni, kako smo mnogo srećni što smo živi. I to je, valjda, naš najviši standard. Posle toliko ubeđivanja i toliko suza prolivenih, jer narod nema 'leba da jede, tamo neki ljudi ne primaju plate nikada, jednog čoveka je spopao neki rak, neki tumor gadan i, nemajući šta da jede, on ljušti svoju kožu i gricka kako bi preživeo, normalnog čoveka još i stvarno počne da grize savest što traži da mu sati koje je odradio budu plaćeni, i to još na vreme, mamicu mu jebem razmaženu, toliki luksuz! Da neće možda i da jebe nešto ponekad? Posle svih suza koje proli majčica nam mila naša i napaćena, ja apelujem da mi svi otvorimo račun u banci i da istoj toj našoj majčici plaćamo mesečni dohodak zato što nismo prosjaci na ulici, zato što nismo zaključani u ludnici, zato što još uvek nismo, ako nismo, oboleli od raka, tumora i side, i, pre svega, mi treba da našoj zemljici uplaćujemo platu i staž zato što ''uvek ima neko kom je gore nego tebi.'' Daklem, APELUJEM! APEL! APEL! APEL!
''I, kakav je standard u Srbiji? Kako živiš?''
''Uuuuu...visok jebo te. Imam skoro sve vitalne organe i više od 50 kg! Ja sam bre bogataš!''
