Bilo je to vreme groznih sankcija i nestašice svega na šta smo navikli.
U tom periodu sam se često vozikala autobusima. Dojadili su mi.
Počela sam da stopiram. Prvo sa drugaricom sa posla, kasnije sama. Ne uvek, samo kad mi pukne film.
Tog dana mi ništa nije išlo od ruke. Sve što je moglo da ide nizbrdo se kotrljalo i vuklo i mene.
Stala sam podalje od stanice, digla prst-ništa. Sviraju i ablenduju manijaci. To je sve. Nema ni autobusa. Mrtva sam umorna i očajna.
Staje veliki automobil koga vozi mali muškarac. Otvaram vrata i za tridesetak sekundi, koliko imam za procenu, poverujem da sam narednih pedesetak kilometara bezbedna u njegovim kolima. On je ćutljiv i meni to odgovara.
Vozimo se i nakon desetak minuta skreće sa puta. Staje na parking neke kafane. Izlazim iz kola, on mi kaže da ga sačekam unutra. Ma jok, napolju ću. Vraća se sa pečenjem. Jao, ja sam i gladna -ono miriše. Spava mi se, ali ostajem budna. Tip pušta muziku, ambijentalnu. Moje raspoloženje se kvari (ima i gore od očaja). Razmišljam o svim tegobama koje su se tada svalile i uglavile na moja leđa. Kad se sada setim toga, meni nikad nije bilo teže i gore u životu nego baš tih godina!
Pade dogovor da me ostavi na autoputu, pa ću ja posle nekako do Mirijeva. Pita me i za adresu, ja objasnim i ispostavi se da je i on tu nekada živeo.
Elem, desi mi se nedopustivo : zadremala sam.
Probudio me taj čovek, prodrmao mi je ruku. Ja sam u njegovim kolima, mrkli mrak i jedva vidim gde smo.
Svakako da bi se paralisala od straha, ali u toj situaciji nisam :
"Zašto me ranije niste pribudili, trebalo je da me ostavite kod Autokomande?"
"Nisam, rešio sam da vas odvezem do kuće. Vidim da Vam je to potrebno."
Uh, kako mi je to tada bilo potrebno!!!
Sigurna sam da je znao da mi je učinio mnogo više od vozikanja,kao što sam i ja "znala" da mogu da zaspim u kolima nepoznatog muškarca.
