Jedan od najčešće čutih izraza nakon partije malog fudbala, ili jednako naporne fizičke aktivnosti, tokom našeg detiljstva. Budući da pomenuta aktivnost teško dehidrira dečurliju koja u njoj učestvuje, nešto je moralo biti preduzeto. To "nešto" je najčešće bilo u obliku klinca koji je, po ko zna koji put, ispušio da direktno učestvuje u veličanstvenom prikazu fiskulture svojih drugova, te fizički nedostatak kompenzuje ulogom vodonoše. Nakon što se isti pojavi u vidokrugu, najperceptivnije (ili, ponekad, najkorpulentnije) dete uzvikuje glasno "prva žeć!", time dajući sebi privilegiju da prvi se prvi hidrira slatkim sokom pobede. Ovo nejčešće remeti ruka drugoplasiranog koja večito stoji tik uz flašu, koja biva ispijena, time nabijajući neprijatan pritisak pobedniku.
-Šes - tri, igramo dosam!
-(Vodonoša ulazi u vidokrug)
-(Trojica u isto vreme) prva žeđ!
-(Najjači preuzima flašu Knjaza punu obične, negazirane vode, i siše k`o nenormalan) aj mrš, dobićete posle!
Eh,ti dani...sad istu takvu žedj osećamo samo posle alkohola...(setan pogled u daljinu)