Trauma na koju je osuđen gotovo svaki punoletni muškarac, naravno ne računajući one buržuje koji imaju vozni park u vlasništvu. Pošto je prosečna plata u Srbiji mizerna, vlada pravilo da se kola smatraju članom porodice i to možda i najbitnijim članom. Onda je jasno zašto stari koji svoju platu svakog prvog preračunava u benzin i gleda hoće li imati svako jutro da ode do posla i natrag, ne želi ključeve svog prekrasnog da daje u ruke tek stasalog kurajbera.
-Stari imam dozvolu već pola godine, proveravao si me na poligonu, radim prednju zaustavnu do na pet cantima i Šumahera sam odjebao, čak sam i tipovanje ponovo polagao pred komisijom koju si ti odabrao u sastavu: ti kao šef komisije, kum Zoran kao tvoj zamenik i komšija Rajko kao nezavisni posmatrač. Mislim da je posle svega red da mi daš te jebene ključeve i da izvedem društvo kao čovek!
-Ajde reko sam, daću ti! Nego da ponovimo pravila. Ko sedi na suvozačevom mestu?
-Neko ko ima veće vozačko iskustvo od mene.
-U kolima se ne sme šta?
-Konzumirati hrana, piće, ulaziti blatnjavih cipela, ne sme se psovati, kašljati, kijati, prdeti, jer tvoje luče sve to oseća.
-Ajde ne seri mali, istina je to! Kola se vraćaju do kada i u kakvom stanju?
-Vraćaju se do 23.00 i treba da izgledaju kao da su iz izloga.
-Dobro je to. Mada ipak zovem ja kuma, da mi zajmi svoju ladu, da te pratim sa ostojanja, prva ti je noć, nije na odmet.
-More jebi se i ti i kola, odoh ja peške!
-Dobro, ali nemoj reći da ti nisam hteo dati.
