Jedan primerak je završio srednju školu. Srećan. Svet je njegov. Fakultet će biti samo još jedna od prepona na životnoj trci.
Upisuje pravni fakultet. Upoznaje čari studentskog bitisanja. Mesec, dva, godinu dana čini mu se da je konačno prodisao i progledao dok opet ustaje mamuran, planirajući sledeće opraštanje od mozga.
Pritisak roditelja, griža savesti. Ubeđuje sebe da je klica zrelosti nadomak potpunog klijanja. Pljuje želudačnu kiselinu, ispijajući sedam kafa na dan, namigujući promoterkama koje dele energetska pića, sve dok kofein ne savlada i poslednji osećaj umora. Knjige su sve glomaznije a oči nabrekle.
Odlazi kući. Drkaju ga da je neradnik i propali student, iako je počeo sve da daje u roku. Pomišlja da će biti kurac, sve dok ne završi. Čvrsto je rešio.
Još ispit do kraja. Posmatra brucoše i više im ne zavidi. Žali ih. Zna koliko će ispišati krvi. On sada piša kristalno čisto, gord kao lovački pas sa podignutom jednom nogom.
Nije sebi dopustio ni da proslavi pretposlednji ispit. U trenutku dok mu je vraćan indeks sa upisanom ocenom, ocenom posle koje više neće doći nijedna, video je sebe kako na cilju kida ukrasnu traku. Svet je opet njegov, možda.
-Šefe, šta da radim sa ovim CV-jevima?
-Pa, baci govna u kantu k'o i svaki put. I zovi mi Mišu iz okružnog, reče da ima sina.
