Božija svetlost sija u spektru. Ali ponekad, sve boje sveta sliju se u jednu, crnu, najcrnju. Boju koja dobije snagu nesvojstvenu onoj o kojoj su nam godinama pričali bajke, snagu da ubije... Da oduzme život ljudskom biću, ali ne bilo kojem, već onom najdražem.
Da život traje hiljadu godina možda bi tek tada počeli da naziremo njegovu istinsku svrhu. Nažalost taj osećaj nam ostaje večno nedostupan, za razliku od nekih drugih ljudskih nadražaja. Onih koji zabole, zabole jako i to kad se najmanje nadaš. Išao si ulicom i odjednom te je nešto preseklo po stomaku, kao mačem oštrim rezom, koji boli bolom nepodnošljivim tvom slabašnom telu. Bol će se godinama smanjivati ali ostaće ožiljak, baš tu negde oko slepog creva, da te potseti šta je to život i šta znači živeti.
Neki kažu -dobro je dok boli, znaš da si još uvek tu, da mrdaš... Zar je to sve čemu ikada možeš da se nadaš? Zar ne postoji neka brava i neki ključ koji paše u tu rupu, čijim bi okretanje bili rešeni svi problemi sveta? Ima li nade da će sutra svanuti neko novo Sunce, a sva gorka sećanja postati samo izbledeli fragmenti nekih davnih noćnih mora?
Nema nade, jer spiskovi se prave unapred, a još nisu uveli SMS sa obaveštenjima o redu vožnje za gore. Ko te šiša što si na pripejdu. Popij tu šoljicu žuči i nastavi dalje... Ili survaj se u prvu provaliju, šta me se tiče.
Počivaj u miru ortak. Raj je dobio pojačanje. Jebiga, ja sigurno neću tamo...
