Umro si.
Tvoje spiritualno ja, tvoja duša ,napušta tvoje fizičko ja , tvoje telo. Lelujaš između neba i zemlje . Ničim izazvano setiš se lika svoje majke kada je još bila mlada devojka. Ne pridodaješ preveliki značaj tome. Nastaviš da se penješ, sve jasnije i jasnije vidiš svoje detinjstvo, osnovnu, srednju, sve svoje drugare prve simpatije se sećaš tako živo da si se opet zaljubio u nju do smrti ( ironije li mrtav si) . Klupko tvoga života se odmotava, a ti počinješ da primećuješ da ima sve više čvorova, a i stanjenih delova konca. Fleš bekovi te udaraju sve jače i jače, dok te ne zaboli glava, i počneš da vrištiš u agoniji .
Tada si već u belom svetu, držiš u krilu smršeno klupko konca. A jedan čikica u sav u belom te pomiluje po ramenu i upita :
"Sine da li su ti vredeli svi ovi čvorovi i stanjene niti."
A ti plačeš od bola svoje duše još dugo ,dugo.
Ako se oporaviš i prihvatiš sebe, u raju si.
U suprotnom postaješ lud i sena svog nekadašnjeg ja, dobrodošao u pakao.
Gde tek počinja prava bol svakog tvog čvora dok ti kao bodljikava žica prolazi kroz srce, čineći da svaki čvor traje vekovima. A bol neizdrživ.
