Raspad sistema

Добио си отказ.

И сам знаш да те то погодило и више него што треба. Заслужио си, јеби га. Реално, ниси ни био нека секретарица, али тебе је то изгледа много изненадило. Твоја егзистенција се доводи у питање. Почињеш да сумњаш у себе. Да ниси зајебавао малог Милета на фудбалу у средњој, можда ти он и не би уручио отказ. "Како сам то превидео?", упитаћеш самога себе. "Ко га шиша? Макар сам му узео две плате.", рећеш. Добијаш жељу да урадиш нешто што никада ниси урадио. Изаћеш из кроз врата насмејан, само да би на тренутак Милету доказао да паре нису све на свету. "Јесу.", потврдићеш у себи. Излазиш кроз врата пун самопоуздања. Напољу пада киша, а немаш кишобран. Живот је некоме мајка, а некоме је мајка курва. Сад те боли туксон и за кишу. Нека пада, ко зна зашто је то добро. Тражиш добре тезе у овој тешкој ситуацији. "Сваки тренутак, спада у домен слободног времена", осећаш личну победу. Вечерас ћеш покушати да се одмориш, а већ сутра је нови дан. Стижеш кући. Треба ти друштво. Зовеш екипу из средње школе на пиће. Данас је субота. Сви су се поженили или имају неку шљаку. Као и онај дегенерик Миле. Тебе то опасно љути. "Тек ми је 30 година. Треба још да уживам у животу.", тешићеш се. Упадаш у тоталну апатију. Немаш вољу ни за чим. Очајнички ти треба друштво.

Гледаш "Звезде Гранда".