Dobio si otkaz.
I sam znaš da te to pogodilo i više nego što treba. Zaslužio si, jebi ga. Realno, nisi ni bio neka sekretarica, ali tebe je to izgleda mnogo iznenadilo. Tvoja egzistencija se dovodi u pitanje. Počinješ da sumnjaš u sebe. Da nisi zajebavao malog Mileta na fudbalu u srednjoj, možda ti on i ne bi uručio otkaz. "Kako sam to prevideo?", upitaćeš samoga sebe. "Ko ga šiša? Makar sam mu uzeo dve plate.", rećeš. Dobijaš želju da uradiš nešto što nikada nisi uradio. Izaćeš iz kroz vrata nasmejan, samo da bi na trenutak Miletu dokazao da pare nisu sve na svetu. "Jesu.", potvrdićeš u sebi. Izlaziš kroz vrata pun samopouzdanja. Napolju pada kiša, a nemaš kišobran. Život je nekome majka, a nekome je majka kurva. Sad te boli tukson i za kišu. Neka pada, ko zna zašto je to dobro. Tražiš dobre teze u ovoj teškoj situaciji. "Svaki trenutak, spada u domen slobodnog vremena", osećaš ličnu pobedu. Večeras ćeš pokušati da se odmoriš, a već sutra je novi dan. Stižeš kući. Treba ti društvo. Zoveš ekipu iz srednje škole na piće. Danas je subota. Svi su se poženili ili imaju neku šljaku. Kao i onaj degenerik Mile. Tebe to opasno ljuti. "Tek mi je 30 godina. Treba još da uživam u životu.", tešićeš se. Upadaš u totalnu apatiju. Nemaš volju ni za čim. Očajnički ti treba društvo.
Gledaš "Zvezde Granda".
Uf, ne mogu više ova direktna obraćanja kroz defku da svarim. Minus, jebi ga.