Razvojni put trenera Rajo Valjakana

Имаш навику да се будиш пре аларма. Уствари, ниси ни спавао тако да ни немаш крмеље величине Камчатке док смишљаш коју одевну комбинацију данас пласирати људској сујети. Намерно си обукао шарену кошуљу преко танког дукса јер ко ће бабу смарача из комшилука да отера у офсајд ако не ти.

Изашао си на улицу. Шпанија. Мирише балега са локалног хиподрома толико да се не мош разазнати да ли коњи за доручак једу поховане смрдибубе у шлафруку или ти је само отпала веђа у уста као нуспојава загађивања Мадридског предграђа. Штрафте на кошуљи полако почињу да се стапају у неки недефинисани курац, а тебе исти боли да ли ће данас твој клуб за кога навијаш, још од када си до врха напунио своју прву пелену, моћи да парира разиграној Селти из Вига. Или можда није тако?

Одједном видиш некакав скуп испред западне трибине који те подсети на тренутке када си у четвртој средње одлазио у иностранство на екскурзије. Сетиш се своје и увек ти се кроз главу врати посета Београду кад си одлучио да видиш да ли је Кнез Михајлова баш то што се прича. Међутим, Рајо је увек била екипа за анале; мислим јебали су их у дупе сви од Каталоније до Баскије али њено схватање фудбала "Боли на туки, ми се само спрдамо" остало је познато у читавом остатку Пиринеја.

БУУУУУУУУУУМ...

Испред тебе излеће председник Раја и моли за помоћ. Садашњем тренеру напрсла кључна кост када се, захватајући воду из бунара, случајно оклизнуо на мравињак (?!) и упао унутра. Тражи од тебе да водиш клуб. Изгледаш као нови вођа; обучен по клупској моди из прошлог века, чувар традиције и народних веровања да је Рајо већа институција него Шамрок Роверс.

Некако си луцкаст. Верује ти. Смешка ти су у лице.

Јебига... Волиш и ти клуб. Имаш начела којих се држиш као Наташа Беквалац...........микрофона, знаш да Крнету и Остојића не смеш да доведеш ни на менаџеру, гледао си на ТВ-у конференцију за новинаре. Знаш све.