Faza Prva - Ja sam rođen u cveću livada. Pokraj reke Gruže, ili neke okolokućne kanalizacije. Jer porodilšte je popio lokalni biznismen. Uzgajan kao šef, budući direktor obližnjeg državnog preduzeća sa fantastičnim rezultatima. Pare kaplju, a niko ništa ne radi. Vrlo uspešan srpski privredni model. Ambiciozni otac poljoprivrednik sa šakama veličine srednjih vrata autobusa i brižna majka, bujne sise, odgajili su dete, koje je jurilo za šarenim seoskim suknjicama i rumenim obrazima. Sad je vreme da ga upute da prepiša pripreme za direktora u velikome gradu.
Faza Druga - S namerom dođoh u veliki grad. Posle ispraćaja kao da je drug Tito bio u Africi, o kom će selo pričati dok ne padne sledeći grad, mladi heroj stiže u asfaltnu kolotečinu, obraslu u zavist, pokvarenost i poroke. Naravno, čuo je on za žurke, izlaske, lumpovanja do jutra i slične stvari koje se ne mogu naći u skriptarnici.
Faza Treća - Naviko sam ja na noćni život. Predavanja smaraju, profesori su latentni fegeti, a kolege sektalika bobanorajovići. Tu i tamo, knjiga i i student se susretnu u prolazu. Pogledaju se, i svako nastavi svojim putem. Nema više rumenih obraza i nevinih osmeha u kukuruzu. Ovde je sve drugačije. Diskoteke, klubovi, kafane. Od danas do sutra, od sutra do jutra, od jutra do ko zna kad. Cimer i prijatelj iz istog malog mesta se više druže sa papirima. I to ne onim u koje se mota čudotvorna trava Caneta Ćomana. Pred mladim biznismenom je raskrsnica. Da li nastaviti pravo, skrenuti na svetlucavi put sa kog se čuje muzika ili upisati Fifasegamegadunum. Dobra pesma se čuje sa sporednog puta.
Faza četvrta - Ostao sam sam. Cimer i prijatelj su napustili paorskog sina. Otkrili su čari gej parade. Otac i majka više ne mogu da jedu vunu i gumu da bi prehranili svog jedinca, ponos sela, još malo pa direktora firme u stečaju. Jedinu utehu je pronašao u turskim serijama i grand šou. Nije ga izdao Cane, mada, i on je malo nervozan zbog kašnjenja isplate. Priča sa posterima Mitra Mirića i Bore Drljače u ekstazi, i Vere Matović u erotskom izdanju, jedini su razgovori u životu, sada već propalog studenta.
Faza peta - Dotako sam dno života. Para više nema. Nema ni stana. Otac mu je rekao da se ne vraća ili će proći kao komšija Milan. Priča se da se komšija ubio vilom u trbuh dok se udarao sekirom u leđa i potkolenice. Prijatelja više nema. Ni Romulanci ga neće za skupljanje sekundardnih sirovina. Jedina rečenica koju sada izgovara je, Živa ti deca, daj neki dinar!
