Retorička balega iz kategorije Okrivi tehniku, koju je verovatno svako od nas barem 11586 puta servirao drugoj strani kao objašnjenje sleš opravdanje za sopstveno kašnjenje, nepojavljivanje u dogovorenom/naznačenom terminu i, uopšte, bilo koji vid vremenskog ispaljivanja iste u onim relativno ranojutarnjim časovima, u srpskom narodu tako omraženim te popularno etiketiranim #sabajle. Floskuletina naivno-optimistične spoljašnjosti, koja umnogome računa na izvestan deficit ili, čak, totalitarno odsustvo moždanih ćelija u ciljanog subjekta, koji, pak, ukoliko i sâm nije autistični australopitekus, TO svakako misli za ovog prvog. Konačno - besramnim bezobrazlukom garnirana fraza koja najviše primene (i uspomena, kacmo već kod toga) evocira iz prepodnevnih školskih smena, vikend-treninga kod Galeta u FK Bežanija (Lavovi, lavovi, najjači smo najjači!) i ispita iz Istorije Pijanizma kod onog ljigavog pedera, jeb'o te SANU u usta te jeb'o, pičko matora! 1, 2, 3, 4, 5, 6...ok sam, ok sam...
- Markoviću, je l' se sad dolazi na čas, a?! - Izvin'te, nastavnice, nije mi zvonio alarm, xexexe... - Sedi, jedan, xexexe!
•••
- E, šefe, izvinjavajte, nije mi zvonio alarm... - Već peti put ovog meseca, kolega?? Hmm, interesantno...Pa, kolega, ili ćete u najskorijem mogućem roku nabaviti novi budilnik, ili ću vam ja lično omogućiti da vam svako jutro u bližoj budućnosti bude prilika da se duže ispavate, ako me razumete...
•••
28 juni 1389 god., 12:34
- Jao, jadna, hude sam ti sreće! Da se, jadna, za zelen bor 'vatim i on bi se zelen osu... - E, devojčice? Izvini, oouvaj...Je l' ovde bitka već gotova, a? - Jeste, plemeniti viteže. Još pre mnogo sati, plemeniti viteže... - Ništa. Ajd' uzdrav... - A kako se ti zoveš, gospodaru? - Jes', pa da posle blatiš dobro ime Brankovi...Mislim - nije mi zvonio. Alarm, tojest. Ma, više ništa ne kupujem kod Arnauta, ovoga mi krsta...
Priroda je odredila da muškarci od datuma pamte jedino Mijatovićevu prečku i Bari devedes'prve. To je to. Nismo mi žene, pa da pamtimo kad nam je prvi put u braku nestala voda, kada nismo platili prvi račun za struju ili kada nam je kučetu rođendan... Ovom frazom bi mogao da upotpuniš događaj, jer kad si već zaboravio, dodaj i ovo ili kupi poklon za samog sebe, nek' zna ko ore traktorom, a ko trči po vodu.
-Ljubaviiii, ksss, ksss, ljubavi... jesi li budan? -Naravno, obožavam nedeljom u pola šes' da budem budan... si normalna ti? Šta mi šištiš pored uveta, k'o da spavam sa šarkom, daleko bilo... -Znaš šta se desilo pre tačno osam godina u ovo vreme, na današnji dan?! -Ne, je l' treba da čestitam? -Zaboravio si?! -Ne! Ali, znam šta će se desiti na današnji dan ako momentalno ne legneš da spavaš... ovoga mi krsta...
Prvi komentar keve, odma' s vrata, kad poseti stan u kome boraviš, bilo da si se osamostalio, ili učiš čkole u velegradu.
Hleb od prekjuče na komodi, rukavi raznih majica vise sa ivice kreveta, peškir se suši na peći, sudopera puna, u frižideru jogurt kom je rok istekao pre par nedelja. Vrata ormara, koji je već ispražnjen, širom otvorena, na njih nakačena sva čista i prljava odeća, dok su u podnožju cipele i čarape nabacane jedna na drugu.
Keva (zaprepašteno i žalosno): Sine, pa kako možeš da obitavaš u ovom brlogu? Dete koje je upisalo čkole: Što da ne mogu, šta mi fali. Sedi, kevo, raskomoti se, oš kafu? Pitam se gde je džezva, videh je pre par dana ispod kreveta, ali od tada joj se gubi svaki trag...
Profesor izabere glupog asistenta da ga ovaj ne bi nadmašio. Onda asistent kad postane profesor izabere još glupljeg da ga ne bi nadmašio. Kad u lancu neko bude toliko glup pa se zajebe i sebi izabere pametnijeg asistenta, onda je to napredovanje u nauci.
Naziv za jednu vrstu `ekscentričnih` devojaka.Zaista nemam želju nikoga da uvredim ali `poskoci` su svuda među nama.To su obično studentkinje koje su došle iz dalekih `predgrađa`,kako same vole da kažu, na studije u `veliki` grad,pa posle samo 2 meseca studiranja KAO poznaju sve bitnije ljude sa faksa i samo ih gledaš kako poskakuju od jednoe do druge osobe ne bi li dobile malo pažnje i pokazale svojim drugaricama iz dalekih predgrađa kako poznaju `neke bitne face`.Takođe kada se late bilo kakvog posla u gradu,npr konobarisanje,`poskoci` željni dokazivanja pred samim sobom idu od stola do stola,zadržavaju se tek toliko da čuješ kako je pozvana na neki rođendan ili žurku.Uglavnom lokacije gde i sam znaš da `svi debili biće tamo`.Sreću se takođe po studentskim domovima gde ceo dan provedu kucajuću od vrata do vrata na `eto tako samo da TI znaš kako sam ja` i kako je strava sve oko mene... Poznate su po tome da postave `samoodgovarajuće` pitanje tipa `Znaš da sam juče bila sa onim iz 115-ke na bazenu?` gde tvoj odgovor i nije toliko bitan...
( kafić ,otišao si neobavezno piće u sred nedelje,poskok te je primetio ) `Ćao,kako ste ?! Jao kako sam se napila sinoć na rođendanu,bilo je strava! Šta pijete? E jel ste i vi pozvani na pena parti ? ja jesam,a ne znam šta da obučem! Znači 2 piva ? A joj...MEni sinoć vodka došla glave...ccc...`
( Studentski Dom ) kuc,kuc... `Eh ćao kako si ? Jao baš žurim,znaš moram da obiđem ceo sprat da ih obavestim da ima neki hepening ispred doma večeras,hoćeš doći ? Aj dođi biće strava..e odoh! E da..si video kako sam bila pijana juče...Užas!!
Učestali izraz roditelja koji se provlači kroz razgovor svake godine na početku septembra. Daje do znanja sinu ili ćerci da su dužni da uče i dobijaju petice jer su njihovi roditelji radili celo leto na skeli da bi zaradili za knjige.
Otac: Epa sine, evo kupio sam ti sve udžbenike. Biologija, hemija, latinski jezik i ova najveća kvantna fizika i psihologija. Sin: Joj ćale hvala, nisi trebao. Otac: Znaš kako, ja i tvoja majka smo skupili pare, kupili ti knjige, pribor, platili upis i ti sad trebaš samo da učiš. To je tvoja obaveza niko te ne tera da radiš, čistiš, kuvaš. Da je meni neko mogao ovako da obezbedi sva sredstva ja bi bio doktor nauka. Ajde sad odma u sobu i na učenje neće se sve ove knjige same pročitati.
To je ono kada si predhodno veče gledao neki zajebani horor, tipa klanje, drakule, duhovi itd. Sva ta sranja su ti se uvukla u glavu i jednostavno te prate tokom celog dana. Dok ti na svaku nebuloznu stvar gledas sa strahom, drugi tebe gledaju sa strahom i žaljenjem.
Jutro posle filma. Ne otvaraš frižider, jer će ti neko odseći ruku. Ne gledaš se u ogledalo da ti ne bi uzeli dušu. Ne javljaš se komšiji koji seče drva motornom testerom, ne bi li te iseckao na deliće. Ne ides u školski wc, da te neko ne bi udavio u wc šolju. Ne pričas sa svojom mladjom sestrom, jer ti ona danas izgleda kao istrebljivac duse ili neko siroče koje ima nameru da te ubije. Uvece ne gasiš svetlo i tv, jer postoji mogućnost da ti neko sranje izleti iz kreveta i rokne te dok spavas.
- Kada imaš deset godina, gledaš ga kroz prste, a kad je baš strašno okrećeš glavu. - Kada imaš petnaest, pogledaš neki s vremena na vreme, jer još uvek umeju da te uplaše. - Kada imaš osamnaest, gledaš ga sa devojkom, kako bi se ona isprepadala, a ti je posle tešio.. - Kada imaš dvadeset pet, pogledaš ga zato što na tv-u nema ništa pametno. - Sa četrdeset, udješ u sobu svoje desetogodišnje dece, vidiš ih kako kroz prste gledaju neki bolesni horor, i počinješ da im kenjaš kako gledaju te gluposti umesto da uče. Kao što je i tvoj ćale tebi.
Savet sagovorniku u kome se ogleda želja za pojačanim intenzitetom radnje koju obavlja.
- "Alo, di-džej, pa ne čuje se ništa ta muzika ovde... daj mu ga malo po zvučnicima!" -------------------------------------------------------------- - "Daj, bre, sinak... daj mu ga malo po gasu, ako misliš da stignemo ove godine na more!"
Lik koji je prevodio obične i dugometražne crtane filmove za RTS/RTB, tipa Nindža-kornjače, Hi-men, Snorkijevci itd. Verovatno bi za mene izbledeo kao totalno arbitraran član TV-redakcije, da mi nije ostala istetovirana u sećanju neprijatna situacija koju bi obavezno spominjanje njegovog imena na kraju svake epizode stvaralo u idiličnoj porodičnoj atmosferi u mojoj kući, pogotovo pošto se ono "k" na kraju prezimena često nije ni čulo. Čovek je kriv za mentalnu sliku nabreklog, pozamašnog spolovila, koja nam je putem najmasovnijeg tadašnjeg medija redovno bila servirana svako veče.
(Glas sa TV-a): "...prevod: Emil Kurcina(k)", (sa nepostojanim "k")
-(Moja baba): -Ju-ju-ju! Sram ih bilo, gde je otišao ovaj svet... -(Moj mlađi brat): -Aaaaaaa, KURCINA!!! Hahahahaha, rekao je KURCINA!!! -(Ja): -(crvenim, jer sam mnogo stidljiv) -(Moj mlađi brat): -KURCINA, KURCINA, KURCINA-NA-NA!!!! (oduševljeno skače po sobi) -(Keva): -(uzima varjaču da bi ga trankvilizovala)
Je jedan jako nezgodan Trenutak u kome bez reči možete da dosta kažete o sebi, da ispadnete sve od najvećeg šmekera do najvećeg šabana. Naime, izašli ste u grad na kafu, vino... sa super devojkom ( koju pak ne poznajete baš najbolje) I prilazi vam slatka cigančica koja kaže: Kupi bato devojci karanfil!
E sad jebem li ga kako ja da znam šta devojka misli o tom karanfilu, i da li u opšte voli cveće i to još karanfil, možda i voli, a možda će da misli da sam mentol što sam kupio od organizacije koja navodno krade cveće sa groblja i prodaje po ulici, možda i kradu ko zna, možda će da je bude neprijatno od ostali gostiju i još hiljadu situacija.
...Nekada je to verovatno bilo romantično... ... Možda je i danas... Mada, činjenica: to je svakako jedna rupa u Matriksu, jedan bag koji se javlja u kafićima, restoranima...
