Prijava
   

Tvoj ludi otac

Počasna titula koju ponekad stiče problematični otac problematičnog muškog mladunca. Davalac titule je keva, a dodela se vrši u vidu srednjovekovnog rituala u kome senior oklagijom dodiruje glavu vazala.

Mlađahni Laza i ovog petka u društvu svog oca Bože ide u kafanu Volan. Po tradiciji svraćaju do komšije Smradoja i brata mu Bazdoja. Sledi obredno pričešće mučenicom, a zatim se nastavlja do željene destinacije. Ture belog i kisele se smenjuju kao na traci. Tri piksle su već razbijene, pa je gazda kafane dao dozvolu cenjenim gostima da pljuge gase na podu. Atmosfera se usijava, više nema ni razgovora, samo nasumična razmena reči, tipa:"Ćale pocep'o si novi sako jebo sako ne znam ni koji će mi moj vako dobar sako jedino da me sarane u njemu e neće me majci u tebi saranjivati dajde upaljač da zapalim govno..." Kući se dolazi oko frtalj posle četiri. Časni otac pokušava da se teatralno strovali u krevet pored žene mu, ali maši postelju za po metra, ruši stonu lampu i posle par sekundi zahrče na patosu. Žena je, naravno, sve čula, ali odlučuje da se pravi da nije, nema se vremena za pravljenje scene, valja rano ustati. Mali Laza je uspeo da se uvuče u krevet koji je već posle par minuta zapovraćao k'o komodo zmaj. Buđenje je popodne, Laza se praćen monstruoznim mamurlukom izvlači iz kreveta i ide u potragu za mamicom.
- Mamaaa, je l' može jedna gorča, živ ti ja?
- Das terate u četr pičke materine i ti i tvoj ludi otac!!! Ček samo dok se probudi, da mu ja ispostavim račun za živce što mi je pojeo i krv što mi popio!

   

Gostinska soba

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.

Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.

   

Motorka

Motorna testera.
Ponos i dika svakog brđanina.
Uz novije modele dobijate ključ za svećicu, jedan ključ 10/11 i gratis privezak za ključeve sa 10 rezervnih prstiju od najkvalitetnije gume.
Krasi je karakterističan zvuk, i dok svi ostali koji slušaju mole Boga da je majstor ugasi, rukovaoc je sretan jer on ritmički kontroliše taj njemu prijatan zvuk dodajući gas ili opterećenje.

Spada u robijaški alat, a najponosnije asove motorke mozete prepoznati jer u kafani 4 piva naručuju sa dve ruke.

Najpoznatiji, epski model motorke je Štilovka.

   

Barska mušica

Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status.
Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci.
Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...

Sedi gospodin je sedio za šankom. Ispred njega je bila čašica vinjaka, rubinovog! Glatke sveže obrijane brade, ali naboranog lica, sa tamnosivim perfektno čistim odelom ispod kojeg se nazirala blistavo bela košulja, očiju uperenih u ugao šanka, oštrim pogledom je cenio da li se ivica oštetila tamo u ćošku - juče nije bilo tako.

- Piće od gospodina za vas.
- Kog gospodina?
- Onog tamo za stolom.

Uzeo je svoj vinjak i nazdravio. Čovek je ustao od svog stola i zauzeo mesto pored sedog gospodina.

- Izvinite, već par dana dolazim ovde i svaki dan ste tu. Da niste možda vlasnik?
- Ha, ha...ne, ali upoznao sam ih nekoliko u zadnje četiri decenije.
- Dugo dolazite ovde.
- Prilično.
- Mora da ste štošta doživeli ovde.
- Kad bih ti pričao, ne bi mi verovao.
- Imam predavanja tek za tri sata.
- Znaš li ti da je ovde, u ovoj kafani, tamo kod onog stola, počela priča o svrgavanju Miloševićevog režima?
- Svašta? Stvarno?
- A je l' ti iko rekao da je ovde za ovim šankom dogovorena titula prvaka one godine kad je Obilić osvojio?...

Priče su se smenjivale jedna za drugom. Student je pažljivo slušao i naručivao vinjak za vinjakom. Tri sata su stala u minut.

- Jao, moram da idem.
- Samo idi, i ja ću brzo. Ni zdravlje me ne služi k'o nekad.
- Šta je?
- Ko će ga znati?

Razgovor je završio. Student je došao i sutradan, ali sedog gospodina nije bilo. Dolazio je par dana, ali gospodin se nije pojavljivao. I konobarima je bilo čudo zašto ga nema. Posle mesec dana, toplog majskog jutra ušao je u bar i seo na ono mesto gde je sedio sedi gospodin.

- Jedan vinjak molim vas!

Barska mušica je rođena.

   

Kraj

Zapravo početak muškog polnog organa. Zabuna nastaje kod urologa, u slučaju da je nesrećnik dobio upalu mokraćnih kanala ili sličnu boleštinu.

Doktor: I, koji deo Vas boli?
Nesrećnik: Kraj doktore?
( Doktor napipava )
Nesrećnik: Ne doktore, kažem, kraj.
Doktor: To je početak čoveče. Odatle ti niče ta prangija, zar nije logično?
Nesrećnik: Pitajte moju devojku da li je logično kad mi kaže da ga gurnem do kraja! A i kad mi ga safta, obično joj kažem da ga zahvati do kraja.

   

Rakijska suza

Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.

Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.

Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.

Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.

Setio si se i NJE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NJOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NJU. I koliko god da ih je prošlo između NJE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NJU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NJOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.

I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?

Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.

Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.

   

Zrno graška iz profila

Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, kući. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "J" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Definicija napisana za takmicenje Pačija škola.

   

Pekarka

Devojka srednjeg rasta, učestale boje kose, nije ružna a nije ni seks bomba. Radila je u pekari do moje zgdrade i bila je potpuno obična, neutralna kao puter kifla. Nit masna nit slatka nit slana. Samo obična.

Ali ipak, dok sam je gledao kako se hvata za buhtlu sa džemom ili sa kojom energijom seče burek "za ovde" skakao mi je nivo holesterola u krvi. Čudan osećaj. Preko puta u fast fudu je radila sisata Danica, tamo mi se dizao kurac, to sam kapirao, ali ovaj osećaj...kao kada sam prvi put probao lazanju sa belim lukom u prahu, bilo je to nešto novo, neobuzdano.

Koliko puta nisam mogao da dočekam da završi, oko četvorke, pa mi prekrati ostatak noći kada se pojavi na mojim vratima stana sa svojim brašnjavim nosićem i punom kesom bajatog žu žua, kojom rol viršlom i drvenim hlebom od kojeg smo mleli prezle pa uvijaj karađorđeve, uvijaj, uvijaj... Nekada sve do njene sledeće smene! A džukci bili prema njoj, ona fina pa joj vazda uteraju 2 u 1. Iz druge u prvu, to smo tako od milošte zvali, ko ona kafa.

Lepo nam je bilo, ja imao devojku ona nije imala dečka dok se u kraj nije vratio Rajko Gastos. Kad je zapad bilo šta dobro doneo pitam ja vas? Oterali ga njegovi nazad u domovinu majku Srbiju da se ženi, otac stari unuke oće da ima. Bio po malo glup i malo više krezav. To je još jedan razlog što je došao, da popravi zube, ne zato što je glup, kod nas jeftinije.

I jebo majku, došo pun para al seljak čovek i prvi dan otišo u pekaru kod nje da jede! Pa majku mu jebem idi jedi crevca kod Slavonca kad već imaš pare, ja da imam svaki dan bih crevca jeo! Ali ne, on odma kod nje i ni dobar dan ni Pomoz Bog nego s vrata: daj picu! Ko da me žarka munja sa neba ošinula. Bolje da jeste.

Ona mlada, neiskusna(ja znao samo misionarku a i sada nisam nešto bolji) šta će, kud će kukavica beda dade mu, uvati je đubre na elokventnost... Ostah sam, nemam s kim da umačem đevrek a idem u fast fud preko puta da gledam u kajzerice pa kući da gulim svoju kiflu.

Hej živote, hej sudbino, zašto nisi svima ista?!

   

Izlizati opanke

Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:

Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.

Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?

A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.

Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.

- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!

Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.

Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...

   

Otkomanda

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.

Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.

   

Seoska kafana Monako

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

   

Ko nas kleo, nije dangubio

Nigde nije med i mleko, pusti ti to što se priča. Čitao si šta pišu tabloidi, ispada što više para - veća nesreća. Gledaš filmove i serije, pa više problema u životu ima mačo-tajkun nego paraplegičar-beskućnik! Istina je prosta i važi za sve: život funkcioniše po principu rada obične klackalice u parkiću: čas si gornji, čas u sredini, čas donji, i tako u krug. E, sad, naiđe taj period, nekom često, nekom malo češće, kada formula Marfijevog zakon fercera stoprocentno samo u korist tvoje štete.

Zima je na pragu, a drva ni za lek. Ostalo neko granje od onih letos pokrčenih, osušenih šljiva, al' to izgori dok si rek'o ''britva''. Kuća neomalterisana spolja, izolacija ne postoji, gornji sprat zvrji bez prozora. Smederevac greje samo dnevnu sobu i to u radijusu od 3 metra, sad, kad je ovako hladno. U ''dnevnoj sobi'' prvi krevet do šporeta zauzima sušičava mater. Iz daleka se vidi da neće još dugo, karcinom je davno metastazirao.
Na suprotnoj strani - krevetac. Neka je bar bebanu toplo. Između, razapet štrik za sušenje otkuvanih pelena čija se isparavanja mešaju sa buđom vlažnih zidova i duvanskim dimom krdže koju purnja ''glava kuće'', proseda starina zabijena u ćošak do televizora, sa hrpom zastarelih novina, punom pepeljarom i skoro praznom flašom brlje ispred sebe. Taj po vasceli dan bistri politiku, donosi makijavelističke zaključke i solomonska rešenja, jedina ispravna po srpski rod.
Snaja se uglavnom vrzma oko šporeta, bacajući brižne poglede, čas na astmatično dete, čas na svekrvu na samrti, dok pokušava da iznađe jestivi izvor energije u praznom kredencu.
Radenko je promrzao ušao u kuću i zatekao isti prizor kao i mnogo puta pre toga. Danas je istovario 3 tone uglja i zaradio neku crkavicu, možda bi i više, ali brzo se smrkne ovih dana. Uzeo je par komada kupovnih pelena, 3 pomorandže za staru majku i dve paklice ''Morave'' za oca. Ostalo je dao ženi da ode do prodavnice i kupi nešto za jelo, ukoliko trgovac bude dobre volje i ne bude tražio da se prvo namiri veresija.
Objavi svima da je komšiji umro otac, i da će morati sutra da ide na groblje da kopa raku, da vrati dug od pre mesec dana kad ono baba umre. Već oseća vibracije krampa koji se odbija od kamenitog i izmrzlog grobljanskog terena. Izađe da namiri ono malo sitne stoke i uvide da mu nedostaje još jedna kokoška, lisice zimi dave živinu prekovremeno. Ali, nije se dao Radenko! Pa on i ne pamti da mu se nešto dobro desilo skorije.

Ujutru je poranio. Mraz je bio veliki i ježio se pri samoj pomisli koliko će mu vremena trebati da iskopa toliku rupu. Traktor nije hteo da upali jer je otac zaboravio da sipa D2, pa se nafta zaledila. Dakle, moraće peške 3 kilometra do groblja. Iznutra se čuo dečiji, sipljivi kašalj, majčino dozivanje da joj se doda čaša vode i očevo psovanje vlasti, opozicije, crkve i komunista. Sledeće subote treba babi izdati 40 dana...
Radenko nasloni laktove na volan nepokretnog traktora, zari dlanove u očne duplje tako da su mu prsti prekrivali čelo i nesvesno čupali ono malo kose na glavi.

Na oronulo stepenište izađe mlada žena u dronjavoj bluzi i nedovršenom pletenom prsluku, samo u priglavcima. Kros kiseli osmejak, blago ga pogleda i krotko prozbori:

- E, moj Rade. Ko nas kleo, nije dangubio.

   

Slagalica

Arhaični zaostatak RTB na RTS. Zadatke za ovu veselu smotru znanja sastavljaju vrhunski enigmatičari, članovi-osnivači "Serbsko-knjažeskog družestva enigmatičarov", dok je za modernije oblasti zadužena Omladina DSS.
Učesnici kod gledalaca obično izazivaju sažaljive emocije, a oni koji ostvare najbolje rezultate dobijaju vredne nagrade od sponzora emisije.

(Asocijacije. Upravo ističe vreme.)

Voditeljka: Miodraže, brzo, konačno rešenje?
Siroma Miodrag: Joj..... Ako nije VIŠNJA!
Voditeljka: Tako je, Miodraže! Konačno rešenje je v i š nj a! Pod A: baba - baba Višnja je majka Njegovog Sijateljstva Miloša Obrenovića, našeg kneza, pod B: višlja, gramatički neispravno, a može da se kaže i višnja ali ne u istom smislu, je li tako, sad vam je jasnije, pod C: Ita Rina, čuvena glumica, poznata je njena ljubav prema višnjama, ako se zabavljate čitanjem filmskih žurnala i pod D: Želimir Kulišić iz poznatog muzičkog dueta "Želimir i VIŠNJA". I da vidimo tabelu...

Voditeljka: Čestitam, Miodraže, vi ste pobednik finala Slagalice i dobili ste vredne poklone od naših sponzora, a to su: vikend sa pojačanom ishranom u Prolom Banji za dve osobe, mesečna zaliha Minakva prirodnih negaziranih sokova sa vitaminom C za zdrav život, a dobili ste i najnoviji model kineskog terenskog automobila MRSHWAN sa auspuhom!

Baba kraj malog ekrana dedi: E vala volim što je dobio siroma', pogle' kakav je, grdan, ko zna da l' ima da jede!

   

Ne kudi konja kojeg nisi jahala

Ne pričaj u prazno.

-Šta se ti praviš faca, vjerovatno imaš smoki u gaćama.
-Devojko, ne kudi konja kojeg nisi jahala.

   

jašarka

Frizura koju svaki muškarac guste kose, `teo to ili ne, počne da nose nakon nekoliko meseci nešišanja. Definiše je ćuba na vr` glave i lep tepih (sa resama) koji prekriva vrat a često i ramena.
U istočnoj Evropi, ova vrsta frizure je bila izuzetno popularna. Danas, nakon što se čak i sam Jašar ošišao, jedino gde se ova zurka može videti je Rusija, Češka i eventualno Mađarska.

Brate moram da odem da se ošišam, dobio sam "jašarku".

   

Veselko

Mlad,lep,neiskusan konj koji se prvi pusta kod kobile da je potpali,bez ikakvog kontakta,a posle njega ulazi prekaljeni,iskusan pastuv,koji dovrsava posao.

sifra: nisam j.bo,al sam gledo! u pravom smislu reci.

   

Sloboda Mićalović

Devojka koju nećeš jebati.
Put do kubnih santima njene rumene sluzokože zajebaniji je čak i od osme misije sa Zergovima u Starkraft kecu (ako znaš o čemu je reč, nadu ovde ostavi). Mikroskopske su šanse čak i da dođeš do nivoa na kome bivaš baždaren od strane aristokratskog oca joj njenog. Ako li dospeš dotle, gospodin Mićalović, sa svojim medivl-vizantijskim imenom za čije izgovaranje tvoje paorske čeljusti nemaju odgovarajuću anatomiju, postaviće ti sledeći rafal uslova koje moraš ispuniti, kako bi utvrdio tvoju dostojnost svoje šćeri-mezimice:

Da ne piješ
Da ne pušiš
Da ne gledaš fudbal
Da ne psuješ
Da pričaš bar 3 izumrla jezika
Da imaš mesečni prihod po članu porodice preko 150K
Da imaš 0% izroda u porodici
Da si AB+
Da si kršten
Da si kršten u Ravanici
Da ti je askurđel napisao "Načertanije"
Da imaš barem jednu Mogšinu defku međ omiljenim

   

Dečko njene drugarice

Vrhunsko božanstvo. Presvetli, predobri i brižni anđeo koji mane nema. Romantičan kao Željko Samardžić, jebač kao Fernando Kolunga. Kuhinjska spretnost Džejmija Olivera u kombinaciji sa šarmom Ivana Bosiljčića dok se upoznaje sa njenom majkom (Jao, kako sladak razmak međ' zubima ima).

On ne gleda finale Lige šampiona, on tad svoju dragu vodi u bioskop, pa posle na večeru. Ukoliko joj naravno sam ne spremi neki svoj specijalitet, u isto vreme svirajući joj klavir na uvce. Jeste, na uvce! I dok se ja nerviram zašto ovaj idiot opet maši prazan gol, a ova moja mi zvoca sa strane da joj pustim neku Šeherzadu (Jebao je Esad Plavi), on sa svojom dragom uživa u najboljem vinu koje je trenutno mogao priuštiti, poklanjajući joj narukvicu koju je toliko želela još otkad ju je prvi put videla u izlogu, dok su išli zajedno u šoping.

Ne treba zaboraviti da u po noći zna datum njenog rođenje, datum rođenja njene keve, ćala, babe (mnogo fina žena), sestre, kera Žuće, datum prvog sastanka, prvog poljupca, šta je tad nosila, izgovorila, nja, nja, nja...

Iskreno, ja njega nisam ni video. Odbijam da poverujem da ovakvo nešto postoji i da ima kurac.

- E Omere, znaš šta kako je Acika iznenadio Saru juč...
- Zabole me kurčina!

U nastavku priče sledi izvinjavanje devojci, mnogo kukanja i moljenja, ali jebi ga, znate kako je... Jebeni Acika...

   

K'o Aladin lampu

Jasno stavljanje do znanja curi da imate namere da je odvedete u krevet...

Joj Rakićka,protrljaću te na ekskurziji k'o Aladin lampu...

   

Ne pita ni junica bika za godine

Slogan mladih (najčešće seoskih) frajera obolelih od tetanusa koji pucaju na žene starije od njih.

-Sinak, šta bi s onom Jovanom? Uradi li šta?
-Ma jok, bre...
-E, šmokljane, mogao si sinoć da je sa'vataš dok si je vozio kući. Kao menjaš brzine, a ruka ti sklizne dole. Ju gospođo, otkud vaša pička na mojoj ruci?
-Ih...probao sam ne vradi...kaže, ko sa decom spava popišan se budi...
-Reci ti njoj da je krava tražila vršnjaka, nikad stelna ne bi bila....

#330
+10553
241
definicija