Prijava
   

Razgovor na kraju Slagalice

Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

- Miodraže pa šta se desilo.
- Trema.
- Pa kako to.
- Pa ne znam.
- Miodraže pa šta to bi.
- Protivnik je bio bolji.
- Pa kako Miodraže.
- Pa eto lakše je sone strane ekrana.
- Miodraže jel vas bar malo sramota.
- Jeste malo ćerkica supruga.
- Pa kako Miodraže.
- Pa ne znam.
- Miodraže evo vam knjiga Istorija Danske pa šta se to desilo.
- U Danskoj?
- Crni Miodraže.
- Sve najlepše protivniku.
- Trema?
- Miodraže sasvim moguće pa kako to.
- Stanite, ja sam Danijela, Ivana ti si.
- Koja Ivana, ne, Miodrag sam.
- A vi ste Miodraže pa šta se to desilo.
- Pa ništa eto hteo bih da.

Repeat dijalog sa varijacijama until sveta i veka
end;

- Uzmite papuče.
- Ah ne toplo je.
- Dakle.
- Pa ja posao.
- Ipak obujte papuče.
- Malo treme.
- Pa šta se desilo.
- Posao deca prehranim.
- Neka kafa.
- Dobru imam cirkulaciju ne treba.
- Doviđenja.
- Doviđenja.
- Nisam se bio ni izuo ustvari.
- Pa šta se desilo.

   

Internet i Kraljeviću Marko

Vino pije Kraljeviću Marko
S pobratimom Toplicom Milanom,
A kada se vina ponapili,
Progovara Toplica Milane:
Pobratime, Kraljeviću Marko,
Dobro tebe jeste ovo vino,
Još da nam je stambolskog hašiša,
Bi veoma nama dobro bilo!
Znadem jednog staroga derviša,
Arnauta Hadžima Ljimaja,
Što za jedan perper oku daje.
Odgovara Kraljeviću Marko:
Ne budali, Toplica Milane,
O kakvome Arnautu zboriš?
Kad podviknem iz grla bijela,
Doleteće Ravijojla vila,
I doneće gorskih trava raznih,
Biće nama do zore veselja!
Što velio, tako učinio,
Viče Marko iz grla bijela:
Posestrimo, Ravijojla vilo,
De pomozi pobratimu svome,
Jerbo nama dosadilo vina,
Pa bi pili vilinskijeh trava,
A tako mi sreća ne pomogla,
Hoću tebi dati tovar blaga!
Otklikuje sa planine vila:
Nije zlato ni srebro ni zlato,
Već je drago što je srcu blago,
Evo tebi bilja svakakvoga,
Ali nemoj ove gljive jesti,
Jerbo možeš nastradati ljuto.
Nasmeja se Kraljeviću Marko,
Nasmeja se iz grla bijela,
Pa on uze vilinskoga bilja,
I što uze u desnicu ruku,
Sve u grlo on sasu bijelo,
A Toplica Milan ne smijaše,
Već sokola posla Arnautu,
Da mu ovaj hašiša donese.
Gleda Marko, sve mu došlo milo,
Raznih boja svuda po čadoru,
Šarac ljudskim glasom popijeva,
Toplica se u hrta premeće,
Dva mu Sunca zašla pred očima,
Dva Mjeseca mlađana izašla,
A po njima kolo od Turaka,
Ciče zurle, biju talambasi,
A na Turkom glave ni jednome!
Tu se Marko obradov'o jako:
Mili Bože, ja dobrijeh trava,
Da me juče Musa pogubio,
Ne bih znao šta propuštam jadan!
Utom mu se nešto naoblači,
Nesta vile, nesta i Šarina,
Nesta bjela svilena čadora,
I Toplice, njemu pobratima,
Nesta Marka, al ostade Marko,
I to Marku vrlo čudno beše:
Da ga ima, a i da ga nema.
Kano da je bez snage ostao
I bez snage i junačkog tjela,
I postade Kraljeviću Marko
Sitna knjiga koju piše drugi,
Čita sebe Kraljeviću Marko,
Ne može se čudom načuditi:
Ne piše ga onaj po hartiji,
Nit po čemu drugom što se piše,
Već po nečem kano ogledalu,
Il šarenom zidu nekakvome,
A u ploču nekakvu tukući,
Sa stotinom sve sitnijeh slova.
Pa sve čita Marko Kraljeviću:
Oj junače, Vukašinov sine,
Što u moju sitnu knjigu dođe,
Knjigu sitnu, ali o junaku,
Hoću tebe sada da provodam
Kano ti što dobra Šarca vodiš,
Kroz buduće ono što će doći,
I buduće ti videti možeš,
Jerbo dosta pojeo si trava,
I još sitnu gljivu nejedicu,
Od koje je mnogi junak strado.
Tu se Marko začudio jako,
Al je kreno kud ga ovaj vodi
Kao slamka među vihorove,
Toliko je ostao bez snage.
U čudnu je vilajetu Marko:
Kao da je u dvorima nekim,
A ko mreža zidani su dvori,
U odaje nekakve udara,
Ali to su kanda strane neke,
Ne mogaše jadan razumeti.
Udaraše i desno i ljevo,
Dok ga onaj glasom ne uputi:
More, Marko, priberi se malko,
Probaj ući u kakvu odaju,
Te mi pričaj šta si ugledao.
Nameri se Marko na odaju
Sa dverima od raznijeh boja,
Kanda su unutra paunovi.
Na dverima Fejsbuk napisano,
A unutra, čudo i nesreća!
Ne može se disat u odaji,
U njoj sedi i žena i ljudi,
Kolko ima u gori drveća,
Pa još više da je petsto puta.
Al da sede, ni po muke tome,
Već o sebi svako štošta zbori,
Stavlja slike nekakve pred sebe,
Il od drugih iste preuzima,
Pa ih nekim daje, drugim krije.
Tu ni lica svaki drugi nema,
Već svi nose neke obrazine,
Neki jesu u gori drveće,
Neki jesu iz pjesme junaci,
Neki jesu kano gorske zveri,
A za neke ne mož' ni kazati,
Jer brat bratu ni na šta ne liče,
A svaki se dere da ga čuju,
Kano Turci kad oderu jarca,
I guslari nekakvi se čuju,
Jal su srpski, jal su možda turski,
Jali saski, jali su arapski,
Jali neko mačke nake kolje.
Prekrsti se Kraljeviću Marko,
Dozva Boga i Svetu Neđelju,
Pa iziđe iz tog gadilišta,
Svoju da bi ne zaprljo dušu,
Zakorači nekakvim lagumom.
Glas mu reče: link si izabrao
Koji vodi u čudnu odaju,
Tu posmatraj, Kraljeviću Marko,
Pa opričaj šta si ugledao.
Osvrnu se oko sebe Marko,
Oko njega ljepote đevojke,
Ja svaka je kano Ravijojla,
U svakoj su zubi od bisera,
Obrvice morske pijavice,
Milina ih bilo pogledati,
I od srpske vere, i od turske,
I crnijeh kolko ište duša,
A i žutih tu pomalo bješe,
Svaka stoji za svojim pendžerom,
A pendžeri nisu ko u Srba,
Već kroz pendžer svu odaju vidiš.
Zagleda se Kraljeviću Marko
U pendžere jedne cure mlade,
Jedva ima osamnaest ljeta,
A tako joj i na pendžer piše.
Al uđoše do dva Arapina,
Crni vrazi kano đavolovi,
A ona se stade uvijati
Ko beštija sotonska nekakva,
Pa haljine skidati sa sebe,
Osta gola među Arapima.
Sve je ovo razumeo Marko,
Ljubio je i on Arapkinje,
Al kad Arap sedlo na se stavi,
Kleče zemlji kano konjic vrani,
A ona ga đevojka zajaši,
Stade bičem da ga goni crna,
Pa je njega pjena popanula.
Kad se ona malo izdovolji,
Tada priđe drugom Arapinu
(A ovaj se veće razgaćio)
Te mu poče ustima činiti
Što krštena nikad ne bi duša,
A Arap je sve za kosu vuče
I govori samo ou bič jee.
To se beše ogadilo Marku,
Te se Marko rastužio ljuto,
Ne zna kud će, ne zna ni kako će,
Kad na dveri od jedne odaje
On ugleda ikonu od zlata
Sliku Svetog Save i Isusa
I drugijeh slatkih svetitelja.
Glas mu reče: Tu je čet o Crkvi,
Dobro pazi šta ćeš ugledati.
Tamo uđe Kraljeviću Marko,
I srce mu Sunce ogrijalo:
Tamo viđe lepu Gračanicu,
Ravanicu, a i Sopoćane,
I još crkvu Presvetoga Save,
Na Vračaru, usred Biograda,
Kojino smo oteli od Ugra!
Stade Marko od sreće plakati,
Kad ugleda: prazne stoje crkve,
Oko njiju urlaju gomile,
Svi urliču ko vrag da ih ganja,
Sve bi oni zatrli Turčina
I srušili tanke minarete
Sve odavde pa do Carigrada,
Al nit znaju svetog Očenaša,
Niti srpski kano ljudi zbore,
Niti jesu za oštro sječivo,
Il za ata il za koplje ljuto,
Već ko stoka štono samo bleji,
Tako oni njemu izgledaju.
Posrami se potomaka Marko,
Reče sebi: djece ne imati,
To je sreća srpska ponajveća.
Pa kad vide oca črnorisca
Kako drugog črnorisca jaše,
I ugleda presvetog vladiku,
Kako s momkom ko djevojka leže,
I ugleda drugoga vladiku,
Kako leže sa decom nejakom,
I mudroga oca Patrijarha,
Naslednika srpske slave Save,
Kako od tog sve okreće glavu,
Nešto puče u grudima Marku,
Nešto mu se u očima smrači,
Pa on krenu kuda ne videći,
Al ga vihor uhvati nekakav,
Nosaše ga, njemu se činilo,
Tri godine i nekolko dana,
A kada je sebi došo malo,
Nad njime je bila Ravijojla,
I pobratim Toplica Milane,
Sa očima kano krv junačka,
Sve pušeći iz lule hašiša.
Progovara Kraljeviću Marko:
E tako mi Boga i života,
Posestrimo, vilo Ravijojlo,
Neću više probat tvojih trava,
Već s Toplicom pušiti hašiša
Zalivati hašiš rujnim vinom.
Nego meni jedno reci pravo:
Čudan sanak ja sam sada snio,
Ne mogu ga tebi ni ispričat,
Već ispovest dati svešteniku;
Jeste l' u njem išta zaistinu?
Gleda njega Ravijojla vila,
Gleda njega, pa sve suze roni,
I ne htede odgovorit Marku.
Nesta vila u gori zelenoj,
Osta Marko za njom gledajući,
A teško mu beše u grudima,
Pa on dosu pehar hladna vina
I povuče iz lule hašiša.
Te noćice nije spavo Marko.

Pesma napisana za takmičenje
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego

   

Ljubivoje Ršumović

Pesnik koji je ljude od malih nogu, kao što mu samo ime kaže, učio pravim vrednostima.

Čika Ršume, bili bi ste bili ljubazni da ostavite moju majku na miru?
-Braću ne donose rode, sine
Gdine Ljubivoje, ukoliko se uskoro ne spustite s lustera, bićemo prinuđeni da obustavimo dostavu bokala za vaš separe.
-Ma šta mi reče!
I pozvaćemo žandarme.
-Još nam samo ale fale, brale!

   

Spašavanje redova Šerifa Konjevića

Postupak kazivanja Šerifu gdje je ona sada.

   

Čitači naslova

Kategorija ljudi koja se pojavila u vreme konstruisanja štamparije dovoljno adekvatne da služi svrsi štancovanja dnevnih novina. U vreme kad je jedan naslov prodavao novinu (što i danas nije daleko od činjenice) bilo je sasvim dovoljno kraičkom oka videti najveći naslov čije se mastilo sa slova slivalo niz kolpoterove ruke i biti dovoljno obavešten o dnevno političkim zbivanjima, kako u zemlji, tako i u svetu.
Procesom evolucije, (vremenski male za evoluciju ali velike za čitače naslova) čitač je počeo da okreće stranice i čita druge manje upadljive naslove.
Najveći iskorak u razvitku Čitači naslova su ispoljili na prostorima Interneta. Sam vrhunac prožimanja u srž i bit suštine teksta Čitači naslova pronalaze u prvom ostavljenom komentaru, kao izvoru proverene informacije iz prve ruke.

Nasumično odabran naslov: Sinema komunisto zatvorio festival
...
Prvi komentar: TITO JE KRIV!
...
Drugi komentar: Kolko vidim odavde, Ćopavi nas i iz groba zajebava...
...
Treći komentar: Odgovor za prvi komentar: Jes bilo ti loše dok je bio Tito... Samo kenjaš slinavče, verovatno nisi ni vojsku odslužio kad tako govoriš. Sram te bilo!
...
Četvrti komentar: Prvi! :)
...
Peti komentar: Bečki konjušar je bio mason. On je prvi predao Kosmet Albancima. Nikad on Srbe nije voleo...
...
Šesti komentar: Kenjajte šta hoćete ali za vreme Tita se znao neki red i imalo je da se jede, a šta danas imamo? M?
...
Sedni komentar: Nisam prvi :(
...
Osmi komentar: Brate samo neko da je pročito osminu teksta znao bi da je ovde reč o filmu gej pingvina sa nekog festivala, jebem li ga kojeg nisam čito ceo tekst.

   

Haiku o Suncu slepog pesnika koji je upravo progledao

Tek sad videh
Ovo sranje
Iznad glave.

   

Dok

Veznik koji služi da u novinskom naslovu objedini dve nepovezane vesti. Buridanov novinar koji ne može da se odluči između dve vesti koje je dobro pripremio koristi ovaj veznik kao OHO lepak da čitalac ne bi ostao uskraćen za neku od informacija. Držaće do sutra.

Krvavi pir četnika po Novom Sadu dok mi ulazimo u EU!

Dragan Đilas otvorio novi most dok je Dragan Đilas otvorio dva vrtića na Čukarici!

Djokovic sweeps in Melburn while most Serbs are still war criminals!

마을에 불이있는 동안 옛 여자가 자신을 빗질합니다

(implicitna upotreba veznika dok)
Ludi Šerbedžija i Anđa u zemlji čuda, meda i krvi ocrnili srpski narod koji živi u getu na Kosovu!

   

Ptirlo

Leptir koji je istripovao da je Pirlo.

Svitac: Alo, leptire, Pirlo dvaput nedeljno trenira, petkom kondicioni... A ti ćeš da rikneš za dan... Ko te jebe kad si mamlaz...

   

Lokalni klaber-promoter

On ne hoda - njegovo telo pulsira u ritmu prašnjavih, ali nadrealno živih gradskih noći. On ne pije - on se lišava stega popodnevne uglađenosti. Umesto zenica, u očima mu lebde ploče pionira elektro-hausa, obrćući se frekvencijom pouzdane nemačke cirkularne brusilice. On ne živi, već proživljava muzički spot, okružen mladom ženskadijom na halucogenima, hipnostisan prodornim laserima koji pucaju sa plafona kluba. On pliva kroz more ultraljubičaste prašine, halogenih natpisa i strobo-svetla. On je klaber. Ti želiš da budeš on, simbol postmoderne pozitivne ludnice, zaštitno lice nedosanjanog urbanluka. Al jedno zaboravljaš:

On je go kurac.

Lokalna lobanja ispodprosečnih ambicija, zarobljena u, tako tesnoj i konvencionalnoj, porodičnoj kući. Dnevna rutina? Juriti nezainteresovanu dečurliju i sličnu nesazrelu masu, prodati im priču iz prvog pasusa, uzeti ime i prezime i simboličnu kintu za rezervaciju. O, klaberu moj, da! Oplemenio si socijalnu srž jedne mlade duše, dao joj šansu da se poistoveti sa preterano našminkanom verzijom noćnog života, da ispuni dušu atmosferom repetitivne elektronske progresije i prijemčivošću digitalnih sintova. Dao si toj mladoj jedinki, uz krajnje nisku nadoknadu, šifru ka svetu gde je slave poput totema. Da li si, klaber-promoteru, ispunio obećanje? Bajato pivo, neatraktivna lokacija i nakaradna armija slepaca štancanih po istom kalupu? Batine od dvojice grmalja iz obezbeđenja, ponosnih vlasnika pasoša neke od zemalja bivše Jugoslavije? Nisu to očekivali? Nek pišu žalbu, samo ne znam kome.

A klaber-promoter zadovoljno broji parice, spreman da ih utroši na kvalitetnu “60% pamuk, 40% kamena vuna” majicu sa urbanim pastelnim printom, ubeđen da je trud isplaćen i da uzvišeniji i ispravniji akt od te kupovine ne postoji. Majica nije samo odevni predmet, ona je simbol selindžerovske borbe kroz nepreglednost gradske džungle, kamen temeljac za buduće prezentacije, i magnetni pol prema kome će orijentisati svoju primitivnu njuškicu.
Vrhunac jedne večeri našeg junaka? Zvezda u povoju, ranga Ivana Gavrilovića devedeset pete, pitala ga je koji je separe za njenu malenkost namenjen. "Svevišnji, uzmite me! Moj cilj je ispunjen na ovoj, sada tako beznačajnoj, planeti! Nisam li ja Aleksandar Makedonski koji promoterskim umećem pokorava mnoštvo domaćih objekata zatvorenog tipa? Nisu li slatki ti papirnati plodovi koji klijaju u džepovima maminih i tatinih sinova, takozvane hiljadarke? Ne nameće li se zaključak sam od sebe: ja sam neko zajebano mudo."

-Zdravo, zdravo, momci i devojke. Ne biste verovali koja ludara se sprema. Pršti božanstveni grom, ključa Atlantik, zemljina kora puca po šavovima i u vidu gejzira rađa karte za sredu veče u klubu “Jatagan”. Bolje vi je da ne propustite, a ako se svi ovdepristuni priklonite ovom nesvakidašnjem iventu, daću vam za džabe flašu banatskog rizlinga. I pistaće.

   

Zgužvati

Najebati se nekome staramajke. Olupati mu lobanju i transformisati nesrećnu telesinu u neprepoznatljivu gomilicu. Sastaviti mu čelo s dupetom. Toliko ga razoriti, da mu se sledećih šest kolena u kući rađaju samo kromanjonci i voditeljke Sitija, dok mu kosti đuskaju lambadu na svakom naletu promaje. Prinudno ga poslati na oporavak u Klokot-banju da se maže blatom, pije sok od zove i ganja veverice, a žig sramote mu zanavek zalepiti na omlohavele grudi.
Kačio se sa nekačivim.

-Dobar dan u ordinaciju, ja došo da mi udarite pečat za bolovanje. Zgužvali me sinoć Neša Galija i Bubnjar Galija što sam im pišao po kablovima. A slučajno sam, majke mi, mrak.

   

Ne mogu sad, tu mi je rašljar

Diskretan, ali efikasan štit protiv smarača koji nisu najsrećniji sa moždanom moći - glupi su kao paleta tocila.
Ukoliko se izgovori dovoljno ozbiljno, zvuči kao legitiman razlog zbog koga ne možete da nastavite telefonski razgovor sa dežurnom budalom koja je, eto, za žrtvu izabrala baš vas.

-Halo?
-Pa gde si bre ćobreleks, šaraiš? Ovde Sreten Kreten, ja mislio da izađeš malo na bleju sa nama, evo baš pričamo o tebi...
-E, Sreto, ne mogu sad da pričam, došao mi rašljar, traži Hartmanove čvorove i podzemne vode po gajbi... Šta kažeš, ćale? Baš sam u stisci sad, jebiga...
-A da dođemo mi do tebe?
-Ma ne može niko ni da ulazi, ni da izlazi, rašljar dao babi da drži visak na ulaznim vratima, ne smemo da je pomeramo, neki potok nam ide kroz temelj...
-Aaa, ništa onda...

   

Nije moja voćka rakije

Srpska verzija dobre stare engleske izreke: "nije moja šoljica čaja".
(eng. - not my cup of tea)

Izraz koristiš kada želiš pristojno, a opet po srpski, da kažeš kako ti nešto:
ne odgovara,
nije po volji,
ili kako nešto jednostavno radije ne bi radio.

Marun: Pajo, šta misliš o onoj maloj Višnji? Slatka je, zar ne?

Pajaga: Jeste slatka, ali ipak nije moja voćka rakije.

   

'Oćeš u pare?

Ende. Apsolutno si siguran u svoju tvrdnju. U'vatio si Boga za muda i sposoban si da svoje materijalno dobro uložiš u opkladu zarad neke jebeš-mi-mater psihološke pobede.

-Dobar dan, dobri ljudi, braćo! Stigao sam sa dalekog puta, iz srcu nam bliske Ekvatorijalne Gvineje, vedrog duha i vizionarskih ideja, da probam odagnati misao koja mi svaki korak jede. Došao sam obavestiti vas da mi je kurac najveći od sviju vaših!
-Ideš u kurac? Otperjaj, azemljače-šupče, naše svako seljačko dlijeto šije tvog ekvatorijalca za tri astronomske klase...
-Kakva zabluda međ' redovima vašim! Dika mojega podstomačja će vam sramotiti šest koljena budućih.
-'Oćeš u pare, brale?

   

Zubato pivce

Pivce koje nije dovoljno odstajalo u frižideru, pa mu se ohladile samo etiketa i flaša, dajući tako utisak da je i tečnost idealne temperature.

   

Epski

Izraz koji je sa pojavom interneta izgubio snagu i smisao koji je nekada imao. Veličina reči i njenog zvuka ipak su zadržani. Ep je dugi spev, priča o delima koja su slavna, o vremenima koja ni težina vremenske ruke i ljudske sujete nije uspela da izbriše i spere. Srpski narod ima izuzetnu kulturnu baštinu epskih pesama. Ceo jedan kulturni kontinent izdigao se iz blata turskih šuma. Porobljeni i osuđeni da sanjaju o slobodi, nadareni pojedinci krojili su ćilim epike zlatnim koncem od želje vezenim. Tiho uz pucketanje vatre izdigli su se iz pepela veliki junaci i heroji i postali večni. Anonimmni i veliki pesnici poklonili su im svoju dušu i udahnuli život.

Epski je danas nadmudrivanje sujetnih maski po raznoraznim forumima. Veliko zadovoljenje sitnih duša. Epsko.

   

Prostata Aljoše Vučkovića

Sinonim za starost i degutantnost.

-Jao kako je lep Ivan Bosiljčić...
-Jeste, lep je ko prostata Aljoše Vučkovića.

   

Robi Fauler

Legendarni napadač Liverpula i engleskog fudbala. O njegovoj veličini govori činjenica da se često ubraja među najbolje engleske špiceve, iako je za reprezentaciju odigrao samo dvadesetak mečeva (delom zbog strašne konkurencije u liku Alena Širera, kasnije i Majkla Ovena).

Tri su glavna momenta Robijeve karijere koje ga čine fudbalskim besmrtnikom.

- Spajs bojsi - posprdni termin koji su britanski mediji dodelili strašnoj generaciji engleskih fudbalera koji su nastupali za Liverpul, momci koji svoj vanserisjki fudbalski talenat nikada nisu uspeli da materijalizuju i osvoje titulu, ali su ga zato i te kako znali iskoristiti u drugim sferama svojih života - pamprčenju drugarica Viktorije Bekam. Član te generacije, pored Džejmija Rednapa, Dejvida Džejmsa, Pola Insa, Stiva MekManamana i drugih, bio je i Robi Fauler.

- Fer plej - čuveni Faulerov potez na utakmici protiv Arsenala marta '97 koji mu je doneo nagradu UEFA za fer plej. Fauler je u jednom trenutku izbio pred Simana, skrenuo u levo i pao. Sudija je odmah pokazao na penal, ali je Fauler ustao i jasno stavio do znanja da penal nije postojao. Ipak, sudija je odbio da promeni odluku (!?), pa je penal ipak izveden. Penal je šutirao upravo Fauler, koji se tada verovatno nalazio u moralnoj dilemi promašiti za pravdu ili pogoditi za tim? Robi Fauler je promašio penal.

- Snifovanje gol linije - jedan od najkontroverznije proslavljenih golova koji je ovog čoveka koštao suspenzije, a Liverpul trideset hiljada funti. Robi je nakon postignutog gola protiv Evertona prišao gol liniji i simulirao njeno ušmrkavanje, čime je aludirao na uzimanje kokaina. Ovaj potez je bio cinični odgovor na optužbe Evertonovih fanova o upotrebi droge. Robi nikad nije bio pozitivan na testovima koje je redovno obavljao, ali to nije sprečilo britansku javnost da o njemu stvri lošu sliku, što će i biti drugi razlog njegove ne tako uspešne reprezentativne karijere.

Robi Fauler možda nikada nije bio Lineker, Širer, ili Runi, ali je uvek bio fudbalski gospodin, iskreni emotivac koji gine za tim, pripadnik vintidž vrste koja lagano izumire.

- Čika Žile, stva...
- Tata me zovi, tata!
- Čika Tata, stvarno nisam očekivao da je Nevenin ćale ovakav car! Pravi ste Robi Fauler!
- Au, sine, takav kompliment u životu nisam dobio! Nevena, donesi još jedan vinjak iz podruma!

   

K'o ništa

Neosetno.
Perfektno i precizno.
Iznošenje napora sa lakoćom, a protkano elegancijom.
Graciozno.

...a ja mu kažem "čiji đed nije branio Kosovo?", i izbijem ga k'o ništa. Moji su bre dole pod zaštitom Uneska. Na Vidovdan mi rođendan.

...i tu viknem "Ko ne može?!", oni se smeju. Ja dovatim i eksiram ono pola litre lozovače k'o ništa, a oni muk. Posle me silovali.

...E, šta ti ono bi sa ženom? - Ma ženska posla, pusti...Lečila se četri meseca od tuberkuloze, pa bubrezi, pa svaki dan dijaliza, i stuče je rak k'o ništa.

...Slušaj, što se tiče naše veze...Biću Iskren. Mislim da su nam interesovanja suviše različita. Mene, recimo, zanima neka dobra knjiga i da ponekad bacim pogled na dobar teniski meč, a ti se, primera radi, po ceo dan jebeš k'o moldavska nimfomanka sa onim u stanu ispod na koga sam sumnjo ozbiljno da je peder dok vas nisam zateko. Sad se kupi dok su reklame dok ti nisam surdukno redenik u mali mozak da kaneš na patos k'o ništa.

   

Svaki sistem ima rupu

Domaća mantra.
Parola koja večito egzistira na granici neistinitosti, dok je ne površini održavaju oni decenijama prepričavani uspesi pojedinaca u nečemu što nikom iole normalnom ne bi palo na pamet da uopšte pokuša.
Naš zaštitni znak i prećutna aura koja, kad proradi bilo gde i bilo kada, sobom naprasno povezane jedinke ispunjava tihim patriotizmom i vekovnim osećajem za "vratili smo vam".
Njene finese i varijacije, neprestano se umnožavajući, izmiču skromnoj mogućnosti definisanja, pa je i danas neuhvatljiv taj gen koji nas tera da, rušeći koncepciju na kojoj je ustrojeno moderno društvo i pretpostavku civilizovanog međuljudskog odnosa, sa animalnim porivom bušimo brod na kom plovimo jer nam treba malo vode da operemo noge.

- Kad uđeš u menjačnicu i razmišljaš koliko ima para u kasi i koliko bi bilo teško ukrasti ih.
- Kad pokušavaš da poluautomatsko oružje umotano u alu foliju proneseš kroz detektor metala.
- Kad si srednjoškolka i na ekskurziji se iskradeš i odeš kod nasumičnog žabara na gajbu.
- Kad pratiš kretanje konobara u kafiću ili restoranu kako bi pobegao ne plativši račun.
- Kad šacuješ sve što unutar objekta ima tržišnu vrednost, a nije zakovano za podlogu i može da se ponese.
- Kad nađeš pare svog prijatelja i prećutiš mu da bi imao da se napiješ.
- Kad sipaš lož-ulje u Golfa dvojku jer je malo jeftinije od dizela.
- Kad prodaješ otrovno voće i povrće na pijaci da bi uhvatio bolju cenu.
- Kad više voziš pijan nego trezan.
- Kad pijan voziš bolje nego trezan.
- Kad izazoveš sudar i svađaš se sa policijom koja dođe na uviđaj.
- Kad sam zakolješ svinju i jedeš neispitano meso da ne bi platio pregled.
- Kad gostima na slavi daš isto to da jedu.
- Kad se lečiš sam gomilom lekova, jer ne veruješ lekarima.
- Kad ne vadiš ličnu kartu do dvajes treće jer ti ne treba.
- Kad zahtevaš da ti je izdaju bez čipa.
- Kad pokušavaš da prepišeš na usmenom.
- Kad u životu ne pozoveš mobilni s fiksnog.
- Kad ideš u goste kod rodbine pa kupiš najjeftiniji ratluk i čarape.
- Kad paziš da poklon koji nekom kupuješ ne pređe vrednost onoga što je taj tebi kupio kao da ti od toga život zavisi.
- Kad ideš na more u septembru.
- Kad ne izadješ na izbore z'inat i misliš da si nekog zajeb'o.
- Kad zapališ granični prelaz jer je to tvoja očevina i možeš da joj radiš šta oćeš.
- Kad ti se sve to na kraju nekom magijom isplati i uradiš to sve opet, shvativši još jednom šta znači Srbija.

   

Akademski apsolvent

Koliko god menjali odeću i političke stavove, koliko god se u svojim ništa-niko-hermetiko nadfilozofskim mislima kretali od veze između Kontovog pozitivizma i Marksovog Kapitala do Ruške Jakić i Kreacionizma, nikad ne menjaju svoj broj. Jok to. Akademski apsolventi kao krem našeg društva obogaljen greškama sistema su decenijama jedna mrtva konstanta.

Da pojasnim.
Akademski apsolvent obično ima jedno od onih pevljivih imena koja se daju moćnim rendžerima, likovima gej romana s početka dvadesetog veka, satanističkim aktivistima i narodnjacima-anonimusima sa stajlingom Lorda od Grejstoka u civilu (Damjan, Marijan, Adrijan). AA ove godine puni trideset, kao i sledeće. Iako je za 10+ godina studiranja potpuno apsolvirao osnove svog smera, tektonske geodezije, zbog teškog položaja u društvu i skorašnjeg kraha bliskoistočne berze još nije izašao na kraj sa tih desetak ispita. Ali planira da se posveti tome odmah posle sledećih izbora, na kojima će aktivno volontirati.

AA ima problem. On u sebi nosi iskonsku ideju, uberideju, esenciju idejstva(!), kako da svet učini boljim mestom, ali zbog malograđanske sredine i zastarelih shvatanja vladajućeg mentaliteta, nikako ne dobija sredstva da pokrene dotad neviđenu kulturološku revoluciju. Misliš da će te smoriti pričom o struci? Varaš se. To neće ni pomenuti. Nikad. Ako uđeš u vrzino kolo razgovora sa akademskim apsolventom, vrlo brzo ćeš, o, nedužni slušaoče, saznati ime svakog od masona koji stoji iza svega u šta veruješ. Pored toga ćeš naučiti dosta i o pravilnoj ishrani, klimi Ostrvske Republike Nauru i vrstama sira. Ispričaće ti pola diskografije jedinog benda koji je ikada znao da svira i koji se raspao početkom osamdesetih u Zakavkazju, gde je i osnovan, kao i spisak industrijskih proizvoda koji su paravan za najraznolikije lobističke andrkavr kampanje.

Nego, da vidimo šta još, pored šmekerskog osmeha i citata s Diskaverija, krasi našeg junaka.

AA ima dugu baršunastu kosicu i šarm kojim obara s nogu devojčice. AA ima 10 godina mlađu devojku i loše potisnute komplekse. Ćalov auto i prazan novčanik. Zgužvanu kutiju plavog Bonda. Reklamni upaljač. Trideset dina za sobom i nikakav plan. I, da, umalo da zaboravim, ima i bradicu. Ne običnu, naravno. Isfazoniranu.

#209
+16794
109
definicija