Prijava
   

"Volim te"

Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.

Orson Hodž: Bri, da li me voliš?
Bri: (kreću suze) Orsone ja...ovaj...ja te...(podrhtava lice, rezultat svih plastičnih operacija kreće da se ljulja) ....ja....(vilica svira kastanjete)...ovaj...ti si mi drag, Orsone.
Orson: Znači tako...(sledi harakiri)

Žika: (pokupio random kuravelu sa štajge, vodi je u mračni kutak na fircanje) Ajmo Monika, skidaj ćega, znaš da si mi ti posebno draga..
Monika: Žile, jel me voliš?
Žika: Volim te, ti si mi sve na svetu, cvetu najslađi, livado moja rano okošena i slanom orošena...a sad napokon zini.

   

Pitam ja vas?!

Finalna fraza rečenice u kojoj se na dominantan način, prostim jezikom rečeno, popišavaš po teoriji, priči ili pak logici sagovornika, jednog ili više njih.
Pitanje koje, ukoliko si dominirao verbalno do njegovog dolaska na red, predstavlja više retoričko pitanje jer si njime postavio neoborivu teoriju, vrednu pažnje i razjapljene vilice oponenta.

- Prvo, ona nije kurva, samo se tako oblači malo slobodnije i smatra da treba izaći iz balkanskih mačo klišea i postulata. Drugo, fina je devojka, pričao sam sa njom.
- U redu, imao si svoju reč, sada je moj red. Ako se oblači kao kurva ne znači neminovno da to jeste, ali ako je u osnovnoj dobila nadimak Gaga Blajvila Ga, u srednjoj Gaga Straga a faks nije upisala jer nije mogla da postigne da se viđa sa onim likom što ima troje dece i Mićkom mafijom u isto vreme i da ide na vežbe onda sve ukazuje na to da tvoja priča pada u vodu i tom prilikom lomi obe noge jer je voda ustvari plićak. I šta vas dvojica imate na to da kažete, pitam ja vas?!

   

Nedrž

Nedrž ti je jedno posebno stanje. Sve te nekako svrbi, ne drži te mesto nikako (tako je ovo stanje i dobilo ime), često ne možeš ni da znaš šta ti je tačno, al znaš da ti je neki andrak.

Mlade ljude nedrž često i obavezno hvata. Negde oko dvadesete i traje do jedno dvaespet godina. Momci idu po parkovima i kafanama, piju, neki se i biju, prave budale od sebe, a devojke telefoniraju po ceo dan, objavljuju slike na Fejsu, neke i piju, i misle da prave budale od sebe.

Nije nedrž u tom dobu povezan sa ljubavnim jadima. Jok. To se navikavaš na ono što jesi, sa blagom zebnjom od onoga što ćeš još malo da budeš, pa bi da uhvatiš još malo od života za koji misliš da prestaje u tridesetoj. Zato i preteruješ u svemu, misliš da će svemu uskoro da dođe kraj. Al onda, negde oko dvaespete, a nekad i kasnije, shvatiš da se živeti mora i posle, nađeš ozbiljnu vezu, završiš od škole šta si planirao, i onda u život. Prođe i trideseta a ti još živ. Čudo Božije! Ima ih i koji ostanu, koji padnu od tolikog nedrža, ko prvi i naslabiji borci koji se šalju da istroše neprijateljsku municiju. Šta ćeš, nije ni život za svakog.

Nego taman misliš da si ga ubio, pobedio, kad ono...

Drugi nedrž nastaje kad te pritisnu problemi kasnije. Žena, deca, negde i švalerka, računi, posao, sve je na tebi, a ti jedan. Svuda moraš da stigneš, sve da ispoštuješ, a samo dve ruke i dve noge. Čitao si po onim knjigama sa dvadesetak i kusur godina da će deca da pate ako im ne posvećuješ dovoljno pažnje, a znaš da će žena da preskoči plot ako i njoj ne posvetiš dovoljno pažnje. A na poslu noga u dupe ako ne radiš i prekovremeno, ima ih na birou kolko oćeš. A dan samo dvaeščetri sata.

Sve te svrbi ponovo, ko onda kad si bio mlad i prepun snage koju nisi imao gde da potrošiš. Samo što te sad ne svrbi velika koža u koju treba da porasteš, svrbi te to što ti je sve nekako tesno i malo, iskočio bi negde, a ne znaš gde, vrištao bi, al ne moš od sveta. I zato odeš u kafanu. U ovom drugom nedržu nije ti bitno toliko da si u gomili. Nekad ti je mnogo i lakše kad si sam sa svojom mukom. Pa onda opet sutra, pa sutra... Ako se iz ovog nedrža preneš, prenuće te žena koja će da kuka da si postao alkoholičar, ili deca koja neće mnogo da ti pričaju, ali ih brukaš i to jasno vidiš. Teško da možeš sam, nije ti više ostalo dovoljno snage. Ako se ne preneš... Nećeš da budeš ni prvi ni poslednji koje je život pojeo u četrespetoj i koji je umro u pedespetoj sam ko pas.

Zadnji nedrž, kad ove ranije nekako pregrmiš, dođe kad shvatiš da ti je vreme da putuješ. Više ti nije samo tesno, sve te nekako guši, ne ide ti se još, a vidiš da moraš. Odavno piješ po nekoliko lekova, brzo se umaraš, ne moš ni da pojedeš ni da popiješ više. Roditelji odavno pod zemljom, prijhatelji naveliko odlaze, one žene što si se nekad okretao za njima ili babe ili mrtve. Al ne ide ti se još. I krene gušenje. Nije fizičko gušenje, za to je odavno nađen lek. Šta da radiš ovde gde leka nema?

Ideš po parkovima, nađeš još jednog vršnjaka u nedržu kog ne podnosiš ko ni on tebe, al makar niste sami, jer se samoće plašite. Hteo bi da malo usporiš vreme, iako ceo dan ne znaš šta bi sa sobom od dosade. Hteo bi ako može malo i da vratiš, al si još odavno shvatio da to ne može, negde krajem onog zadnjeg nedrža koji si jedva preživeo, onomad u četrestrećoj kad te strefio infarkt. Zabaksuziš se, sipaš otrov svuda oko sebe i postaneš težak i sebi i svima oko sebe, kojima je ostalo mnogo više nego tebi. Ili postaneš hipohondar i teraš ih da troše to što im je preostalo na tebe. Niko ne zna ili ne može i neće da shvati šta te stvarno jede, a ti ne pričaš nikom, jer se plašiš. Nedrž te steže i guši, sve misliš ovog trenutka ideš, a živiš još jedan dan i proklinješ starost i ko je napravi.

Od ovog zadnjeg nedrža spasa nema, ovaj te prati do zadnjeg dana. Spusti se s tobom pod zemlju, pa kad se uveri da te je zemlja pokrila toliko da nemaš gde van, izađe i nađe nekog klinca koji tek ulazi u život, da i njega ovako iscedi.

A ti? Sad znaš. Uvek je bio tu. Ceo život, samo je umeo da se prikrije gad. Bez njega bi život protekao mirnije i bez muke, al i bez radosti. Bez njega bi živeo mnogo duže, al kome treba takav život? Jest, on ti je i najveći dušmanin i najbolji prijatelj, kako se pogodiš s njim tako ti i bude.

Odmori se, odslužio si svoje.

   

Zastavnik

Najluđi lik u kasarni. On je na kraju karijere, vidi na šta je straćio život, zna da je kasno, prošao voz, to što nije hteo da se guziči još četiri godine po Vojnoj akademiji ga je koštalo dve i po sobe pri dodeli stana, upola manje plate, a za godinu-dve i penzije, i konstantnog zajebavanja od strane oficira koji bi mogli da mu budu sinovi. Doživljena spoznaja izaziva različite psihičke poremećaje.
Za dozvolu za izlazak, najbolje je ipak pitati baš zastavnika...

Zastavnik A, Smederevska Palanka - Turetov sindrom ograničen na reč "kurac":

- I šta kurac, ti meni kurac, po petnaesti put uvaljuješ dežurstvo, kurac, na KPS-u kurac. A ti kurac, misliš da ja nisam video, kako ti i onaj kurac Kole kradete benzin iz Pinca kurac?
- Gospodine Zastavniče...
- Šta je koji kurac!?
- Je l' možemo da izađemo u grad?
- Terajte se u kurac!!!

Zastavnik M, Senta - delta alkoholičar, zadnji stadijum:

- A za Lađom, tudom tudom... Mađarica mlaaaada... De ste jebači...
- Gospodine Zastavniče, je l' možemo u grad?
- Samo ako će da jebete pičke. Je l' oćete?
- Hoćemo, gospodine Zastavniče!
- Dooobro! Al' dooobro da ih jebete da vas zapamte! Ništa nisi uradio ako te HIK, ne zapamte. U dupe je jebi, o zavesu ga briši i isteraj je napolje GOLU hehe...
- Razumemo, gospodine zastavniče!!!
- Aj Mađarice svršim ti na lice, oj Zoro Zoriceee...

Zastavnik Ž, Niš - Diogenov sindrom:

- I tako ja otišo na odmor i oni zamenili fekalnu pumpu, a staru BACILI! A reko sam onom pederu da mi takva treba za navodnjavanje na placu! Šta 'oćete vas dvojica? U grad možda?
- Pa je l' možemo Gospodine Zastavniče?
- Možete, samo prvo imate jednu gomilu crepova i one stare oluke što su menjali da mi utovarite u Ladu, pitao sam komandanta da uzmem. I kad se vraćate, neko je ostavio bojler pored kontejnera na raskrsnici, pa mi i to ponesite.

   

Evo me u istočnoj kuli!

Živiš sa osobom u 20 kvadrata i ona te pita gde si?!
Da, živimo u Dover zamku, trenutno sam u istočnoj kuli, proveravam artiljerijsko naoružanje, poslaću paža, da te pita šta hoćeš.

-Gde si bre, ceo dan te tražim?
-E, izvini. Bio sam iza ovog paravana, što deli kuhinju i klozet. Srao sam, nisi mogla da me vidiš. Mada, mogla si da osetiš moje prisustvo.

   

Bolje da sam kurac dig'o, a ne ustanak

Ono što bi Karađorđe Petrović danas rekao, da se pojavi u modernoj Srbiji.

Kojekude.

   

Prvoborci '41

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.

Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“

Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.

Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“

Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.

GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Maćado

Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.

Konobar: Ćao, izvolite?
Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka.
Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom.
Miladin: Meni maćado.
Konobar: Molim?
Miladin: Kajsiju, jebem te usta.

   

Glava porodice

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Bože me sačuvaj
zla časa
i rđava glasa
velikoga duga
i rđava druga.

Amin.

   

Život piše romane

Izreka koja poručuje da najveći umetnici inspiraciju crpe iz života.

Kutuzov: Jebo te vasiona, malopre bio rat, a sad mir, eto šta je čovek, ko tica.

Hamlet: Striko, ne jebi mi majku, jebem li ti majku!

- Hitlere, kućemo sovim ćoravim na razdeljak, da zatrpavamo pa preko kompir ili u vurunu?
- Bašta, pepeo, isti kurac.

   

Kušlja

Konj hajduk-Veljka Petrovića. Otet od turaka, služio šest godina svog gazdu, da bi opet završio kod turaka. Svojom snagom, brzinom, manevrisanjem u borbi i inteligencijom više puta spasao život Veljkov. U megdanu sa Soko-pašom nije se složio sa gazda-Veljkovom odlukom da turčinu pokloni život. Ubio turčina zadnjim kopitama, onako opušteno, kao da je to redovna stvar. Kraj života, nakon Veljkove smrti, dočekao kao poluslepa raga u vlasništvu cigana.

Čest nadimak u Srba.

   

baciti portorikanca

Zaplaknuti se ispod miške.

- Ufunjo sam se ko kobila... Idem da bacim portorikanca!

   

Feromonski pičkin dim jednog replikanta

ENJOY, bješti neon. Neko je skoknuo u ofsajd budućnost i doneo gomilu strašnih uspomena. Mudre su i poučne. Predskazanje trajektorije serpentine kojom će civilizacija gmizati. Dakle, ENJOY!

Slike društvene disocijacije, beskonačno naporne dokolice, dekadencije bez kriterijuma i granice, involucije svih vrednosti, potpune dezorjentisanosti pojedinca i krajnje društvene atrofije do bezobličnog rudimenta. Svi problemi su rešeni, pa čak i oni sofistički, ljudima preostaje samo da uživaju.

Degeneracija ljudskog bića se koriguje implantima, protezama, graftovima i veštačkim organima a nesavršenost mašina se koriguje time što su one sve humanoidnije i socijalnije. I što je ljudsko biće kibordskije a androidi replikantsko humanoidniji pozorište je zanimljivije. Teško shvatljivo tvistovanje za boeme. Za inženjere je to samo puki izazov i mlaćenje para uz okačenu poruku: mi to možemo a vi napišite ode i poeme o fenomenu ako će vam biti lakše. U prevodu, možete da ga duvate, odosmo mi dalje. Napravićemo vam pičketinu po želji sa pravim feromonima. Merlin Monro, Adrianu Limu ... koju hoćete ... pa ćeš i ti masni, cvikeravi, ćelavi bubuljičavko od metra+žilet sa Jogurtovog avatara jebati vrh pičke. I što je najvažnije za tebe, tvoju sujetu i mačoizam, one će biti uverene da si ti alfa mužjak planete, njeni feromoni će ti parati mozak ali će ona sama biti gluva za feromonski ples neuronima jer tvoji feromoni su realno grozni. Ona će zubima parati sopstvene i tuđe vene samo zbog tebe i na kraju, umreće zbog tebe. Toliko je moćan taj naš softver. Odoli ili ENJOY. Apdejtovanje ili zamena starog modela za novi uz 50% popusta. Godišnje dopunjavanje rezervoara feromona – gratis! ENJOY!

I taman da neshvaćen upadne u ofsajd prošlosti i zaborava – dobićemo nastavak. Nastavak kao novus spiritus movens ili memorijski rifreš prošlog dela ili optimistička korekciju ili možda najavu novih ciklusa tame i dekadencije. Biće da je ovo poslednje. Očigledno neko to zna. Neko je ponovo bio u ofsajdu budućnosti.

Dno metropole budućnosti je identično dnu metropole srednjeg veka, roštiljijada, gatanje, zabava, tezge, cirkus, jurnjava, ubistva ... Na višim spratovima su režiseri života i smrti. Bogovi. Oni stvaraju, kreiraju, planiraju, programiraju, repliciraju ... I baš kao što bi običan smrtnik stao pred Bogom i naravno zatražio poboljšanje i produženje života, replikant je to isto učinio pred svojim stvoriteljem. I baš kao što bi Bog odbio takve zahteve običnom čoveku, stvoritelj je odbio replikanta. Zaigrali se Bogova.

Nešto mora da se citira i u originalu, jer original je jedan jedini. On je savršen i nedodirljiv. Dakle: „All those moments will be lost in time like tears in the rain“. Voleo bih da imam um autora ove rečenice, mada sam sasvim zadovoljan i sa ovim kojim osećam njenu lepotu, poruku, značaj ... I to je nešto ... ili možda nije ... jer će svaki blistavi trenutak, svaki orgazam, svaka pobeda, uspešno rešena jednačina, uspešno očitavanje, merenje, pa i svaki poraz i gubitak, nestati u beskraju vremena kao suze na kiši. Ali dok kiša ne padne ... ENJOY!

Blade Runner 2

   

Kamikaza kolo

Najduže kolo. Kolo koje traje cca četrespet minuta, i sastoji se iz nekoliko kola. Zbog čega je znano i kao Frankenštajn kolo.

Svira se na sredini svadbe, negde kad se iznese pečenje. Svrha mu je da se razbuktale strasti smire, već pijani malo otrezne, i da se ostali dovoljno izduvaju do vrhunca - do trenutka kada se pogase svetla i u sobu uđe torta na tri sprata ukrašena kineskim prskalicama, dok orkestar svira "Moji su drugovi".

Kamikaza kolo služi i da potencijalne udavače pred kibicerima pokažu svoje tresuće obline, kao i izdržljivost, a tetkama da pokažu da još nisu za bacanje i razbuktaju davno zagašenu vatru kod svojih muževa.

Na kraju je obavezan aplauz retkim preživelima, koji su ponosno ostali na bojištu, crveni kao bulke, znojavi ko trkački konji, neki u predinfarktnom stanju, ali ponosni poput pauna.

početak - 5. minut - Počinje laganim Moravcem, svi igraju, fino se zabavljaju.

5. - 15. minut - Ubrzava se Moravac, prve eliminacije. Otpada pijani teča koji ne može da se seti na koju stranu da ide kad se ritam malo ubrza, debeli koji shvati da ovo nije za njega, i omladina koja bi radije da kida špricere nego noge.

15. - 25. minut - Komplikuje se. Prebacuje se na Užičko kolo. Em je brže od Moravca, em ga ne zna ni pola igrača. Pijani Rade pokušava i dalje da igra Moravac jer ne zna Užičko a ostao bi u kolu, maltretira ove oko sebe. Kolo se prekida na dva dela. Ovaj deo je i prvi pravi eliminacioni deo. Na kraju 25. minuta ostaje manje od trećine prvobitnih igrača. Pijani Rade, pomalo otrežnjen od tolikog fizičkog napora, već na dvadesetom minutu shvata da ovo ipak nije za njega i napušta kolo. Seda za svoje mesto glumeći nonšalantnost.

25. - 35. minut - Ritam se usporava, ali to je samo varka za neiskusne. Ovde se ubacuju maksimalno komplikovana kola, samo za prave igrače. Eliminišu se amateri. Ostaju devojke koje su igrale u KUD Abrašević i tetke koje ceo život igraju po svadbama. Muškaraca više skoro da i nema, svi uglavnom već odavno sede, komadaju lešine po tanjiru i snimaju mlade iz KUD Abrašević. Muzika iz samo njima znanih razloga počinje da peva neke inkluzivne pesme koje onako nepovezane zvuče kao da ih drma epilepsija.

35. - 45. minut - Ritam dolazi do maksimalnog ubrzanja, uz Vlaško kolo. Tetke otpadaju, a ove tri što su ostale, tu su iz inata ovim mlađima, da sačuvaju obraz stare garde, i da pokažu muževima da su još u snazi. Na kraju, kada se Kamikaza kolo konačno završi, ostaje jedva desetak kandidata, svi ostali su eliminisani. Devojke koje su do kraja ostale u kolu zadovoljno upijaju pohotne poglede muške populacije. Sledeće godine možda igraju na svojoj svadbi. Tetke će večeras možda i da se omrse.

48. minut - Gosti su se povratili uz pečenje i slavlje može da se nastavi. Samo od kuma za mladence i sve goste Gde si bila kad sam bio niko

   

Ne stidim se što sam Srbin

NE, NE STIDIM SE.
Ja nisam odgovoran za huligane, manijake, što reprezentacija gubi, što je Geda bio govno, što su u vlasti kreteni, što tajkuni pljačkaju ovu zemlju....
Nisam odgovoran za nezaposlenost, za male plate, za lošu sliku u svetu....
Ja odgovaram za sebe i svoju decu, za svoje postupke i postupke svoje dece.
Da li vi što ste počeli da kenjate da se stidite što ste Srbi uopšte znate šta to znači biti Srbin, voleti svoju zemlju, svoj narod, svoju decu?
Slobodno razmislite o tome.

   

Dvadeset ćevapa iz studentskih dana

Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!

Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.

Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.

Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.

Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.

Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.

Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.

Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.

I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.

Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...

Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...

   

I Kosovo i Evropa

Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.

Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.

U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...

Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.

Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.

Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...

A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...

   

Stari pustinjak

Prototip samotnog čiče, otuđenika od civilizacije, Hajdin deda, brdsko-planinski Šopenhauer.

Da li zato što su mu još '46. konfiskovali šumu na Rudniku, što baba odavno nije sa njim, ili što su mu se deca razišla po belom svetu, tek ovaj stari mizantrop već godinama gotovo da ne izbija sa planinske padine. Onde čuva koze, gaji pčele, druguje sa prirodom i ne haje za ljudsko društvo. Katkad samo starim neregistrovanim renoom 4 siđe do varošice po duvan i još poneku potrepštinu. Tada obično svrati u Monako i popije vlahov, onako s nogu, te procedi dve-tri rečenice.

Meštani podozrevaju od njegove pojave. Kako i ne bi. Iako u ozbiljnoj starosti, kršan je, snažnih pleća ispod debelog gunja i oštrog pogleda ispod gustih sedih obrva. Kažu da su mu jednom tako neki došljaci dobacili vulgarnu pošalicu, na šta je starac dvojici podsmešljivaca u tren oka obio fasadu držaljom za kramp.

Starom niko ne treba, on ima svoj mikrokosmos. Ponekad samo deliće sete ispusti kroz dvojnice, sedeći na pragu oronulog kućerka. Tada se zaseokom podno planine razlegne melodija nagomilanog vremena koje kao kroz kakav ventil ističe van, struji i prožima mutnjikavo veče.

- Čuješ, Stari zasvirao!
- Poteci, poteraj ovce u obor, sigurno će nevreme, matori baksuz nikad ne omaši!

   

Nekom je zivot majka, nekom je majka kurva

Veoma los nacin da saopstite sinu da se razvodite.

   

Sve će to, o mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš

Vreme leči sve rane i prekriva svaku muku zaboravom.

Dok si mlad, sve ti deluje tragično, večno i neprolazno. Svaki pečat, svaka nevolja, svaka beda koju život baci na tebe deluju ti kao konačno stanje.

Zato su stariji izmislili ove stihove, kako bi mlade, koji nemaju strpljenja i iskustva, na vreme sprečili da zarad jedne gluposti učine još deset novih, posle kojih kasnije zaista i neće biti povratka.

Marko (19), iz fine građanske porodice, uhvatio se sa lošim društvom. Jedno veče su pretukli nekog čiču da bi mu uzeli dvesta maraka. Iako je intimno bio protiv toga, ipak je, zarad drugara, učestvovao u tome. Milicija ih je pohvatala prvo veče. Na sudu, svi su dobili po godinu, sem Marka, kome su roditelji sredili uslovnu kaznu. Mučen osećajem krivice zbog toga što je uradio, Marko se prijavio u dobrovoljce, nadajući se da će time da spere krivicu i nekako se iskupi pred svima. Kući se vratio gluv na jedno uvo, sa nogom koja se vuče i glavom koja se trza. Uspomena iz Knina. Njegovi bivši ortaci su iz zatvora izašli posle šest meseci, zbog dobrog vladanja...
-----------------------------------------------
Mina (18) se snimala sa svojim dečkom u trenucima intime. Dečko je bio kreten, hvalio se, delio snimak gde stigne, i uskoro je ceo njen mali grad imao snimak nje u trenucima felacija. Internet je preplavljen njenim snimcima, a na Fejsbuku je otvoreno nekoliko strana posvećenih skarednim porukama na njen račun. Povukla se u sebe i počela da pije antidepresive. Nakon tri meseca, nije više mogla da izdrži sramotu, jedno veče je popila veliku količinu antidepresiva i legla da spava. Ujutro nisu mogli da je probude. Dva meseca pre te večeri, gradić se već nije interesovao za Minu, jer se saznalo da je ćerka čuvenog profesora zatrudnela sa oženjenim muškarcem...
---------------------------------------------------
Rodoljuba (28) je čitav grad znao kao narkomana i vucibatinu još od srednje škole. Nije uzimao dop, ali je eksere gutao kao bombonice i bio se gde stigne. Jedan dan su ga pokupili jer je orobio neku babu. U istražnom je video gde je i zbog čega dospeo. Uspeo je da se izvuče od robije. Prekinuo je sve veze sa starim društvom. Nakon toga, završio je privatan fakultet, učlanio se u političku stranku i počeo da agituje za njih. Pošto je znao milion ljudi, dosta im je značio u predizbornoj kampanji. Danas radi u kancelariji, završava poslove svima kojima može. Svi sa divljenjem pominju njegov put, i hvale koliko se popravio. Danas čeka dete...

#60
+35562
514
definicija