Prijava
   

Slovenci

Najmisterioznija nacija u Evropi. Govore slovenackim jezikom, ali su u stanju da razumeju sve druge jezike, bez ucenja ili prethodne pripreme. Da stvar bude cudnija, nijedan drugi narod nije u stanju da razume njih, pod uslovom da nisu ucili slovenacki jezik prethodno. Spekulise se da je cuvena ribica koja se gura u uho i omogucava vam da razumete sve jezike u galaksiji, po Adamsovom "Vodicu", zapravo uzgajana u Sloveniji.

-Kak gre?
-Izvini?
-Rekel sem, se počutiš dobro?
-S kim se bre tučem?
-Neee, mislim, se počutiš zdaj?
-A?!
-Sprašujem o zdravstvenih tvoj?
-More, kad te isprašim ja...

   

Glavurda

U zdepasta, znojava tela, na sirovom štrokavom vratu, stoji smežurana, masnom retkom kosicom pokrivena, izbočina imenovana glavurda. Prvenstveno imenovana zbog radijusa, prečnika i obima, čije je mere nemoguće izračunati. Neretko zbog težine, pada na levu stranu, u pravcu srca. Kažu, valja se da je neko voli. A ima i onih koje zbog praznine moždanih vijuga plutaju u vodi, ili lebde kad dune malo jači vetrić. Neopažena ne prođe nigde, jer je toliku, da nazovem laskavo, glavu, nemoguće zaobići. Neretko je i psuju, vrlo maštovitim psovkama: "Jebem te u glavudžu, morao sam zbog tebe da zakupim 3 stolice u bioskopu!", "Sve ti jebem punoglavo, zbog tebe udarih čoveku branik. Sedneš, automatski mi retrovizori reflektuju tvoju glavudžu.", "Bog ti pomogao druže, skloni tu vlašku šerpu za kačamak.". Nigde omiljena, jadna, mala, neljubljena glavurda.

   

Džimi

Kategorija specifičnosti.

Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.

Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.

Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.

Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".

Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.

   

kurajber

kurajber je mitsko biće koje je inače otac omžikuru,deda surdepaču,paradeda sukurdovu,čukundeda kurlebalu,navrndeda kurđupu,kurđel askurđelu,askurđel kurđulu,kurđup navrndedi,kurlebalo čukundedi,sukurdov paradedi,surdepač dedi,omžikur ocu i tebi verovatno dodje neki kurac.

priča se još da kurajber ima oca sakatavu i dedu belog orla.

   

Prva reakcija

Ono što definiše čoveka u raznim situacijama. Nebitno da li si ikad gasio zapaljen komp dedinom rakijom koja je ostala nepopijena jer je komšija Zoran ostao trajno slep nakon konzumiranja ili si mrtav pijan smatrao da je bolje da odmah samovoljno skočiš u kanal umesto da pokušaš da se pomeriš da bi nailazeći auto prošao pored tebe. Nebitno da li si od iznenadne sreće povikao nešto sramotno po čemu si kasnije dobio nadimak ili si instiktivno rekao da ti je omiljeni film Kickass. Čovek se po prvoj reakciji poznaje.

Enterijer: bolnička soba.

- Šta si to uradio sinoć debilu? I kako si, zaboga, preživeo pad sa četvrtog sprata?
- Zapalila se krpa na šporetu. Morao sam iskočiti. Šta je sigurno - sigurno je.
- Mogao si ugasiti vatru i nastaviti normalno... Ovako si mogao samo poginuti, možda eventualno ostati invalid.
- Prva reakcija brate. Ajde dodaj mi peckalicu da počešem polomljene ekstremitete. Što me gledaš tako?

   

batica

Izuzetno zajeban beogradski blejač, koji po ceo dan sedi u kafićima, pije sokić (zato jer je to fensi), čita sportski žurnal, nosi trenerku, bele čarape i patike (u elegantnijoj varijanti Sweet Years farmerke i duks, zalizanu kosu i naočare za sunce. Mobilni uvek mora biti na stolu i uvek se sa kelnerom obraća drsko i zajebano u vokativu (Ej dečko, daj mi jedan produženi i đus!). Batica uvek merka ribe, ali im nikada ne prilazi (zato jer je to bezveze), sa ortacima najčešće priča preko SMS-a, čak iako oni sede pored njega u kafiću. Pravi batica je svakako pojava koja se može videti samo u Beogradu (ili u N.Sadu - mada tamo je malo meteroseksualnija varijanta). Batice treba da budu turistička atrakcija Beograda, kao što su švajcarska garda u Vatikanu, gondolijeri u Veneciji, arbatski slikari u Moskvi ili garda Bakigemske palate u Londonu. Važno je napomenuti da batica uvek pljuje po crnogorskom primorju i uzdiže Grčku, ali svakog jula je viđen u Budvi.

   

Sutra je novi dan

Jedina zvezda vodilja napaćenog malog čoveka zarobljenog u ovoj obećanoj zemlji, zaglavljenog između sedmog i devetog kruga Danteovog pakla. Tamo gde su oni, oni koji sve samo obećavaju, lažu, obmanjuju, maskiraju i zamagljuju um prosečnom pripadniku nekog tamo izmišljenog, nepostojećeg, samo njima znanog staleža.
Prema svakoj logici, taj mali čovek bi već odavno trebao biti mrtav, ležeći zgrčen u nekoj na brzinu iskopanoj raki, ali on se ne da, bori se, veruje, SANJA. Jer sutra je novi dan, ne može biti gori od prethodnog. Bar on tako misli, što je u stvari jedino i važno.

- Tata, učiteljica je danas rekla da do petka moramo platiti ratu za ekskurziju i knjige. Poslala je i ovaj papir.
- Da vidimo. Aha, treba platiti i osiguranje, biblioteku i užinu. Važi, sutra će to sve tata rešiti. 'Ajde sad na spavanje, ljubi ćale!
- Kako ćeš skupiti za to sve? Pa jedva smo platili struju i vodu za ovaj mesec, ne znam kako ćemo kad počne zima. Najavljuju i kašnjenje plata u firmi.
- Nemoj se brinuti malena, sutra je novi dan.

   

Fascinacija smrću kod starijih osoba

Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...

- E, baba...Otiš'o sam kod ortaka, ae vidimo se kasnije...
- Jooj, pazi sinko preko ulice. Sanjala sam neke crne guske i pokojnu tetka Milku...
- Opušteno, bakuta...Aj, ć...
- A kod kog drugara ideš, sinko?
- Kod Stefana, bakuta...
- Je l' njemu umrla baba-tetka pre 2 nedelje...?
- Nije, babs, koji ti je...
- To mora da je neki drugi Stefan, a...?
- Pozdrav...
-------------------------------------------------------------------------------------------------

- 'De ćeš, deda...?
- Idem, sinko, malo da se prošetam dok ne počne Dnevnik...
- E, aj' molim te onda ponesi mobilni telefon, znaš šta je bilo prošli put...
- Dobro, dobro. Idem ionako do groblja samo...
- Pa, zar ne reče da ideš da prošetaš...?
- Da. Po groblju. Idem sve do parcele 12b, onda produžim do kapele i tamo sednem ispod jedne vrbe – imam lepih spomenika tamo...
- Ok, deda, štagod...

---------------------------------------------------------------------------------------------

- Dobar dan, tetka Ružo...
- Zdravo, dete. Je l' znaš da je umrla tetka Koviljka sa 7-og sprata...?
- Nisam znao...Izvinite, moram da...
- Da, eto sinoć. Kaže njena ćerka – znaš Dragicu? – da je samo izdahnula, tako...u snu. Sirota žena, c, c, c,...
- Pa, dobro, bila je stara i bolesna već duže vreme...
- Ijuuu, sinko, pazi šta pričaš! Imala samo 75 godina, prava šteta...!
- Ovaj...da..., baš u cvetu mladosti...
- Šta reče?!
- Rek'o 'kad je sahrana'...
-----------------------------------------------------------------------------------------------

- Evo, baba, da vas upoznam, Ovo je moja devojka Ma...
- Zdravo...Jaoj, što si lepaaa...! Kako se zoveš, dete...?
- Marija, drago mi je...
- Je l' imaš ti oba roditelja, Marija...?
- Immm-am...ovaj...a što...?
- Ma ništa, onako pitam...

   

Je l' to smrde govna il' ti samo sereš...?

Retoričko pitanje upućeno sagovorniku čiju zrakatorsku priču već neko vreme registrujete čulom mirisa umesto sluha. Jedna od onih instant-prozivki širokog spektra iz sarkastično-ciničnog arsenala koju možete da izvučete u svakom trenutku i da pouzdano znate da ćete bez greške zapušiti usta osobi kojoj je upućena. Zašto da budete mlaki i priprosti sa prevaziđenim 'Aj ne rise' i 'Daj, smaraš' kada vrlo efektno možete koristiti ovu zaboravljenu primedbu iz naslova i rešiti se ( doduše, ne zauvek ) smarača, kenjatora i ostalih socijalno zastupljenih napasti? Iz ličnog iskustva je toplo preporučujem.

- Ma, dobiće Zvezda Ren. Razbiće ih, bre, k'o dete zvečku! Ovo što je bilo protiv ovih debila iz Subotice je bila samo trenutna indisponiranost...ništa više. Ma, brate, znaš šta...Ja čak mislim da je to možda bila i taktika Prosinečkog! Znaš, ono : došli ovi Renovi pederaši iz Francuske da snime Zvezdu kako igra i to a ovi KAO ne mogu da se skrpe. Ma, zajeb'o ih Prosinečki samo tako - alal mu vera! Kakav je to jebeno dobar igrač bio...E, prič'o mi ćale da je jednom...
- E, brate...Je l' i tebi smrde neka govna il' to ti samo sereš...? Kakva, bre, Zvezda, kakvi bakrači! Nego, što će Partizan bez tima da ide u Dablin, moćnom Šamroku na noge...

   

Eksplozivno okruženje

Spavaonica u kojoj sezonski radnici daleko od kuće provode noć posle kuvanog pasulja i domaće lozovače za večeru.

- Mile, spavaš li?
- Mnahh, sad ne, šta hoćeš?
- Daj mi bateriju da idem u WC, ako upalim šibicu odosmo svi u vazduh...

   

Budućnost reklama

U bliskoj budućnosti više ništa neće biti dovoljno. Naš sopstveni smrad, zubi ispucali od gangrene, veš zagađen kao da se vukljao po močvarama Everglejdsa i WC šolje u kojima žive bliski rođaci jebenog 8-og Putnika ozbiljno će zapretiti opstanku celokupne ljudske civilizacije. Majke, babe i ostale rumunske glumice više neće imati rešenje za gadiluke svoje dece a Mr. Proper, Ajax, prokleti Domestos i ekipa neće moći da se izbore sa hrpama govana u kupatilima 22. veka. Onaj Petar Petrović što je skidao skramu sa petoparca poješće i sam govno i promeniti ime u opštini. Daaaa, crno nam se piše...
...ali ne ZAISTA jer tu će biti REKLAME BUDUĆNOSTI. I to ne bilo kakve, već 6-D! Da, pogodili ste - to je ono što nas očekuje u novoj eri TV-marketinga! Čuveni reditelji sutrašnjice prosto će se utrkivati u režijsko-scenarističkom osmišljavanju ovih malih remek-dela a poznati glumci i glumice dobijaće svetska priznanja i nagrade za guranje glave u klozet ili pranje krvavog tepiha do iznemoglosti. E sad, ono po čemu će se ove reklame suštinski razlikovati od svojih trenutnih i zastarelih 'rođaka' biće upravo način njihovog plasiranja u javnost. Problem nedostatka empirijskog iskustva određenog proizvoda oduvek je predstavljao pravu noćnu moru za govnare sa TV-a ali će i to, naravno, biti prevaziđeno tehnološkim napredkom. Naime, do tada će već neki kurčev tim japanskih stručnjaka izmisliti model televizora koji će sem svoje originalne svrhe kao medijuma umeti da pere, peva, svira, kuva ručak i masira ( što će, gle'te kurca, značajno smanjiti broj ljudi koji ZAPRAVO izlaze napolje ). Kao takav, TV će postati idealan prenosnik 6-D reklama ali u detalje ne bih previše ulazio - zna se da Vukajliju nadgleda CIA zbog mogućih proroka. Uglavnom, u budućnosti više nećemo morati ni da kupujemo robu. Dovoljno će biti samo da upalimo neki od kanala Pink Korporacije a televizor će sve sam da obavi. Odoh sad...

Ekskluzivno i premijerno na Vukajliji - Nova 6-D reklama za Glade Micro Spray

Mali Kinez se igra sa lopticom ( lopticu osećate u ruci, malog na kolenu, detinjstvo u srcu ). Loptica mala, on nespretan, tek - otkotrljala se niz podrumske stepenice ( čujete buku u susednoj sobi ). Šta će - silazi u podrum, stepenice pak podmuklo škripe ( sve jasno u pičku materinu ). Odjednom: munjevit krupan kadar na njegovim šokiranim kosim okicama - poluraspadnuti leš njegovog dede koji je nestao pre nekoliko dana leži u uglu podruma ( blagi smrad sumpora dopire iz tv-a, osećate se tužno ).

MK : Aaaaaaaa, deda! .. Uh, što smrdi! Mamaaaaaaaa....!!! ( obavija vas pakao smrada dede Điang-Đana, imate nagon za povraćanjem )
Mama MK : ( žurno silazi niz stepenice, stavila ruke na kukove ) Šta se desilo, mali Điang-Ping Ponže...? Aaaaaaaaaaaaa!!!! Tata!!! ( već ne možete da dišete, stavljate krpu na usta - krenulo bljuvanje, saosećate sa ćerkom Điang-Đana )
MK : Mama...deda smrdi.
MMK : Ah, ali kako?!!! Zašto?!!! ( šaljivi picikato gudača ) Srećom, mama ima novi trik! Uz novi 'Glade Micro Spray' sa mirisom japanskog rododendrona i blagom nijansom bugarskog šipka, svaki neprijatan miris postaće prošlost pa čak i ako je u pitanju vonj poluraspadnutog leša vašeg tate! Rešite se nepodnošljivog smrada samo jednim pritiskom na čarobno dugme ( stavlja novi 'Glade Micro Spray' na zid i pritiska )! Uh, vidiš sine, već je bolje...! ( osećate potpuno zadovoljstvo življenja i neopisivu sreću postojanja, odnekud miriše jebeni limun, naravno )

NOVI GLADE MICRO SPRAY I MOŽETE DA ZABORAVITE NA VAŠE RODITELJE!
----------------------------------------------------------------------------------------------------

- Alo, kretenčino prostačka! Je s' ti to prdn'o, bre...?!
- Nisam, ženo. To je bio televizor.

   

Prećutano

Poenta. Ogoljena suština. Jedna rečenica koja pogađa direktno u metu. Rečenica koja se obično prećuti.

Postoji u čovjeku neka nejasna težnja da prećuti ono najbitnije. Da govori satima, ali da ne kaže poentu. Da ostane nijem kada treba kazati krucijalno. To počne rano. U mladosti. Jednom oćutiš, strpaš duboko u skladištu svoje podsvijesti i zaboraviš. Zaboraviš? Teško. Rečeno se zaboravlja. Rečenom se oprašta. Oćutanom, hm... Ono što nisi rekao nikada ne zaboraviš. Uvijek će ti stanovati negdje na vrhu jezika. Kao prokleta duša koja lebdi između života i smrti, prećutano lebdi između ćutnje i želje da se kaže. Na vrhu jezika. Tik pred puštanje u etar... ali tu i ostane. Do kraja.

Neki ljudi oćute svoju bit. Suštinu svog postojanja. Nikada je ne podijele sa drugima.
Želio je da bude pjesnik. Da piše za djecu. Želio je da bude glumac. Da pusti brkove kao Zoran. Želio je da živi u Dablinu... Oćutao je. Nije imao hrabrosti da kaže. Da pokuša. Postao je računovođa. Ne živi loše. Spolja. I dan danas kucka u telefonu nasumične stihove, dok čeka zeleno na prometnoj saobraćajnici. Obriše kad stigne kući. Oćuti.

Gdje bi nam bio kraj da smo rekli sve što je trebalo? Zar bi mi žena bila Jovana a ne Žana da sam rekao? Bih li živio gdje živim? Da li bi me i dalje smatrali lošim da nisam ćutao?

Oćutano grize. Oćutano ujeda. Krvavo. Bolno. Vječno.
Riječi su da se govore, osjećaji su da se iskažu. Nemojte ćutati. Posledice izgovorenog ne mogu biti gore od onog oćutanog. Šamar ne boli. Prezir je prolazan. Tuga se liječi. Samo oćutano postojano traje. Mori i ne da mira.

Zašto sam ovo napisao? Zato što... hm.

   

Austrija

Zemlja u kojoj dojče vele.

   

Popunjavanje tišine

Opsesivna navika životom izmučenih ljudskih bića da određene aspekte života, koji zahtevaju jedva dovoljan ili nikakav upravni govor, ispunjavaju nepotrebnim, potpuno neprirodnim i krajnje suvišnim razgovorom. Konverzacija u takvim slučajevima jedva da je potrebna. Ponekad su sasvim dovoljne grimase ili klimanje glavom. Dakle, u redu je, smiri se. Naručio si prokletu gurmansku pljeku ili čekaš da ti jebena šalteruša odštampa priznanicu jer si OPET platio basnoslovni račun za struju - NE MORAŠ i dalje da govoriš, niko se neće ljutiti. Naravno, ljudi su pod uticajem civilizacijskih pravila ponašanja - ljubaznost, predusretljivost, kurtoazija - sebe samo još više opteretili i sasvim zaboravili na spontanost i čovečansko pravo da nekoga OTERAŠ U TRI P.M. ( nisu 'Plave Mašne' ). Hej, voziš se vidno raspalim taksijem od mesta A do mesta B - šta ga, koj' moj, pitaš koja je marka i godište...?! Gluvonemi odavno već najnormalnije funkcionišu u trenutnoj životnoj zbrci. Zašto ne mogu, fala Bogu, i ovi ostali...?

- Jedno pileće belo, molim Vas...
- Čekaj bre, stoko jedna! Je l' tvoj red?!
- Pa, ovaj...jeste...
- Šta si rek'o? Pileće belo? 15 min!
- 15...?'Ajde, ok...( ćuti neko vreme al' ne da vrag ) Nije neka piletina ove godine, a...?
- E, ne znam ti ja ništa. Radim ovaj pos'o jer su me izbacili sa građevine što sam udar'o šefa fosnom...

----------------------------------------------------------------------------------------------------

- Kuda, gospođo...?
- Idemo u Šumatovačku 62. Najbolje iz Čuburske da skrenete...
- Kako da ne... ( ma, samo ti pričaj )
- Jelte, je l' ovo Opel...? Moj zet vozi isti ovakav, čini mi se...
- Baba, ja ovde, u slučaju da ne vidiš, VOZIM a baš me, pravo da ti kažem, boli uvo za tvog zeta, znaš...!!!

   

Knjiga žalosti

Vrlo interesantna i specifična pojava na planeti Zemlji. Naime, po najnovijim statističkim podacima dnevno na svetu umre oko 150000 ljudi, od toga čak oko 22000 dece a više od 20% svih smrtnih slučajeva su nesrećni slučajevi. E sad, da ova definicija ipak ne bude samo hladni matematički podatak pobrinula se ljudska priroda koja ne gleda jednako na svačiju ( i svakakvu ) smrt. Zato je i izmišljena 'KNJIGA ŽALOSTI' kao svojevrsni predstavnik pop-kulture i nenadjebivi graničnik između važnih i nevažnih, poznatih i nepoznatih, nesrećnih i srećnih. Ako ti se posle smrti ljudi ne upisuju u gorepomenutu knjigu - kao i da nisi živeo. Naravno, ne očajavajte. Ukoliko do danas niste ništa značajno postigli ( niste kralj/ica, princ/eza, pop-rok zvezd(ic)a ili glumac/ica ) uvek možete da se nadate da će da vas u prepunom autobusu GSP-a raznese neki bradati nindža. Nada, ipak , umire poslednja.

2034 god., Beograd

- E, 'de si poš'o brate...?
- Zar ti ne znaš?! Budalo, umrla juče Milka Canić pa idem da joj se upišem u knjigu žalosti...
- Uuuuu, ne seri...E,idem i ja sa tobom...
______________________________________________________________________

2127 god., isto Beograd

-...naš vladar, gospodar i teniser preminuo je sinoć u svojoj 150-oj godini života baš u jeku finalnih priprema za njegov put na Jupiter gde je trebao da predstavlja Srbiju i planetu Zemlju u prvom susretu sa vanzemaljskom civilizacijom. Knjiga žalosti biće postavljena ispred hrama koji nosi njegovo ime a na građane se apeluje da ne koriste svoje privatne džet-mobile već javni prevoz zbog eventualnih saobraćajnih gužvi...

   

Ne pravim pitanje

Vrelo letnji dan, tek poneka ptičica otpeva odu suncu iz krošnje starog hrasta, cipiripi nateže vevericu u kućici na drvetu, kapi znoja se slivaju niz masno naborano čelo izraubanog fizikalca koji pravi betonske oblike za ograde ciganskih kuća...Kola se zaustavljaju, izlazi pička prepička....

- Jel pravite betonske znakove interpunkcije možda?
- Ne pravim pitanje, sve ostalo može.

   

Jede govna na kašičicu

Poprckuje, zajebava na sitno, ne usuđuje se da nam otvoreno saspe u lice ono što misli o nama iz straha od odmazde pa nas smara sitnicama nedovoljnim da nas podignu na akciju. Može se tolerisati do izvesnog stepena, nakon čega nastupa prekid filma i intenzivno delovanje po uzročniku iritacije.

- Uf, al` me nervira ovaj Boki, dosadan je kao komarac! Čitav dan jede govna na kašičicu, nit` da ga pustim, nit` da prebijem...
- Ma pusti govno neka smrdi, popi još jednu...
- Taman sam dovršio kriglu, idem sad da ga bijem dok se ne usere, a posle ću da ga bijem zato što se usr`o...

   

Zavist

Dođe, tako odjednom, ispuzi iz nekog ćoška za koji nisi ni znao da postoji u tebi, i ujede te podmuklo, hinjski, tako da ne možeš da je dohvatiš i otarasiš se napasti.
I nije joj to dosta, jok.
Nastavlja da te jede i jeducka, svaki dan sve više, gustirajući tkivo tvog uma.
I ne možeš joj ništa, ič.

Ti je nazivaš nepravda.
Ti je nazivaš njihovo neshvatanje tvoje ličnosti.
Nazivaš je i kolektivna mentalna reduciranost drugih.

A ona hrani sve te nazive u tebi, hraneći se tobom samim, za nju savršeno bezimenim...

Nazovimo stvari pravim imenom.

   

Drama

Kad se nalazimo u situaciji da posmatramo snalaženje neke osobe ili bića u ekstremno teškim uslovima. Onog kojem su sve srećne zvezde okrenule leđa. Tada ulazimo u emotivno preopterećenje i nastavljamo sa izuzetnom pažnjom i napetošću da navijamo za njegovu pobedu nad silama prirode.

Gledao sam neki prirodnjački film na Diskaveriju pre neki dan u kojem južnoamerički lenjivac kulira na drvetu iznad reke.

Ja se malo smorio pa krenem da opušteno gledam kako on kulira, kad glupavi stvor otrese sa one grane u reku k`o šljiva u govna. Počnem da se smejem, jebiga, smešno pade.

Odjednom, kreće dramatično zahuktavanje. Sa suprotne obale pad one vreće govana primetio aligator i počeo silazak ka reci! Nagli rez na lenjivca, a on pliva prsnim stilom k`o onaj crnac što je hteo da se udavi na Olimpijadi, zaboravio sam mu ime - digne ruku, pa zaboravi da je spusti. Rez na aligatora, on već sišao do reke i počeo da vijuga prema lenjivcu. Rez na lenjivca - stigao do grane i polako pruža ruku da je dohvati. Rez na aligatora - prišao lenjivcu na desetak metara. Rez na lenjivca - on još uvek pruža ruku da dohvati granu. Rez na aligatora........

I pička mu materina ružna, mali peder do`vatio granu u zadnjoj sekundi i popeo se gore. Govno se smrzlo u meni od drame. Jeb`o me Diskaveri, od sad gledam samo španske serije.

   

Bečki Novogodišnji koncert

Tridesetprvi decembar je, novogodišnje veče. Nalaziš se u nekoj lošoj imitaciji od stana na Banovom Brdu gde te je doveo ortak ortaka od tvog ortaka. Ne znaš zašto si, koje pičke materine, tu jer znaš da bi se bilo gde drugde proveo 100 puta bolje, ali kao i za svakog novaka do tada, nisi se na vreme smislio gde ćeš za doček. Jebiga, šta ćeš. Počinješ nekontrolisano da piješ šta stigneš, nije ti važno da li je u pitanju neko prokislo pivo sa opuškom u limenci ili tečni fiberglas iz lavora.Poenta je samo - napiti se, i to što pre. Kako vreme odmiče i alkohol počinje da deluje ti primećuješ ljude oko sebe.Nikog živog ne poznaješ, oni ortaci koji su te doveli odavno su odatle zapalili i sad sigurno, veruješ, nešto natačinju. Iz nepoznatih razloga, verovatno inspirisan ovakvim razmišljanjima, svoj jezik stavljaš u usta ženske osobe koju trezan ne bi pipnuo ni govnjivom motkom ali, misliš, šta me boli kurac - ionako se ničeg neću sećati...U sledećem trenutku ONO stavlja ruku u tvoje gaće i počinje da ti dahće u uvo. Uzimaš još jedan gutljaj ko zna čega i u sebi misliš : kresnuću je, šta me briga... ionako je ona Svetlana ( bivša ; prim.prev. ) kurva. I dok otkucava ponoć i svi prisutni urlaju kao debili a neki baja baca petarde u gajbi, ti imaš snošaj sa ženskim detetom orangutana u tuš-kabini 1.5 x 1.5. Obilno povraćaš van šolje, i dok u daljini čuješ njen kreštav glas i pitanje je l' te ima na fejsu? odlučuješ da polako pališ odatle ( misliš, ipak nisam tol'ko janpi... ).Tri sata kasnije izlaziš napolje samo u nekom tankom duksu jer su tvojom jaknom obrisali neku povraćotinu u kupatilu. Nemaš kinte, nemaš pljuge, na Banovom si, jebenom, Brdu. Ideš peške malo, misliš, neko će već da ti stane.
I hoće - murija. Hvataš se za ličnu - jebiga, i nju nemaš - mali, glavati, alkoholisani drot ti lupa šamarčinu, bar ti je toplo po licu, gde živiš? pita, U Srbiji, preko mosta, dereš se kao majmun. Neki krupniji drot koji vonja na vinjak te ubacuje na zadnje sedište džipa gde pak smrdi na mokraću. Pitaš se : koliko je njih pre mene ovde sedelo. Nekoliko trenutaka kasnije izbacuju te napolje. Pošto si kao malo došao sebi, pitaš uličnu svetiljku koliko je sati i kad će prvi jutarnji. Nailazi autobus, ulaziš unutra, vičeš na šofera jel' ovo parni jel parni idu do moje kuće. Ispostavlja se da je dobri čovek tvoj komšija. Na Zelenjaku te stavlja na taksi. Taksista je raspoložen za priču : provod, a? aha... pičke,a? aha... mladost,a? aha... Želiš što pre da izađeš odatle strahujući da ne napraviš nešto slično kao anonimni nesrećnik sa zadnjeg sedišta džipa od par redova ranije. Sa prvim zracima Sunca stižeš kući i trudeći se da ne probudiš matorce ulaziš unutra. Ipak, ne uspevaš da do svoje sobe dođeš na dve noge. Uvlačiš se u krevet sa patikama i momentalno gubiš svest. Budiš se , čini ti se, 5 min kasnije, užasno te boli glava a u ustima osećaš ukus zagorelog prokelja - to znaš tako što ti se keva jednom zajebala. Odlaziš do kupatila da se umiješ i uspravljajući glavu nad lavaboom ugledaš svoj lik posle dugo vremena u ogledalu... Užas sećanja i fleš-bekova... Sve ti se vraća : i gajba i Banovo Brdo i ortaci jebači i zašto sam radio 31-og decembra i onaj opušak iz limenke i jezik i motka i gaće i Svetlana ( bivša ) i ženka orangutana i jakna i povraćotina i neopisiva hladnoća i otpale dlake i murija i miris zadnjeg sedišta i bus i taksi i prokelj i ...... prezireš sebe. Koracima ugašenog čoveka se vraćaš u sobu, želiš da brizneš u plač, ne podnosiš ono što jesi, pomišljaš na najgore i baš u tom trenutku kada misliš da ti ne može biti gore... tvoja majka :

- Sine, dođi brzo u dnevnu sobu.Počinje Bečki Novogodišnji koncert na RTS-u. -

Naravoučenije:
Kada god misliš da ti je loše znaj da će svakog 1. januara RTS prenositi jebeni Bečki Novogodišnji koncert.Možda ti bude lakše.