Prijava
   

Kako sam proveo letnji raspust

Definicija pisana za turnir Pačija škola
  

Pitate me kako sam proveo letnji raspust? Pa za mene bar znate, nastavnice...
Dobro, znam da je tema ista za sve, ali ako sam kao i svi zašto sam samo ja morao da dolazim u avgustu i izigravam kretena pred komisijom i vašim preplanulim telom?
PITAM ZAŠTO!?
Kakva blamaža. Čime sam to zaslužio? Zar u silnim porukama koje sam vam slao tokom cele godine niste našli bar zrnce pismenosti dovoljno za prelaznu ocenu? Zar niste shvatili koliko mi se sviđate i da sam u stanju da uradim sve za nas? A bio sam spreman da prestanem da vas pratim, znam da to nije pristojno, niste odmah morali da obaveštavate moje roditelje. Mislio sam da vam moja pažnja nešto znači. Ima svakakvih manijaka, znate i sami, išao sam iza vas da budem siguran da ste bezbedno stigli kući.
A kako ste vi proveli letnji raspust, Ivana?
Na Zakintosu, jel? Napravili ste i mali bazen u dvorištu, malo kičast za moj ukus, ali dovoljan da ne morate da idete i na more. Bacanje para ako mene pitate. Bolje da ste popravili onaj prozorčić pomoćne prostorije na južnoj strani vaše divne kuće. Čak i kad je zatvoren dovoljno je da šrafcigerom malo zadignete krilo, otvara se bez problema. Mogao je neko da vam se ušunja u kuću dok se vi bezbrižno sunčate na plaži. Razumem da ljudi žele da se odmore od televizije, društvenih mreža i političkih dešavanja, ali lap-top bar ne zauzima previše mesta, mogli ste da ga ponesete. Tu su vaši privatni podaci, slike, snimci, može svako da otvori, pogleda i šta onda? Tu su i sva vaša ćaskanja preko Skajpa, sve šifre koje koristite, sve poruke koje ste poslali ili primili. Badava vi obrišete poruke, ako vam je neko prethodno ubacio program ki-loger koji sve beleži, kao crna kutija, svako slovce koje ste otkucali. A to je mogao da učini bilo ko, donosili ste par puta isti lap-top u školu i ostavljali ga u nastavničkom kabinetu, čak i kada je kabinet bio prazan.
Pitam se zašto se obrisali sve poruke koje ste razmenjivali sa nastavnikom muzičkog ako vam je ''toliko bilo lepo'' na Perućcu, i kako ono već rekoste ''simfonija za sva čula''? Obrisali ste i slike koje vam je slao? Lepo ste ispali, nije trebalo da ih brišete. Niste se mnogo obazirali na to što nije bilo spasioca na mestu gde smo se mi, učenici, kupali? Vaši i Bahovi aktovi su mnogo bitniji od naših života, jel tako?
I šta sad Ivana, ispada da samo ja imam slike, ljubavne poruke, mini klip iz tuš kabine, a vas dvoje ste sve obrisali? Za Baha doduše nisam siguran, mada vam je obećao, lepo je napisao tamo da je dva puta proverio i potvrdio vam da je očistio Risajkl bin.
Šteta bi bilo ne podeliti materijal sa vašim mužem, recimo? Šta kažete na to? I njega ste u neku ruku izneverili, ne samo mene.
Ja ću vam oprostiti ako mi ovog puta date četvorku, a za ostalo ćemo se dogovoriti posle časa.

   

Full HD

Prizor nakon sveže obrisanog prozora.

   

Ispiranje usta

Malograđanski oblik održavanja higijene usne šupljine pomoću tuđeg prljavog veša.

   

Dati glavu

Poginuti za nekoga ili nešto. Pokazati neizmernu ljubav iili poštovanje prema nekoj osobi ili idealu, toliko veliku da se i ono najvrednije, život, podređuje za sreću ili dobrobit toga.

Nekada je bilo mnogo više ljudi spremnih da daju glavu, danas je brojka znatno manja-ljudi su se otuđili jedni od drugih: žena prevari muža sa kumom, razvoda više nego srećnih brakova, braća i sestre se krve zbog dva ara livade, drugovi nameštaju drugove u muriju a o drugaricama i da ne govorim(one bi eventualno dale glavu da ovoj drugoj pukne nokat)... I tako nestade ono najjače što su ljudi imali, nekoga uvek spremnog da priskoči, poturi leđa, bude tu i kad je frka a ne samo kada se slavi.

Ideali su nam tek otišli na neplaćen odmor. Ili možda bolje reći pod stečaj. Ne volim šipce, muslidže i ostalu separatističku bagru ali im odajem priznanje da su što se tiče spremnosti pogibije za uverenje za svetlosnu godinu ispred nas.

A nije bilo tako. Ginuli su Srbi od Turaka, od Švaba npr. Pa čak su i četnici i partizani posle rata imali usađeno u sebe to nešto. Neću o njima da ne budem pogrešno shvaćen pa ću reći da su Srbi imali tu samosvest o životu i prolaznosti i nesebičnost žrtvovanja sebe prvenstveno za nekoga dragog, vrednog toga.

Na svu sreću ima još takvih bastiona među nama, tih poslednjih mohikanaca. Neprimetni su od mora raznih biznismena, poltrona, "valjadžija", lažnih moralista i ljudi spremnih da ti detetu iz usta izvade samo da bi imali ali ih ima. Znam to, poznajem neke i isto bih učinio za njih jer to je najmanje što mogu.

Na svu sreću nismo na divljem zapadu niti su se devedesete vratile, mada mogu-nije isključeno, pa i izraz "dati glavu" ne mora da se tumači u bukvalnom smislu...nekada je dovoljno dati i leđa, kintu, krv, auto ili jednostavno biti tu.

-Halo kume, jesi ti?
-Ja sam kumašine, držiš li se?
-Uh...pokušavam, kume, na urgentnom sam. Mali mi imao saobraćajku, nije dobro... Pa rekoh, znam da si A pozitivna...
-Dobro bre, kumašine, nije ti valjda palo na pamet da me pitaš?! Javila mi Draginja pre dva sata, razvuko sam tristaća dušu sam mu izvadio, evo me na Bubanj potoku! Tu sam za 15 minuta pa nek uzimaju šta im treba! Za mog kumića dajem glavu.
-Kume...

   

Čoperativno

Kretanje velike skupine bajkera.

   

Bižuterija

Zlatni retriver bez pedigrea.

   

Pokvario utisak

Spustio slušalicu Olji Bećković.

   

Pljeskavica

Najprodavaniji proizvod na Sajmu knjiga.

   

Inflacija

Stanje u kome umesto da nemate novac, imate ga dva puta vise, ali on vredi samo jednu polovinu onoga sto vec sada nemate.

   

Dok anđeli spavaju

Jedino doba dana kad tata i mama mogu malo da se podsete kako su dobili te anđele.

   

Toalet papir u klozetu Skupštine

Medijum za pisanje autobiografija političara.

   

Član menze

Jedino akademsko zvanje od kojeg se moš leba najest.

   

Skratili mu muke

Ukrali mu Juga.

   

Ni kučeta ni mačeta

Tužna konstatacija kineza koji je otvorio prazan frižider.

   

Trauma od krštenog imena

Kada sam imao godinu dana, u moju čast je priredjena jedna sasvim obična ceremonija, ceremonija krštenja.
Kao i svako drugo krštenje na ovim prostorima, i moje je išlo po propisima. Prvo pijenje, pa dogovor sa kumovima. Onda opet pijenje, pa dogovor sa popom. Zatim opet pijenje, pa krštenje. A onda i jedenje i pijenje i lumpovanje.
Tom prilikom nekom čudnom logikom, prvi čovek-prvi sin, kum reče nek se zove Adam... I bi Adam... A onda nakon svih tih ceremonija, muka i kumovog mozganja da bi ja dobio ime, to ime potpuno isčezava i više ga niko ne pominje...

Dok nisam krenuo u školu, svoje ime nisam znao. Do prve prozivke ispred škole, ja sam se kao kuče odazivao na sva moguća imena. Roditelji i rodbina su me svakako dozivali, samo ne Adame.
Bio sam relativno mirno dete, te su me uvek dozivali sa kuco, mico, maco, milice, pilice, Acko, Aco, brko... Bilo je i onih nemaštovitih rodjaka, koji nisu znali kako da me prekrste, nego bi jednostavno lupili dlanovima o kolena, a ja bih došao. Svega je bilo, ali Adam se nije pominjao...

Tog Adama je prvi put prozvala pokojna učiteljica Vera, tog sada već davnog 1.9.1993 godine. Te otuda i ne čudi moja reakcija, što sam nemo ćutao, dok je ona 15 minuta dozivala nekog tamo Adama. Da nisam ostao poslednji neprozvan i neodazvan, verovatno bi u dnevnik bio upisan kao N.N. učenik... Sva sreća pa je misterija nepoznatog učenika, vrlo brzo rešena.... Ali ni to nije dugo trajalo, Adam je opet nestao bez traga, učiteljica je pronašla novi nadimak od milošte, tako da sam vremenom ponovo zaboravio svoje ime....

E onda sam počeo da budem nestašan, a moj život je strefio niz dogadjaja, koji su to ime, tu traumu, zauvek urezali u moje sećanje....

Prvo su usledile prve majčine batine...

Beše neka jaka zima, ja pomislih da bi bilo zabavno, da majku zaledim, na isti način kao moj tadašnji heroj Duško Dugouško, polivajući je kofom vode. Kad gle čuda, na moje zaprepašćenje i iznenadjenje, majka se ne zaledi, nego porumene i postade besna kao ris. Tada sam od nje prvi put čuo da izgovara moje ime. Vitlala je nekim prutom oko moje zadnjice i besno izgovarala moje ime uz razne druge prideve, Adame konju, Adame mazgo, Adame magarčino. Ja sam ćutke plakao i pitao se u sebi zašto bije mene, ako je besna na tog bizgova Adama? Gledao sam je tužno i uplakano, pokušavajući da dobijem odgovor, zašto bije mene, svog brku, zbog tog Adama.

Zatim je usledio drugi dogadjaj, koji je malo poljuljao moj indeditet... Još zabavnje od zaledjivanja mame, učinila mi se ideja, da u tatu uperim njegov službeni pištolj... Tata nije bio agresivan i besan kao mama. Čak me nije ni dozivao sa Adame. Ne naprotiv, tata je bio mnogo tolerantniji od mame. Stajao je mirno, pun razumevanja i tepao mi na sve moguće načine... Acko sine, daj tati pištolj. Acika, pile tatino, spusti pištolj na zemlju. Kučence moje, ajde daj tati pištolj, pa idemo na sladoled... E onda sam mu ja, naivno dete, dao pištolj, jer ponudi sladoleda nisam mogao odoleti, a i tata me je baš lepo zamolio... Suvišno je reći da sladoled nisam dobio, a i svi ti nadimci su nestali bez traga... Ostatak dogadjaja ne bih prepričavao ovako javno, jer ja mog tatu danas mnogo volim, a danas se po evropskim standardima, takvi dogadjaji kažnjavaju i krivično gone.

Sve u svemu, nakon tog dogadjaja, ja sam i definitivno shvatio da je to Adam, u stvari moje ime, ali mi i dalje nije bilo jasno zašto svi toliko mrze moje ime. Pitao sam se godinama nakon toga, zašto su mi koj kurac davali to ime, kada me biju, kada god se zovem tako?

Odgovora nije bilo, ali su godine prolazile, a sa godinama su traume od krštenog imena sve više rasle.... Nakon trauma od roditelja, usledila je prva devojka, nazvala me Adame i raskinula.
Zatim Direktor srednje škole, nazvao me Adame, pa me izbacio iz iste. Onda me je legitimisao policajac prvi put, nazvao me i imenom i prezimenom, istreso me iz gaća i priveo.
Onda sam se zaposlio, pa je bilo Adame ovo Adame ono, Adame idi tamo, Adame dodji vamo....
I na kraju sam počeo da živim sa devojkom, a intezitet trauma je rastao iz dana u dan. Sve bude fino, kuco, maco, ljubavi... Ali barem jednom u toku dana, se mora pomenuti taj bizgov Adam. Adame operi noge, Adame podigni dasku kad pišaš, Adame ne budi svinja, Adame ne ulazi obuven sa blatnjavim patikama, Adame jel su ovo tvoji časopisi, Adame nije ti to igračka, Adame pogrešnu rupu gadjaš....

Dugo sam se plašio roditeljskog izgovaranja mog imena, ali dok nisam počeo sa ženama, nisam istinski shvatio, koliko kršteno ime ume da zaboli. Čak su i otac i majka neki put izgovarali to ime, a da nisam imao posledica, ali žena? A ne, ona tvoje ime ne izgovara, ako ne planira da te istraumira.

Zato se pitam i dan danas, čemu nama služe imenovanja? Tolike ceremonije i slavlja, da bi ti nadenuli ime, koje ćeš čuti samo kada ti se crno piše?
Pa po meni se to ne isplati uopšte. To su za mene bačene pare.
Ja ne želim da me zovu Adame. Ja se svog imena bojim. A onog kuma kada budem video ponovo, moraćemo on i ja ozbiljno da popričamo... Da ga pitam samo na šta je on mislio, kada mi je davao ime...?
Kako će me zvati ubuduće meni nije bitno, samo nemoj da me zovu Adame. Ja znam da ne volim Adama, Adam je djubre i konjina. Adama svi hoće da biju, Adama izbacuju sa posla, Adam nervira žene, Adam po neki put ne zaslužuje da živi....

ADAME JEBO TE ONAJ KO TE NAPRAVI!

   

Ekološki automobil

Automobil koji je neprestano parkiran u garaži.

   

Zaštićeni svedok

Korisnik Skajpa sa niskobudžetnom kamerom.

   

Mesečar

Lik kome se ne isplati da se izuva pred spavanje.

   

Devojke sa tri dupeta

Sve češći prizor na ulicama Beograda.

1. Dupe na mestu gde dupe i treba da bude.
2. Majmunsko dupe, rozikasto i sjajno, na mestu gde su se nekada nalazila usta.
3. Dupe tik ispod podbratka, gde su se nekada nalazile grudi - nabudženo, loše urađeno veštačko poprsje.

A: Vidi onu crnku tamo ...
B: Brate gde god je pogledam, vidim samo dupe. Havarija ...

   

Parkirao u Alchajmerovoj

Zaboravio gde je parkirao auto.

- E ljudi, Steva je došao autom. Idemo sa njim kući
- Idemo kurac sa Stevom
- Što?
- Opet je parkirao u Alchajmerovoj

#151
+21837
698
definicija