„Ekspresni voz za London-Pariz-Milano-Torino polazi sa četrnaestog koloseka..“ Čuo sam dok sam stegnutih pesnica trljao sanjive oči, pogled je prestajao da mi bude mutan i slabo fokusiran i najednom sam pred sobom vidio namrgođenog čovjeka sa plavom kravatom. Je l' znate da su Hrvati izmislili kravate ? Elem, mora da je bio utorak , vrijeme je bilo.. Pa, manje-više grozno.
- Šta oćeš ? - Da se makneš sa te klupe, da odeš da nađeš neki posao, današnja omladina samo loče a ništa ne radi, u naše vrijeme je bilo drugač..
Naravno, nisam namjeravao da slušam odvratnog policajca, ja nikad nisam ni bio dobar momak, sve što je u ovom trenutku zanimalo moj smušeni mozak je bila ta crna rupa u limenci piva koja je nepomično stajala tu kraj mog kreveta, stare klupe na još starijoj željezničkoj stanici.
- "Ajde dobro, de ne zajebavaj, vidiš da ne znam đe mi je glava?"- Progovorio sam dok sam ustajao sa mog mekog dušeka nakvašenog pičkastim nebom koje namjerno nije prestajalo da jeca. Pljunuo sam na moj krevet, jebi ga, garantovano mi je kroz podsvjest prolećela ideja da pljunem đubre u plavoj uniformi ali je moja svijest pesnicom nokoutirala tu suludu misao te je tako moja sluzava pljuvačka završila na potpisu dotičnog Marka koji je izgleda mnogo volio neku Svetlanu jer je njihova imena uklesao nekim vrlo oštrim nožem a pored napisao „zauvijek zajedno“. Jebeno zauvijek, kurac zauvijek. Kao da zauvijek postoji ima da prohujim k'o jesenji vjetar, neću ostaviti nikakav trag, mog se imena niko neće ni sjećati, život je moj čestica u poređenju sa zakonom ogromnog univerzuma. I na kraju šta mi ostaje ? Kurac. Koračao sam polako i gledao moje ispucale patike, korak po korak ka trafici sa jasnom namjerom da kupim cigare i kafenu bočicu piva.I ništa nije moglo da promijeni moj pohod ali sam na jednoj klupi, sličnoj onoj koja je meni pravila društvo tokom dugih noći, ugledao starca sa braon šeširom koji je sa suzom u oku zurio u crni notes:
- Dobar dan. - Dobar dan, sinko.
Nastala je nekakva tišina, možda je i meni bezobraznom bilo žao čikice u crnom kaputu, ni sam ne znam zbog čega ali sam upitao:
- Možde je od hladnoće, možda od kiše, možda i od tuge... Čemu suza na tom naboranom licu,ponosna starino ? - Eeeeh. :dugi uzdah je zaparao tišinu: - Stvarno ? - Pogledaj ovaj notes , sinko. Imam osamdeset tri godine, tu sam oduvijek upisivao brojeve mojih prijatelja, bilo je među njima svakakvih ljudi, i onih dobrih i onih naopakih.. - Ali .. - Znam, znam, jedan red je prazan. Upravo sam obrisao broj svog najboljeg druga, više nikad neću okrenuti taj broj telefona. - Žao mi je. - Ne treba da ti bude žao, sinko. Pred tobom je život, nisi prevalio ni četvrt vijeka i vjeruj mi da bi bilo sramota da žališ za bilo čime.Ja sam trenutno sam na ovom svijetu, sinovi su mi odrasli, otišli su ka zapadu u potrazi za boljim životom, nikad nisam imao zadovoljstvo da se igram sa svojim unucima. Pokazao bih ti njihovu sliku ali , na žalost, nemam ni to.Sve što sam imao je bio moj prijatelj, sada je otišao i on. Oslobodio se muka ovog dosadnog života.Ostajem sam sa ovim vjetrom.Jesenjim vjetrom koji mi je jedini svjedok !
I kunem se, rođaci , bilo mi je žao poštenu starinu: - Je l' može nekako moja mlada ruka da posluži vašoj iskusnoj ? Molim vas recite ako mogu da uradim nešto za vas. - Za mene možeš da uradiš samo jednu stvar, da odeš i živiš. -Mo.. -Da odeš i živiš, da udahneš život punim plućima, da ga čvrsto zgrabiš i da nad njim imaš potpunu kontrolu, da si sam svoj gospodar i da jakim zubima mladosti stegneš prolaznost i da joj ne daš da te odvede sa sobom.Nemoj da ti jesenji vjetar bude jedini prijatelj.
Otišao sam, zagledan u nebo osjetio fantoma slobode , k'o da je bio pored mene. Osjetio sam život, nisam htio da plačem, ali brada mi je zadrhtala, rođaci.
Svako ih doživljava, nekad i više puta dnevno. Ti momenti te dovedu do toga da na sekund razmisliš da li si blago retardiran. Do toga dolazi najčešće zbog iznenadnog nailaska na tu osubu koji pozdravljaš.
Kod ljudi koji ga nisu pročitali, glavni likovi istoimenog romana.
Profesorka: 'Ajde Petroviću, prepričaj nam roman "Zločin i Kazna". Petrović: Pa, ovaj, ako moram, ali nisam baš siguran... Profesorka: Pričaj ti, ispraviću te ja ako pogrešiš. Petrović: Pa, dobro...(duboko udahne) Znači, Zločin i Kazna su glavni likovi istoimenog romana. Profesorka: Čekaj, čekaj...Tebi je logično da se ljudi zovu Zločin i Kazna? Glas iz klupe: Nije...nije... Petrović: Nije, naravno da nije. Nisu im to imena, to su im ulični nadimci, ono poštovanje, reputacija i to... (Glas iz klupe se hvata za glavu) Profesorka: Aha, zanimljivo, nastavi... Petrović: I onda njih dvojica...Ovaj... Glas iz klupe: Konju jedan, Raskoljnikov ubije babu! Petrović: Ovaj, ukradu konja i onda odluče da ubiju tu babu... Profesorka: Koju babu? Petrović: Pa tu, što im duguje pare... Profesorka: Kakve pare? Petrović: Pa, te od dopa... Profesorka: Aha...Pričaj ti, pričaj... Petrović: Pa, ništa, oni onda roknu tu babu i uzmu pare i pobegnu...Ali ih onda jure da su konjokradice..I... Glas iz klupe: Raskoljnikov se zaljubi u devojku... Petrović: I onda se on zaljubi u devojku... Profesorka: Ko? Petrović: A, pa, ovaj... Obojica ustvari, i onda oni odu na dvoboj i Zločin ubije Kaznu, znate, a onda se ova mala naljuti i ubije Zločina... Profesorka: I šta posle bude? Petrović: Pa, ništa, onda ta mala zaglavi ćorku, a noću je proganjaju duhovi Zločina i Kazne, i... Glas iz klupe: U romanu se preispituje moral pojedinca... Petrović: Ona onda preispituje svoj moral, i zato se roman i zove "Zločin i Kazna". Profesorka: I šta posle bude sa njom? Petrović: Pa, ništa, kad odsluži kaznu, ode u Ameriku i uda se za Vajata Erpa. Profesorka: A, jel'te? Petrović: Pa, da... I onda su oni živeli srećno do kraja života... to jest, do OK korala, ali to je već drugi roman... Profesorka: Koji roman? Glas iz klupe: Idiote! Petrović: Pa, "Idiot", u kome se mala preispituje da li je bila idiot što se udala za Vajata. Profesorka: Sedi, Petroviću. Ja veću glupost u životu nisam čula. Ni u jednom trenutku, tvoje trabunjanje nije bilo ni blizu racionalnom razmišljanju. Ustvari, svi koji su ovo čuli, upravo su postali gluplji. Daću ti jedinicu, i neka se Bog smiluje tvojoj nepismenoj duši... Petrović(Glasu iz klupe): Jebaću ti mater posle...
Naziv za čeljade koje živi na selu u kojem kad vide auto donose vode da ga napoje, a kada je najveći baja u selu, inače švercer, kupio prvi crno-bijeli TV, za njih je to bilo čudo neviđeno, pa ga nisu znali ugasiti, nego pokrivali ćebetom.
A ona, jedra, mlada, u dojkama ima kubikaže k'o u posavskih seljaka silaže za bikove. U školi uvijek sjedi u zadnjim redovima. Kada progovori, ispušta neartikulisane zvukove tako da zvuči k'o freza kad joj se da gasa uz omanje brdo. Prava fergusonka. Prsti su joj smeđe boje, jerbo je skoro brala orahe, a pete ispucale k'o norveški fjordovi. No, unatoč svemu tome, ona je i dalje porno ikona za mlađane seljake koji, dok okopaju k'ompir, zaostaju u retku i nadviruju joj se u guščurdu. Svojim jedrim guzovima, otvrdlim od sjedenja na sadilici za duvan i razvijenim bedrima od nošenja vode uz brdo, polupa bledunjave gradske momke olako k'o traktor Džon Dir kad u trećoj brzohodnoj uleti u mlad kukuruščić... Izlazi u diskoteke u kojima momci nose crne Dolce & Bregana majice sa zmajem na leđima. Obično se udaje veoma rano, oko svoje 17-18. godine, jerbo kod njih postoji mit da ih kasnije neće niko ženiti.
Za gradske momke, brđanka predstavlja metu koju mogu osvojiti sa napucanom Džetom dvojkom u kojoj odzvanja Rade Lacković, ali takođe se i zgražavaju na pomisao da je žene. Jok, samo taslačenje, tarabljenje, jebačina. Uz to, nikada ne izlaze sa ovakvim čeljadetom na otmjena mjesta zbog mogućnosti susretanja sa ortacima koji bi odmah primijetili roktanje kada se ona nasmije.
Za seljake pak, ona je neko s kim se može normalno popričati, fino izgleda, zna razvit' pitu i potrijebit' po kući. Kod nje prolazi džiberski ulazak, tipa: "Đes' maco, ko te prati kući?", dok u ustima miješaš čačkalicu i drpaš se u predjelu međunožja.
Njen repertoar riječi nije kurtoazan niti obogaćen šljaštećim dijapazonom anglosaksonso-romanskih izraza, ali kada nešto kaže, pogađa pravo u centar, direktno... Zato se gradski momci boje, a gradske djevojke joj zavide na jedrini dojke i rumenim obrazima, dok će prave preldžije i bećari, lole sa seoske pilane, znati cijeniti ovu amazonku, vrstu žene i seksualne boginje koja nažalost zamire pod naletom kletog hipsterluka i modnih trendova, skrojenih od žabarskih gejeva koji favorizuju izgled anoreksičnog dječaka, a ne jedre, zdrave i stabilne žene.
Oronulo lice, oči udubljene u lobanju. Koža naborana, suha. Žena sa više od 70 ljeta iza sebe, ogromno iskustvo sažeto u tijelo obavijeno dimijama, maramom i opancima. Nanija je odmilja naziv za nanu (nenu, babu) i to je ona "draža" nena, ona koja ti od penzije odvaja para i para, a ako nema penziju, onda izdvaja iz nekih svojih prihoda za koje samo ona zna kako je dobila te pare. Keks, šećerka, sok - uvijek ima za tebe. U tim poznim godinama jedina joj je želja da doživi još koju godinu, pa da vidi i tvoju ženidbu. A kada se oženiš, onda želi da doživi i unuke od tebe. I tako od svih svojih potomaka isto. Nikada joj dosta života, a vječno govori kako je bolesna, kako "ne može ničim", te kako su njeni dani odbrojani. A dani prolaze li prolaze, dan za danom, sekund za sekundom, vrijeme teče, dok nanija i dalje stoji tu i osvjetljava put i pomaže koliko može, poput svetionika nad olujnim morem.
Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.
Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.
Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu. Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote... Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.
Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.
Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.
Treba napomenuti na bilo kakve aluzije prema poreklu ove buntovničke krilatice, ona ne pripada Bregoviću, iako se jedna od njegovih pesama zove tako, ona je produkt revolterskog naraštaja već generacijama. Sumnje ne sme biti, jer ako bi postajala arbitraža na moralnom- autorskom nivou Bregović bi bio na dnu te skale, jer njegov trećerazredni anarhizam je pravi kič.
Naime, apsolutna konstanta, aksiom proverenosti reprodukcije, ove uzrečice izaziva iznenađenje u malograđanskim okvirima više kao motiv nego kao suva sintagma. Kulminacija te namere izaziva efekat zaprepašćenja kao ona Horacijeva Sapere aude, ali takođe i razočaranje okoline prema tom ,,nevaspitanom'' postupanju. Sama pomisao da se bude dugačiji od nametljivosti okruženja otvara vrata ka pokušaju izlaska iz Kantove ,,maloletnosti'' i prepuštanju kritici očiglednosti. Prirodno prerastanje u mudonju profila Džoni Roten i konstantnom pljuvanju da je sve smeće i da ništa ne valja.
Oči pučanstva na ovaj vid gledanja stvarnosti stvaraju predrasude koje su polushvaćene i pogrešno od srži protumačene. Od tog trenutka za njih su to ludaci, narkomani, alkoholičari, huligani, maloletni delikventi... jednostavno u stilu potonjeg socijalizma treba čistiti taj marginalni šut. Promišljeni anarhizam i bunt ostaće uvek nedokučeni, jer niska stopa prosvećenosti omogućila je da zatupljenost probija skalu razuma.
Malograđanski toz, koji je dostigao zavidan nivo neće se zaustaviti dok ne dođe do masovnog preobražaja i oslobađanja primitivnih normi. Samim tim ostaće ograničeno na nešto što im pripada, a ne znaju da iskoriste. Kratka pamet omogućila je da se glupaci probiju, a šta ostaje nije važno.
A: Vidi onog tatinog sina što je sada neki direktor u gradskoj upravi. B: Jao, on direktor pa ja njega znam, učio je sa mnom nije znao dve da sastavi. Taj dupe nije znao da obriše sam. Ne verujem i da sada nešto govori bez ćalovog znanja, ma ne sme sam ulicu da pređe. A: Pizda. ----- D: Vidi ona dva momka tamo, onaj desni je učio sa mnom. Stalno je nešto srao, kao imao svoje mišljenje. Hapsili su ga deset puta zbog njegovog jezika, anarhista. Šljam. Kakve su to budale, neće ništa da rade samo seru. Ja da mu sada ponudim posao on bi mi očitao bukvicu kako sam nesposoban. C: Ma govna su to šefe. Kao hoće kontra od svih. Te muzika, knjige sve drugačije od vremena. Hajmo pusti ove klošare. D: Pravi pametnjakovići.
