Čovek koji je davno video da je umerenost go kurac, i da su to sve izmislile neoliberalne LDP seronje sa ciljem da nas omekomude. Radi i misli samo na veliko i gadi se onih što sve mere i pažljivo odsecaju.
-Kupuje akumulator za Golfa- -Gospodine po ovom katalogu za vaš auto ide ovaj od 55 ampera... -Ti će mi kažeš... Od sto ampera mi daj! -Ali nema potrebe, i skuplji je... -E moj ti, pa taj kad bude crko na 10% kapaciteta ima da vergla i pali, a kad je nov sa njim pređem 10 km na struju. Prethodni mi je trajao deset godina, nego ga sjebaše na mangalo kad su pekli prase pa eksplodirao... AKUMULATOR nikad nije preveliki.
-U lovu- -(Pucanj ravan NATO bombardovanju Lađevaca, ptice u krugu od 100m padaju mrtve, kerovi beže u rupe kod lisica, a gost iz Italije se userava u gaće)... -Hehe, ti si mislio čiči da pobegneš! -Pa jebeš mi sve ako si ti normalan, ko još gađa zeca sa 10/89 , samo uši su ostale od njega!?! Koji kurac vučeš taj top?! -AKUMULATOR I PUŠKA nikad nisu preveliki...
-Ženidba- -Slušaj, znam da si kreten, ali razmisli još jednom, ova Rajka ima bre preko 100 kila, mislim i da je jača od tebe, a ona Jasminka se još nije skroz oladila... -Rajka ima jednu sisu kao dve tvoje glave, a Jasminka je daščara. -Pa to ti i kažem, prevelike su, ne može ni da ide normalno... -AKUMULATOR, PUŠKA i SISE nikad nisu preveliki... -Ti si bre megaloman... -A ti si pičkica...
Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe! Korisna stvar.
E slušaj, razmišljala sam onako nešto uopšte i shvatila. Ja možda i nisam uspešna, ono, uspešna po merilima... Ma ko uopšte i određuje ta merila? Dobro, to je drugo. Znači, možda nisam uspešna, ali bar imam integritet. Pa da. Kad bolje pogledaš jesu li i te pare uspeh? Nisu. Evo ja na primer već mesec dana gledam onu crnu haljinu u onoj pozerajskoj radnji. Lepa je, a ja, ti znaš, cenim lepe stvari. Al’ je brate skupa! Nemam te pare. A i da imam i da na primer odem da je kupim-opet ne bih. Neću. Da dam toliki novac onoj izdepiliranoj pederčini ne bi li napravio još petnaest kuća u kojima će laditi dupe, dok mu te prnje šije maleni osmogodišnjak i z Bangladeša, koji posle deset sati rada ode svojoj trošnoj kući sa pola dolara u malenoj ruci i tužan kaže svojoj staroj majci: „Mama nisam gladan“, a jeste jebote. Ne ide. A šta kao neće me na kraju pojesti crvi ko i one bez haljine? Druga stvar, ja u ono verovatno i ne mogu da stanem. Za koga ga uopšte šiju? Za grisine? A gde su obline, pa pravo žensko, pa Rembrant pa Pramajka iz Lepenskog Vira. Gde? Ne, ne, ne potpadam pod uticaje. Biram da budem krupna i srećna. A i nekako sam više za ulaganje u duhovno, u obrazovanje, to je moj izbor. Dobro nije mi ni na tom planu baš sve sjajno, nije kao da sad imam sve desetke, ali jebeš ga, ko da i to nešto znači. Ja i ne studiram zbog aplauza. Pa evo ti pogledaj Kiša, čovek diplomirao sa prosekom osam i nešto, to znači da se našlo bar nekoliko gmazina koji su Kišu dali neke šlj ocene. Iz književnosti! Danilu? Alo bre! Sa druge strane pogledaj debelu Marijanu ima sve desetke i bere lovorike, ali džaba joj sve kad je debil. Pa reci je l’ bi pre bio Kiš ili debela Marijana? Ona bre devojka nema nikakav život, muškarca nije videla nikad... A gledaj Kiša. Dobro, 'ajde sad, možda nije adekvatno poređenje, a i ja uopšte i ne pišem, i doduše ni mene ne jebu nešto toliko, ali onako kad bolje pogledaš...
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Poslednja stadijum u razvoju isterivača dugova. Pošto je do sada plašio dužnike da će im baciti kašikaru, zapaliti gajbu, polomiti svaku kosku..., od gazde konačno dobija pravi zadatak. Neki su to ovde preozbijno shvatili, pa se račun i kalibar povećavao sa vremenom.
-Gazda ovaj opet obija da plati, da mu pustim još jedan SMS? -Ma ne budalo, do sada si više para potrošio na poruke nego što mi je i dužan! -Dobro gazda da mu izgrebem Mečku? -E moj ti, čist račun, duga devetka! -Zar je dotle došlo gazda, kaže mi da ima decu, ženu, duguje Dinkiću... -More marš bre tamo i nemoj da sam sutra čuo da si usrao nešto!
Rektor univerziteta: Preskače visoke zgrade iz mesta, moćniji je od lokomotive, brži od metka, hoda po vodi, uređuje Božju politiku.
Dekan fakulteta: Preskače manje zgrade iz mesta, moćniji od obrtnog motora, brz taman kol'ko metak, šeta po vodi ako je more mirno, razgovora sa Bogom.
Profesor: Preskače zgradu sa kratakim zaletom i pri povoljnom vetru, skoro je moćan kao obrtni motor, može da ispali metak, hoda po vodi u zatvorenom bazenu, razgovora sa Bogom, ako je odobren poseban zahtev.
Vanredni profesor: Ume da očisti i sredi kabinet, gubi u nadvlačenju konopca sa lokomotivom, opali po nekad, pliva dobro, povremeno mu se obraća Bog.
Docent: Pri pokušaju da preskoči zgradu, pokazuje izvestan entuzijazam, pregažen od strane lokomotive, ponekad može da rukuje pištoljem bez samopovređivanja, zna da koristi pedolinu, razgovara sa životinjama.
Apsolvent: Zatrčava se u zgrade, prepoznaje lokomotivu (dva od tri puta), nema dozvolu za držanje oružja, može da pluta na površini uz vazdušni prsluk, razgovara sa zidovima.
Brucoš: Pada pred vratima pri pokušaju da uđe zgradu, kaže ''Vidi Ćira! Ćuu-Ćuu'', iskvasi se kad koristi pištolj na vodu, valja se u blatu, mumlja sa sobom. Ponekad zna da pokaže gde zeka pije vodu.
Radnica u studentskoj službi: Diže visoke zgrade i šeta pod njima, jednim udarcem izbaci lokomotivu iz koloseka, hvata metke zubima i jede ih, zamrzava vodu jednim pogledom, sedi s'desne strane Bogu.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Krofne imaju rupu u sredini. Krofna se dakle sastoji iz krofne i rupe, priblizno iste zapremine. Kada sa nekim delite krofnu na vama je da izaberete koji deo ćete mu dati.
Rasista, ali sa oksfordskim obrazovanjem. Uspeo je da prikrije rasističku filozofiju pod plašt soft kor epske fantastike.
Patuljci - Totalni Jevreji. Niski, bradati, bolesno opsednuti zlatom, najbolji draguljari, isterani iz predačkih domova (koje su zaposele snage zla) i povrh svega, kukastih noseva. Da, eksplicitno je to naglasio.
Dobri ljudi - Beli ljudi sa zapada. Dovoljno.
Loši ljudi - sve etničke manjine Srednje Zemlje. Crnci, kosooki, smeđi, ukratko, svi sa juga i istoka.
Orci & Mordor - Karikatura islamskih osvajanja sa, pogađate, istoka. Sauron je uber zajebani hodža koji se dere sa svog minareta, Barad-Dura.
Vilenjaci - LGBT zajednica. Dobro, bio je rasista, ali i latentni gej.
Golum - Eto šta ti se desi kad potpadneš pod uticaj istoka.
Saruman - tipični poturica.
Hobiti - Engleska bagra. Pokušao je da ih predstavi kao gospodu, ali nazire se njihova prava priroda. Duvaju, piju, kradu i uništavaju nakit, idu bosonogi i deru se po divljini i kad im se ukaže prilika, šikaniraju nacionalne manjine sa istoka.
Sleng. Nešto za šta se mnogi sećaju da su se borili. Puškom, crvenom knjižicom, medijima... U proteklih 200 godina se ratovalo diljem vaseljene, pa sada kada smo se skoro svi oslobodili, da se samo kratko osvrnemo na rezultate:
- Je li sloboda negirati sve što je prethodilo da bi tvoje mišljenje imalo gde da nikne? - Je li sloboda to što je brat na brata pucao, pa sad svako u svoj ćošak, i prepucavaj se komentarima na Youtube-u? (prevashodno deca koja su se posle "rata" rodila) - Je li sloboda to što sada ima ulja u prodavnicama? (pa mogu lepo, u jasnim granicama jedne potrošačke korpe, da biram hoću li ulje kupiti, ili pak knjigu o tome kako ulje nije zdravo i sprej koji ubija miris govana) - Je li sloboda to što imamo internet? (za razliku od "zarobljenih" Kubanaca, pa oslobođeni sedimo pred ekranom i po 24 časa) - Da li je sloboda pravo na glasanje? (pa svake četiri godine koristiš svoju slobodu (pod pritiskom) da bi sprečio veće sranje od dva) - Ili možda pravo na školovanje? (pa ćemo svi lepo da budemo menadžeri i PR-i sa po 9 otaljanih ispita, taja će da nas zaposli, a da radi, to će...ko?) - Ili je sloboda to što ćemo se integrisati u evropski kapital? (pa će samoproglašene piratske nacije da nam uvrste kulturnu baštinu u evropsku, brišući ovo malo zemlje što je ostalo) - Ili je ipak sloboda to što ćemo moći da slobodno šetamo Evropom? (trč' u Budimpeštu na vikend, pa brže-bolje nazad i kači 327 slika na Facebook (ca. 3 dana)) - Ne, sloboda je najverovatnije pravo izbora na to kome ću da ga trpam (pritom imenujući običan nagon ljubavlju, pa bez obzira prema kome i od koga) - Ili se sloboda ogleda u tome što možeš da izabereš broj slojeva i stepen hrapavosti svog toalet papira? To je baš fino, nemam kontraargument. - Je li sloboda što ti negde nije dozvoljeno da imaš više od jednog deteta, a negde te pozivaju (čitaj: obavezuju) da ištancaš sedmoro, zarad kontrolisanog prosperiteta zemlje? (koji, na kraju, mnogo pa zavisi od tebe) - Demokratija?! Zar bi neko od nas zaista ovom i ovakvom (ili bilo kom drugom) narodu dao vlast? Grčka mitologija, bre. - Ili je OVO sloboda, što jedan JA mogu da prosipam svoje mišljenje o ovome i onome bez da mi neko prisloni cev uz čelo? (mnogo se pa bitno osećam, svet bez mojih stavova ne bi mogao...)
I tako redom: ze odeću, za boje, za komunizam, za kapitalizam, za feudalizam, za zastavu, za to ko je stariji, za to ko je pametniji, za bezukusno iskustvo mas-proizvodnje i bezukusnu propagandu mas-medija. Već naša deca moći će da prođu kroz život a da ni ne znaju šta sve nisu okusila.
Za slobodu...? Ako me ikad nateraju da uzmem pušku, neka mi presude istog časa, i neka je nosi neko ko će nešto sa njom i uraditi. Ja za ove slobode boj ne bijem.
P.S. "Sloboda? Pa šta kenjaš Vehbija, to se samo tako kaže..."
