To su provale naših baba koje se kasnije često prepričavaju u društvu. Nepoznavanje stranih jezika, savremenih trendova i drugačiji sistemi vrednosti često nateraju našu babu da se pogubi i nešto žešće odvali.
Primer 1: Pričam ja s babom:
Baba: Onaj tvoj drug što nosi dugačku kosu, baš je fin dečko. Je l' on baš toliko siromašan? Ja: Nije uopšte, što? Baba: Pa kad mora da nosi one vojničke čizme, sigurno mu je neko doneo iz kasarne. Ja: Daj, bre, baba, to su martinke i koštaju 15 hiljada.
-----------------------------------
Primer 2: Gledamo ja i burazer Supermena na tv-u, ulazi baba u sobu: - Umesto što gledate tog Bekmena, možete nešto da mi pomognete.
-----------------------------------
Primer 3: U sobi mi trešti G'n'R' - Sweet Child o' Mine, idu stihovi: Where do we go? Where do we go now? Izlazim iz sobe i baba me pita: Šta slušaš one gluposti - ''Jedu li go - jedu li govna''!!!
To je kad te probudi alarm na mobilnom ujutru, pa ga ti odložiš (5-10 minuta, u zavisnosti od modela). Nemaš ništa pametno da radiš toga jutra, pa ti se može. Onda ponovo zazvoni, i ti skontaš da je to jedno veliko smaranje, pa ga preštimuješ da zvoni tek za dva sata i posvetiš se slatkim snovima. Tako se probudiš posle dva sata i naspavao si se, ali ti se ipak nekako ne ustaje, gotivnije ti je da ležiš i da se protežeš u krevetu. Još ako imaš daljinac tu negde da uključiš tv - divota božja! Onda ti dođe keva da te smara i kaže ti da se digneš već jednom i ti nevoljno sedneš na ivicu kreveta, ali još ne ustaješ, jer prvo hoćeš malo da se odmoriš. Problem nastaje kada ovo pređe u naviku, pa, čak i kad imaš stvarne obaveze ujutru (škola, faks, posao), počneš da štimuješ budilnik da te budi ranije, samo da bi se što duže izležavao.
10 godina od završetka srednje škole je dovoljno vremena da se pokaže koje su ribe bile škart, a koje su bile i ostale prva liga. Kod nekih momaka su prvi znaci ćelavosti već odavno uzeli maha, a već se da primetiti ko je na pragu da postane pravi čovek, a ko je ostao klošar. Takođe se primeđuje da su klošari ostali oni koji su bili glavne face u školi i više im ne pale isti fazoni kod vršnjakinja, jer je dobar deo istih odavno prerastao fazu šiparice. Još uvek se pamte i prepričavaju fore sa časova, svi pokušavaju da na trenutak ožive staru neozbiljnost, ali kako kad neki već imaju i malu decu i više se ne grebu od ćaleta i keve za burek i cigare? Posle 20 godina je broj ljudi na godišnjici već drastično opao. Ako se posle 10 godina za nekoga i dalje moglo reći da je mladić ili devojka, sada to više nije slučaj, premda još uvek ima mladolikih. Neki su se dovezli skupim kolima, a neki u autobusu u kome duva promaja i pritom ne mogu dugo da ostanu, jer ih kod kuće čeka cepanje drva i pranje veša. Posle 30 godina se neki već hvale kako su im deca svoji ljudi i kako su pozavršavali fakultete. Teško je videti lice bez dubokih bora, a većina razrednih starešina sada opravdava časove na nebu. Na narednim proslavama se, ukoliko se uopšte organizuju, mala grupica baka i deka sjati u kafani da popriča o vršnjacima od kojih neki već dugo mirišu ljiljane odozdo, kao i o unucima, i skoro niko se više ne seća svojih provala iz đačkih klupa. Tek poneko osveži sećanje vađenjem požutele fotografije.
Sertifikat za svaku neproverenu/izmišljenu informaciju - jer ako baja sa univerziteta Lowenbrau u Schleswig-Holsteinu tako kaže, onda je to tako. Nemci su carski narod, jer pored tolikog rada uloženog u industriju oni stignu i da po ceo istražuju koji prašak bolje izbeljuje tkaninu i koliko šoljica crne kafe dnevno treba da popijete ako hoćete da sačuvate blistavo bele nadlaktice - pa još i pošalju rezultate našim lifestyle časopisima i web-portalima. I još sve to rade u onim neudobnim belim mantilima nasmejani od uha do uha.
"Najnovije istraživanje u Nemačkoj je pokazalo da 88% muškaraca koji uveče popiju pola čaše limunade na jednoj nozi, ima duplo manje šanse da dobije disocijativnu amneziju penisa."
Obavljanje nekog dosadnog posla ili druženje sa smaračima, jer je opšte poznato da vreme u tim situacijama prolazi znatno sporije ili čak uopšte ne teče.
Četvrta godina, dvočas sociologije. Profesorka koja predaje jednoličnim tonom tako da bi uspavala i narodnjaka na koksu, priča zanimljive priče iz života Žan Žak Rusoa, Maksa Vebera, Karla Marksa i ostatka te vesele družine. Odeljenje se isprevrtalo po klupama, ljudi cure sa stolica, ortak iz zadnje klupe pali upaljačem ruku da bi se razbudio, drugarica koja sedi do zida udara glavom u isti... U polusnu, jedva drzeći glavu da ne zvekne o sto, cimam drugara iz klupe koji pokušava da gurne zaoštreni kraj olovke što dublje u uvo...
- Brate, kolk'o je sati, života ti? Kad zvoni? - Ne znam, jeb'o te, trebalo je da zvoni pre pet minuta, al' koliko vidim sekundara je počela da ide unazad. - Pazi stvarno... Ako nastavi ovako vratićemo se u pelene. Brine me samo kako ćemo da stignemo kući.
Sraman pokušaj da se bude Hajnekenov marketinški tim.
Gadnjikavi,niski ćelavac u tridesetim : EEEeee Pivooou!Konobareee pivooo! Ostatak gadne,neutrenirane masne družine:Aarrrghhh! Konobar:Evo ga voppiiii! Cela gadna,masna neobrijana družina:EEEeee saćemo pijemo vopppiiiii eee!Tekma,Srbija! Random sisata ful avion pička (drugarici): Eh,eh muški,ihihi Drugarica random sisate ful avion pičke: Ihihih Cela gadna,štrokava družina sa još dosta random niskih,debelih muškaraca u pozadini: EEE bole nas kurac,žene eeeee,pivooouuu!
Serija pitanja koja rafalno ispaljena iz usta vaše drage, podrazumevaju jedan jedini očekivani pravi odgovor, koji će, makar bio lažan kao monolozi barona Minhauzena, omogućiti produžetak sreće i normalno funkcionisanje vaše veze.
On, potpuno spreman u jakni, izgubivši svaku nadu za skorijim polaskom, ispred kompjutera uništava raznobojne kuglice antičkom Zuma tehnikom, rušeći rekord za rekordom. Ona, nervozna, poluobučena ispred ogledala, sa hrpama garderobe i rasutom šminkom oko sebe, izvlači maksimum iz svog izgleda za večeru kod njegovih. Maskara - check, puder - check, sjaj za usne - check, senka - check, šljokice ne moraju, četka za kosu, ostaje izbor cipela, tašne, kaputića i polazak može da se nasluti kroz oblak mirisa nove Done Karan: - Ne smeta ti što kasnimo? Evo sad ću ja! - - Ma jok, opušteno! - - Neće tvoji da se ljute? - - Ma neće, bre! - - A da ne izgledam previše droljasto u ovoj haljini? - - Jok... - - Malo mi je previše otvoren dekolte, a? - - Ma jok... - - Jesam se ugojila ja malo, mmm? Vidi mi dupe! - - Ma nisi! - - Nisam ti odvratna ovakva? - - Ma kakvi! - - Hmm, a jel ona bila lepša od mene? - - Ma gde, šta ti je... - - Jel ti dosađujem ja? - - Ma ne, odakle ti to! - - Hoćeš li jedno pušenje sad? - - Ma jok, bre... - - Slušaš li ti mene uopšte?! - - Ma kakvi... ček, šta si me pitala pre toga? -
Izraz koji označava najviši stepen pomirenosti sa Univerzumom. Izraz koji upotrebljen u pravo vreme i na pravom mestu pokazuje da je onaj koji ga je upotrebio veći i bolji od samog sebe. To je izraz koji ima svoj smisao samo kada ga izgovori pravi šmeker, osoba koja je svoja u svakom trenutku, osoba koju ništa ne može da izbaci iz koloseka... Takođe, to je izraz koji ima i povratno delovanje i koji od šmokljana pravi šmekera, jer kada šmokljan shvati suštinu ovog izraza i počne da ga koristi, u sekundi postaje nova osoba.
- Brate, molim te izvini što sam ti uništio novi fotoaparat od šesto eura, koji si bio tako dobar da mi pozajmiš, dok sam pokušavao da isprobam da li može da fotka pod vodom. Izvini, brate, molim te...
- Ljubavi, izvini što sam kurva koja ti je razbila srce u milijardu sitnih delova kada sam spavala sa tvojim najboljim prijateljem, jer sam bila ljuta na tebe. Stvarno, srce, izvini...
- Kolega, zaista sam zadivljen vašim izlaganjem. Odavno nijedan student nije ovako odgovarao... Bez sumnje ste zaslužili najvišu ocenu. Ipak, s obzirom na to da vašeg oca nema ker za šta da ujede i da nije mogao da sponzoriše knjigu koju sam izdao, najvišu ocenu će dobiti vaš kolega, koga zabole pimpek za školu, ali čiji je tata pun keša i rado se ponudio da mi pomogne. Žao mi je, kolega, zaista...
A ti... Potpuno ravnodušan stojiš ispred svakog od tih ljudi u pokušaju... Dok ti se usne razvlače u blagi osmeh koji tek malčice otkriva belinu tvojih prednjih zuba, jednim potezom stavljaš svoje tamne naočare u stilu Kventina Tarantina u "Reservoir dogs", puštaš u glavi "Little green bag" od George Baker Selection i kažeš:
Godina 1984, još nam visi Titova slika u predsoblju, a ja već postao gimnazijalac! U džepu imam 20 dinara, i već dva sata razmišljam kako da usnulog ćaleta(sada pokojnog) opljačkam za još dvadeset dinara, pa da imam dovoljno za dva čaja(sa limunom!) u "Korani". Posle munjevite akcije privlačenja tatinom buđelaru (tu moju akciju i danas izučavaju na fakultetima za nindže), dolazim do drugih 20 dinara, tako neophodnih za moju kompletnu sreću u životu. Tragove tog svog zločina sam uklonio tako dobro da ni svi holivudski forenzičari zajedno ne bi mogli da snime o tome ni 15 sekundi u nekoj epizodi, toliko je to malo dokaza bilo ostalo!
Izlazim napolje sa dilemom kako da to najpametnije utrošim... Dva su puta predamnom. Jedan je do naselja Aerodrom(4km), a drugi do Stanova(6km). Kola naravno nemam, a ni pare za autobus, samo za ta dva čaja(i to ako nisu poskupeli!). Na kraju one dalje destinacije me čeka ONA, ne tako lepa, da zajedno idemo u grad, a deluje kao da bi rado zastala u nekom od usputnih parkića. Možda se budemo i po'vatali!
Na kraju one druge i bliže destinacije je prelepo i prepametno žensko stvorenje u koje sam pomalo zaljubljen, ali sve deluje da će pre bilo čega morati makar 3-4 kanistra čaja da se popije sa njom, i to u dužem vremenskom razdoblju.
Namaknem kapuljaču, kiša je lila k'o iz kabla, pa odlučnim korakom krenem prema ružnijoj koju ne volim!
......
Godina 2010, živim u Luxembourg-u, jednoj od tri najbogatije zemlje na svetu. Tita nema, u predsoblju mi visi kalendar uplata "Paribas" banke. U novčaniku par EURO novčanica i pregršt kartica sa četvorocifrenim limitima. Ispred kuće dva auta i džip. Živim sam samcit u ogromnoj kući, najbliža familija je 2100km daleko, a čak i kiša ne pada.
Skoro je 7 sati i za nekoliko minuta će prelepo stvorenje koje se otvoreno loži na mene ("senzibilna skandinavska ženstvenost") da me zove da idemo zajedno na neki heavy-metal fest u jedno obližnje seoce. Tamo nema čaja, samo Paulaner i Bofferding pivo...Neće ni da poskupi, a i da poskupi, niko to neće ni da primeti. Sigurno će da me spopadne i to ne po parkovima, nego u mom ili njenom krevetu. I ona živi sama...ima i ona dva auta.
Jbg...samo što sam došao i istuširao se, a na Sky TV počinje Eddie Izzard da priča fazone...a ona ionako mnogo priča gluposti, stvarno nemam volje da nju slušam.
Skontali se lik i riba, tipa, likuši vruća guska, ortaku arnopevac. Ma, šta pevac, močuga, bre! Nisu dugo rivaliindo, granje nije moglo sa se đena nigde, lerdi iz kbloa pao u muriju, sve što su mogli da grunu bila je jedna pljaga, a kako su bili na Kališu, zbog durova su morali da je iscimaju po vojnički. Izdeliše tad prvu pljugu, a jedno o drugom ništa nisu kontali. Cava je bila Plazma devojka, a ortak običan nolajfer. Cimaju oni tako pljagu, jer nisu imali šket za džidžu, a lerdi odavno ne daju na ler, samo kažu : "Aj, paljba, ne rasmajte nas". I tako uz partizansku pljugu krene opuštena spika između dvoje mladih.
-"Divi, batana, kako da ti žemka... nije to toliko ni tnobi, mis'im, malo sam dobila, imam goste, kapiraš? Ne nosim tangu, furam danas zlatne gaće. Smor, znam, ali šta da radimo. Đaš mi se jako, u fulu. Možda smisliš neku drugu kciju, za neki drugi dan, taj rad?"
Okrenuše se oko sebe, videše parče smrdljivog Papirusa, na kom sa jedne strane pisaše nešto glupo. Toliko Glupo da je bio potreban Talenat da se to napiše. Srećom, druga strana beše prazna i napisaše na njoj nepoznate reči svoga zaveta.
-"Alooo, mačko! Šta trašiš na Kališu sa tim dukatlijom? Divi Gavajo, kakav je, raspad. Đido čavko da ti pokažem svoj Veliki Mali Prst! Đido, uzi ga, loma ga uzi, mojne da si cava!"
Plazma devojka se prepade, ypita lika : "Ko su ti ovi pajseri?"
-"Ma, gde znam, neki raspadi, stipu idiJote, najobičniji pinđiviši, nisu mi ni do kolena, palimo nazad do grada, inače ću da ih pobacam kao Dankan Ferguson Pola Insa u šesn'esterac!"
-"Ti si divan, moj si heroj, tipa, gotiva si i limvo što smo se skontali. Bajdvej, kako se zoveš, uopšte?"
Nasmejaše se i oni sa Nostradamusom, čilager odvrnu do daske na plejeru "Def Lepard" i iz đunte se čuo veliki hit :
"SLANG with me, I don't wanna get my hands dirty SLANG with me, I just wanna get soakin' wet SLANG with me, I don't wanna get my hands dirty All I ever wanna get is SLANG"
Baci Čiča njih ćeri, usput dobaci malom da je on dečko lampa, ako ispusti ovakvu cavu, nije ljadro, fino dete, ima torima oko za takve stvari. Rastaše se...
Pesma "Def Leparda" probudi u njima želju za slengom, za žargonom svetim, poželeše da odu na Rečnik slenga, da vide ima li tamo nešto za njih, ali jebeš ga...Tamo im jave da je ta pojava odavno endemska, ali nije zaštićena, na tom mestu nađoše sve sem presvetog žargona, razočarani nastaviše da pevuše refren "Def Lepardove" pesme, oboje se nađoše na stihu "I just wanna get soakin' wet", pogledaše se, videvši da je sleng mrtav, jer ga oni koji su trebali nisu sačuvali, misli im skrenuše ka krevetu... A šta je tamo bilo dalje, da li mu je dala plinaru ili samo blajv, nikada niko neće saznati, iako će svakog na Rečniku Slenga to interesovati više nego zašto smo dozvolili da ubijemo sleng.
Koliko god da se trudite, nikako vam ne polazi za rukom.
Tip sedi sa devojkom, neobavezno ćaskaju. Ona se stalno drži ozbiljnih tema, pa on pokušava da malo opusti situaciju. Ali, baš mu i ne ide...
- ...ma dobro, pusti posao, to si sad sredila...nego, šta kažeš da maznemo po jednu krempitu? - Joj, ne mogu. Ovih dana postim na vodi. - Na vodi? Hmm...svaka čast, ja uglavnom postim kod kuće. (ozbiljan, očekujući reakciju) - (bez reakcije) I ti postiš? - Ma ne, zezam se. Nego, jesi ti uvek ovako ozbiljna? (blagi kez) - Šta znam, nisam...obično i ne pričam mnogo... - ...nego odmah prelaziš na stvar? Dobro da znam, da te se čuvam onda:) (šmekerski kez) - Kakvu stvar...a što da me se čuvaš?!! (nakostrešena) - Uff, ma šalim se ja malo. Što padaš u vatru odmah...k'o Jovanka Orleanka:) (i dalje pokušava) - Kakva bre Jovanka Orleanka, šta si počeo bre da lupaš? - Šala bre..(blaga panika)...kako ne razumeš, ona je spaljena na lomač... - Auu, kakve tebi stvari padaju napamet, ja sam mislila da si ti drugačiji!! - Ne vredi...otišao sam, vidimo se!
Način komunikacije kada nekome uputiš pohvalu i pustiš da se 'primi', da bi ga nakon toga o'ladio.
Šetnja sa devojkom fenomenalnog izgleda. Faza upoznavanja.
- Joj, vidi onu haljinicu u izlogu...kako je slatka!! Što nemam para, sad bih je kupila odmah! - Nije loša, samo...to je za devojke koje DOBRO izgledaju:) :blagi šmekerski kez - Jao, kako si kvaran!! :udarac po ramenu - Tako da to nije za tebe...ti izgledaš ODLIČNO:) - Aaaa...pa hvaaaala:) :trep trep - Šalim se, naravno:) - Hahaha, ti si baš lucka...ček ček, šališ se?? Joooj, pa ubiću te!! - Ma opusti se, nije sve u izgledu. Ali evo, pored mene ne izgledaš loše:) :full šmekerica
