Prijava
   

Rajetin

Kad zaguglate ovaj termin svemogući pretraživač vam kao prvi rezultat izbaci ovo. Ako vam na prvi pogled ne deluje sumnjivo treba da se zapitate da li možda i sami ne spadate među rajetine.
Rajetin čak nije ni čist turcizam, kako su nas učili naši vrli nastavnici jezika serbskoga. Ima ga i u arapskom i, gle čuda, raja označava stado.
Sledeća nelogičnost u objašnjenju pojma je – hrišćanin. Gluposti !
Rajetin nema veze ni sa verom ni sa nacijom na ovim našim prostorima. Rajetin ne možeš postati, rajetinom se rodiš. Ili jesi – ili nisi ...
Dokaz ?
Heh, osvrnite se oko sebe. Posmatrajte decu u igri. Oslušnite njihove razgovore. Male rajetine ćete odmah nepogrešivo prepoznati. Kinje slabiju decu od sebe, naročito kad su u čoporu, a kad se pojavi autoritet u vidu starijeg brata, oca ili bilo koga spremnog da zaštiti nejač, beže podvijena repa. U razgovoru su nadobudni i hvalisavi dozlaboga i uglavnom se hvale onim što im očevi IMAJU, a ne šta UMEJU. Mitomanija i idolopoklonstvo vladaju njihovim dušama.
Od malih rajetina nastaju veliki rajetini. Na spisak objekata idolopoklonstva iz dečjeg uzrasta (uglavnom estrada i sport) se dodaju novi (vlastodršci, političari i tajkuni). Osećanja su pomešana – od imbecilne opčinjenosti, preko strahopoštovanja do klice mržnje zakopane negde na dnu duše.

Rajetini i rajetinstvo, dakle, nije turcizam. Turci su samo kumovali.

„Dobar dan, došao sam da prijavim ispit ...“
„Dobro. Recite mi vaše ime ...“
„Vladilen Perić.“
„Kako ? ... Vladilen ? ... Ko ti dade takvo ime, dete drago ?“
„Pa znate, tata moj, on je veliki ...“
„Rajetin ...“
„Šta ? Ne, on je veliki komunista i obožavalac Lenjina, pa zato ...“
„Nije, sinko, ćaća ti je rajetin i to sa velikim R ... Da si ti, kojim slučajem, rođen osamstočetvrte, zvao bi se Đorđe, jer rajetin ne ume bez vođe ...“

------------------------------------------------------------------

„Pajo, pogledaj ovog našeg predsednika ... Vidi kako je lep, a kako je samo pametan, ljubim ga ... Ovoliki govor, a sve iz glave, nikakav papir ne drži ... ahhhh ... Vidi taj pogled, te oči ...“
„Ženo gasi taj televizor, jebem li ti mater podaničku !!! ... Koje oči, koji pogled ? Ovaj će nas jebati u zdrav mozak, samo ako ga pustimo, slepice !!!“

------------------------------------------------------------------

„Ne znam, jarane, ti kako 'oćeš ... Glasaj ti za tog tvog Lagumđiju, ali upamti: nema ni dan danas muslimanke u Bosni koja ne bi dala pićke Harisu Silajđiću“
„Tvoja nek' da pićke, a ja ću tebi dat'po pićki ako nastaviš ... Haj razguli !“

Definicija je pisana za Mizan Trophy, 2. kolo

   

Ekspert

Ako je suditi po diskaveriju svaki Amerikanac koji ima posao, tako da danas imamo eksperte za varenje, eksperte za čišćenje konjskih fekalija sa ulica, ekperte za pranje automobila...

Street Customs: Berlin

-U današnjoj epizodi smo u pomoć pozvali eksperta za čišćenje motora i sada će nam on objasniti kako se to radi.

- Pa, ovako, uzmeš crevo, nabutaš ga u ovu rupu i pustiš vodu, al' 'ladnu... Mike, pusti vodu...on je inače ekspert za odvrtanje slavine...

   

Bacila oko na njega

Kanibalsko slavlje koje prelazi u sveopšte gađanje hranom.

   

Kafana

Nedosanjani san kafića, klubova i drugih fensi mesta za provod. Normalno, nikad čist stolnjak. Normalno, za stolom sve četiri različize stolice. Normalno, aluminijumska piksla (sa staklenim gosti razbijaju glave). Normalno, gazda i kelner su jedna te ista osoba i, takodje normalno, iz kuhinje miriše gulaš. U početku se ne vidimo od dima, a kasnije... Ni ne pokušavamo da se vidimo.
Šteta što je takvih mesta sve manje.

   

Ko da će on meni doći

Odgovor mog pokojnog dede na pitanje zašto nije otišao na sahranu nekom od svojih poznanika.

Ja: "Deda jesi ti čuo da je umro onaj tvoj Stole?"
Deda Krle: "Jesam, pa?"
Ja: "Pa što ne ode kod čoveka na sa'ranu, bili ste dobri?"
Deda Krle: "A ko da će on meni doći..."

....i stvarno mu nije Stole došao kad je on umro

   

Povećanje ribe sa protokom vremena

"-Juče sam uhvatio veeeliku ribu...( i odruči rukama koliko god može...) Drug sa kojim sam bio, morao je da ode do kuće i donese motornu testeru da napravimo četiri dijela, kako bi je utovarili.
- Daj, ne mlati!
- Ozbiljno - ovolikooo oko je imala!
- E... Bio ja juče u lovu i na nišan mi izađe jelen - kapitalac sa ogromnim rogovima u rasponu od 2 metra... BAM i jelen pade, a na liniju gađanja, odnekud ispade medvjed. Ja nanišanim i otresem ga. Kad iz žbuna iskoči dijete...
- Nećeš valjda i dijete?!?
- Smanjuj ribu, pobiću ih autobus!!!"

Vic! MINUS!!!

Čekaj, rođače, polako, vic je od kurcijalnog značaja za definiciju! Da, dobro si pročitao! Kurcijanog - jer bez njega defka ne jebe.

Čudni neki ljudi. Kako vrijeme prolazi, sve su skloniji hiperbolisanju svojih doživljaja iz mladosti. Dok ne prođe trideset godina niste ni svjesni da je s vama u klupi sjedio Zidan, u klupi ispred - Kazanova lično, a u redu pored - vila Raviojla.

Pričaju vam laži, kao da niste bili tu u trenutku dešavanja. Zapitate se kako je moguće da toliko baronišu, zar ih nije bar malo sramota? Nije - evo i zašto. U svom egocentričnom mozgu, sa slabljenjem sjećanja nadograđuju nedostajuće dijelove slagalice kojih sve više fali kako vrijeme prolazi, da bi na kraju ispala sasvim drugačija slika za koju oni duboko vjeruju da je prava. Od sardine, preko skuše, do velike bijele ajkule.

Takvih likova nikad neće nestati iz jednog prostog razloga. Zato što su u jebenoj većini. I to dvotrećinskoj!

Matura:
- Brate, sad me u WC-u Sanja uhvatila za muda! Samo se nasmijala i produžila dalje.

5 godina mature:
- Kakav mi je Sanja ručni rad uradila za matursko, da je sve prštalo!

10 godina mature:
- Vidi ovu Sanči... Pušila mi na maturi, a sad se tu nešto pravi fina...

15 godina mature:
- Kako sam je kar'o, i to stojeći! Posle nje i Anu, za isto veče!

20 godina mature:
- Opalio sam sve trebe iz razreda! I profesoricu srpskog!

- Slavko, mene nema na sledećem okupljanju!
- Što, bolan, Andrija? Bio si redovan sve ove godine.
- Ne bih da budem tu dok Milutin bude prič'o kako me je jeb'o!

Ova definicija je napisana za MIZANTROPHY.

   

Ljudi koji odgajaju decu pod staklenim zvonom

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Definicija napisana za Mizantrophy.

   

Idem iz treće

Nekada davno, u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu privreda je bila toliko jaka da se radilo u tri smene. Večita obnova zemlje, socijalna politika kao u današnjoj Jagodini, vodilo se računa da svi moraju negde da rade. Makar to bilo i kao čuvar plaže u zimskom periodu pa još i u noćnoj smeni.

Većina zaposlenih je zaista i radila u nekoj od proizvodnih delatnosti, šila, kopala rudu i rmbala od deset uveče do šest ujutro. Jebiga, rudarima je ionako mrak i svejedno koje je doba dana. Važno da se radi, da zemlja prosperira. A onda, u pola sedam ujutro, umorni radnik na putu do kuće, svrati u kafanče da popije jutarnju kafu jer mu je žena već otišla u prvu smenu pa da ne pije sam.

Danas, to je pojam za alkosa ili nezaposleno lice kojim se pravda rano ustajanje ili kasno leganje.

- Izvolite?
- Pivo, hladno ako ima, nije bitno koje...
- Otkud pivo u sedam ujutro, da nije malo rano?
- Idem iz treće, meni je već smrklo...

   

Izlizati opanke

Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:

Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.

Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?

A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.

Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.

- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!

Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.

Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...

   

Uvređivač

Verbalni buldožer. Suptilan k'o kramp, pizdurina u muškim cipelama. Udara gde najviše boli, ali ne zato što može, već zato što drugačije ne zna. Dođe iznenada k' herpes, po žrtvi razmaže svoje prosto prošireno vnugo, pa ode. Šukno je frustraciju po nekom drugom, za danas je miran pa kući neće morati da žvaće kurton i drka na voditelja najslabije karike.

Njegov problem je nerešiv. Probala je već mama da ga dovede u red terapijama i ćale kablom od pegle. Ništa-ne vredi. Ulubi mu neko katkad lobanju i kaže nemoj da se ponovi, ali isto džaba. Ponoviće se.

Kramp je kramp. Slomiti ga ne možeš, neće biti elegantan čime god da ga okitiš. Ružan je i proizvodi tupe svuke. Sposoban za jednu jedinu svar, šta udari-to pukne.

-Ja mislim da bi' ja to bolje uradio. Ipak sam...
-Kako ti kepecu možeš to odraditi bolje. Toliko si nizak da ti je kosa počela opadati. Ne stojiš dobro sa dva slova azbuke, a kad se uzbudiš mucaš.
-Slušaj krampu zarđali. Kakve to ime veze sa farbanjem karoserije stojadina. Ja sam autolimar krv mu jebem-nisam voditelj drugog dnevnika.
-Muc-muc, muc-muc...

   

Dok smrt ponovo ne sastavi

Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.

Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju:
- Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto?
Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.

Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada.
Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši.
40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.

Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.

- Hoćeš li ti da spavaš, pobogu?
- Nado... Dodji, sedi pored mene.
- Šta ti je, jel ti zlo?
- Jesi li se ikad pokajala što si pošla za mene?
- Šta ti to sad pade na pamet?
- Vek smo proveli zajedno... Osedeli jedno pored drugog... Voleo bih da znam.
- Eh, moj Milija... Da nisam pošla za tebe, onda bih se pokajala. Nismo živeli bogato, ali smo živeli vredno i pošteno. Da je Bog hteo da nam bude bolje, bilo bi nam bolje... Jedino...
- Jedino?
- Žalim što ti decu nisam rodila. To me muči i tišti godinama. Oprosti mi.

Milija zausti da kaže nešto ali nije mogao. Samo ju je jako zagrlio...

   

Pogrešna

Nju ne upoznaješ sa matorima. Ni sa društvom. Ne gledaš je dok spava. Ona ti neće mesiti slavski kolač i vaspitavati klince, ali će uvek biti tu za tebe kad ti je to najpotrebnije, da te sačuva od tebe samog.

Pogrešne će uvek biti tu za tebe, dok ne nadješ onu pravu.

   

Vitomir Vito Nikolić

Jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika. Od detinjstva prepušten sam sebi (u ratu je izgubio sve što se izgubiti moglo), od sudbine dodatno nagrađen tuberkulozom, pisao je o životu bez šminke, drsko i muški. Ono malo vremena, što je uspeo da ukrade bolnicama, proveo je po kafanama, uvek raspoložen za šalu i dobro društvo. Na pitanje kakav je uticaj imala bolnica za plućne bolesti na njegov život, jednostavno je rekao:
-Nikakav, ja sam umirao đe sam stizao.

Dječak je ubio lastu, a ostali dječaci su povikali:
- Umrijeće ti majka! Ko ubije lastu, umrijeće mu majka!
- Ja nemam majku - rekao je Dječak.
- Onda će ti umrijeti otac.
- Nemam oca.
- A brata, sestru?
- Nemam ni brata ni sestru.
- Nemas bas nikoga?
- Nikoga.
Dječaci su se zbunili. Kakva nesreća može da snađe nekoga ko je vec toliko nesrećan?
Tišina je potrajala dugo, a onda se oglasi Dječak milujući svoju žrtvu u kojoj više nije bilo ni dana, ni sunca, ni cika.
-Žao mi je laste - rekao je tiho.

   

Genije

Čovek čije ime na ovim prostorima nose samo jednosmerne ulice.

   

Starija (neuspela) deca

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

Legenda:
Sima (A) - prvi sin (a jel’ da da je ime za šupka...?)
Neba (B) - mladji mu brat

A.1. Privodim ja (17) 7 godina stariju ribu, pucam od ponosa. Moj prvi put. Nisam lagao za godine, ali je nisam ni pripremio na to da moja majka gleda na mene kao da još uvek imam 12. 04:00h, budi se keva, provaljuje u sobu, riba se pokriva preko glave, u zemlju da propadne, ja nalazim bokserice, pokušavam za početak da izvedem kevu iz sobe, ona poseže za pokrivačem, potpuno sluđena, da vidi ko „spava kod mene“. Čitava scena traje 15 minuta, jastuk i erekcija dva ovna na brvnu, ribin identitet ostaje tajna, keva gleda u prazno mesec dana.

B.1. Skype video call.
Ja: Ćao kevo, šta ima kod kuće?
Keva: Evo, stigla s’ posla, ćale na putu, a Neba (16) ima gore neka posla sa Zoranom...Hehe...
*kroz po metra tavanice čuje se Zorana, urla na bosanskom, bas ritam, dal’ od muzike dal’ od Zorane, plafon se ljušti, keva provlači prste kroz kosu, stresa malter*

A.2. Vraćam se sa splava (18), kako ulazim u hodnik bacam peglu na tri strane sveta. Bude se keva i ćale i zatiču me kako ribam zogerom sopstveni master-piece. Keva plače 2 dana, ćale ne priča sa mnom 6 meseci.

B.2. Stiže Neba (17) sa moto susreta, odlazi na sprat, baca peglu kroz prozor svoje sobe (daleko klonja, jbg...). Ustaje u 14h.
Keva: Mislim da bismo trebali da porazgovaramo o nečemu.
Neba: Daaj, zajebi bre, svaki put nešto da se pravdam, muka mi je više... Idem negde, ne znam kad ću doći.
*keva riba prilaz garaži*
*ćale ne zna da se išta dogodilo, keva dočekuje Nebu u 23h sa gibanicom*

A.3. Saopštavam (19) roditeljima da planiram da radim, uštedim i kupim polovan auto. Slede tzv. dobronamerni saveti. Presuda: GSP, doživotna.

B.3. Neba (18) u petak doćeruje zver na dva točka od 550 kubika i 1800 eura. Pare pozajmljene, odakle da se vrate nema. Keva i ćale psuju i kunu. U ponedeljak keva zove ostale članove moto kluba na pitu i pivo da časti, ćale zavlači ruku u zadnji džep i insistira da se samo najbolje ulje kupuje.

A.4. Keva se vraća sa roditeljskog.
Keva: Simo (19), kaže razredna da imaš dva neopravdana u ovom tromesečju... Sve ostalo je *hm* kol’ko tol’ko u redu, ali naišla sam i na profesoricu francuskog, kaže da se ne trudiš kao nekada. Nije pitanje ocene, kako stvari stoje proći ćeš 5.00, ali zar da traćiš potencijal...? I svi ostali profesori misle da možeš više, ja ne znam šta se sa tobom dešava u poslednje vreme. Trebaće ti Simo, za fakultet, što više sada naučiš, manje ćeš na fakultetu!
*divan traje jedno martovsko popodne (već pomeren sat), nastavlja se na rate do prijemnog*

B.4. Keva se vraća sa roditeljskog.
Keva: Nebo (17), imaš 4 jedinice.
Neba: Ma nije, prof. deljanja samo devojčicama daje pozitivne, iz tucanja kamena me prof. ne voli, iz utovaranja džakova sam radio kontrolni bolestan, sećaš se, a srpski, pa koi mi to kurac treba u životu!
Keva: Pa dobro, ali u slučaju da se predomisliš za fakultet...
Neba: Jeste, da se predomislim! Život da mi prođe tamo, hoću da radim pošteno, da učim zanat (koji?), da se osamostalim, da budem čovek!
Keva: Pa i to što kažeš...jeste Simo, šta bleneš, Neba je uvek bio onaj vredniji po kući! Tebe smo uvek puštali „jao, pusti Simu, mora da vežba harfu, jao pusti Simu mora da uči za takmičenje iz Starogrčkog...“. Nego, Nebo sine, kaži majci, kako je Zorana?

*Svaka veza izmedju aktera interpretiranih događaja i stvarnih ličnosti je sve samo ne slučajna, i ni jedan događaj nije fiktivan. Mnoge životinje su povređene prilikom nastajanja definicije (e, za to pitajte Zoranu!)

   

Provizija

Jedina kristalno jasna vizija političara.

   

Putuj, iguane

Poruka monaha manastira u divljinama Perua, ostavljena putnicima namjernicima, sa ciljem da ih odvrate od zadržavanja na tom mjestu, zbog opasnosti od krvoločnih iguana.

   

Humor i sarkazam

Produkti odbrambenog mehanizma ljudskog duha, koji služe kao tampon zona izmedju okolnosti i ludila.

- Dobar dan, koliko košta ona majica u izlogu?
(devojka koja te osudjivački odmeri od glave do pete) - To vam je 6.700 dinara gospodine.
- Hvala, do..
- To nam je nova kolekcija, veoma je moderna i daje neki kosmopolitski izgled, ne moram da napominjem da je marke ceilo..
- Aha, ajooj, pa ne rekoste odmah. A vidim ja da odiše i nekom vedrinom. Dobro, daćete mi tri i po kilograma.
- Izvinite?
- Šupičkumaterinu, jebo vas vaš kosmopolitski butik.

   

Gej lobi

Misteriozna grupa ljudi koji deluju u pozadini.

   

Čuvaj se čoveka od jedne knjige

Ovo je stari izraz koji upozorava na takve ljude.

To su ljudi koji su pročitali jednu knjigu i drže se toga što su pročitali u njoj i smatraju da je to sva pamet ovoga sveta.

Najčešće su to fanatici koji čitaju Kuran, Bibliju, Mein Kampf , Marksov KAPITAL i takve knjige.

( što se tiče biblije i kurana ne želim da vređam ničija religijska osećanja )

?
+1639
46
definicija