Rečenična konstrukcija u kojoj veznik dobija glavnu ulogu, a imenica ispred može samo da mu se sagne.
Znači, nemmmmmaaaaaa. Niks. Fin.
- Dušo, videla sam jedne cipelice....
- Jao srce, samo da te obavestim, kinte sam bez. xexe
- U redu papi, ali moraću i ja tebe da obavestim da je godišnji budžet za depilaciju upravo preusmeren. Pa u vezi onog dlaka bez....
- KOLKO KOŠTA NE PITAM!!
Penzioneri sa slabom cirkulacijom i old skul debelim džemperom, koji na +30 ne sede na klupici u hladu - već na suncu.
Nafurani kuvarski blejač koji banjava ljudima na kafanu i osoblju konstantno kenja kako sve rade pogrešno i kako se sprema po Interkontinentalima i kako su oni svi bezvredni paramecijumi, a on jedini ume da skuva pilav. I to im soli kao na finjaka, uz fabrički ugrađen pederski smajli. Sve se snima i prikazuje kao Paklena kujna.
Dakle ovaj nadobudni drkoš, obučen ko protojerej-ninđa jebeni, sedne za sto, dobro se nakusa sopstvenog ega i počne da spava u mozak, počevši od menija. Gde vam je ovo, šta vam je ono, kakav vam je ovo nož, dođite samo čas još nešto da vas pitam, jeste li vi konobar ili kelner? Previše soli – nedovoljno bibera! Gde je moj hosenfefer??
Slušam kako onim svojim drkadžijskim nazalnim glasom sipa mudrosti nesrećnim konobarima i kuvaricama, šatro da im pomogne da poboljšaju posao, a u stvari gleda da ih izjaše ko u finalu rodea, uništi im ono malo “ja”, istranžira volju za životom i natera ih da se nagutaju iste, čime se gledanost bustuje sto posto, reko piplmetar.
Snimam kako samozadovoljno drvi, keca pomoćnicu kuvarice, koja ionako neprijavljena radi od jutra do sutra za neku bednu crkavicu kojom izdržava dvoje dece i muža alkosa. “Kakva vam je ovo konkavna daska za sečenje”, “Po čemu je brrrrule dobio ime, ne znate, baš me čudi”. Pederski smajli opet. Gledam ga i slušam, mahinalno stežem pesnice i zube, i poželim da ga oplajpičim teflonskom dvajesosmicom za palačinke po ćeli, a onda mu facu nabijem u ključajući potaž od šampinjona sa teletinom, a kao prilog mu surduknem kelerabu u prkno.
Uh, što bih voleo da neko tom bradičastom gomnaru zaprži čorbu, da se tako izrazim, kupio bih takvu epizodu na DVD-ju, pa i uz prašak od 12 kila ako treba, bilo bi jače od onog kad Kojot trti Trkačicu.
- Ovo nazivate ražnjić le bon, je li?
- Pa…
- Da li uopšte znate šta je ražnjić le bon, vi? Ovo je moliću pre ražanj le bon. I gde je uopšte meso na ovom ražnjiću, molim vas?
- Evo odmah.
- Kad, moliću? Kad odmah?
- Samo dok ti ga…
- Aaaaajajaja!!!
- …Nabijem u dupe. Evo ti ga meso, majke ti ga retardirane i to svinjećo. Snimajte sve, pičke! Vo-ki Kos-tić!Definicija je napisana za Mizantrofi 2
Žena, lik i naličje Pavla Vujisića (Tajsona takođe) u svakom pogledu.
Uglavnom je možete naći po birtijama, u službi konobarice, al' za razliku od drugih ugostiteljskih radnica nju niko ne zove Mala, jer je poslednji nesretnik koji je to izgovorio završio na urgentnom sa teškim prelomima i hematomima po glavi.
Njena uža specijalnost je naplaćivanje crta i izbacivanje pijanih mušterija iz kafane, što kroz vrata, što kroz prozor, sve u zavisnosti od pesme, dal' ju je pogodila ili nije.
Takođe, Tajsonka može da popije i do tri kile Vinjaka, pa nije preporučljivo stajati za šankom i nazdravljati sa njom, a kamoli takmičiti se u brzom ispijanju žestokih pića.
Tajsonke su do pre 60 godina bile veoma poželjne žene, jer su prema tvrdnji naroda imale jake kukove i mogle da rađaju gomilu dece. Takođe su bile sposobne da cepaju drva, žanju žito, itd.. Sa razvojem mehanizacije, televizije, pornografije i smanjivanjem obima ženskog donjeg veša, Tajsonke postaju neprivlačne i život ih baca u svoje ralje, što bi se reklo, promašile vek u kome će se roditi.
Tajsonke nemaju dece, pa je velika prednost ako se sprijateljiš sa njom, jer će te uvek gledati kao svoje čedo i dozvoljavaće ti da radiš po kafani ono što drugi niko ne sme i uvek će te braniti, što od dripaca koji hoće da te biju, što od murije kad dođe da te hapsi.
Tajsonka te nikada neće naučiti kako se peva jer ni ona sama ne zna, ali će ti u svako doba dana i noći rado pokazati kako se leti kroz šank.
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava.
Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Mom klovnu J.
Opaska koju pecaroši izgovaraju prilikom vraćanja ribe natrag u vodu aludirajući na to da nimalo nisu zadovoljni njenom veličinom, da je još mlada i zelena, i da njemu iskusnom ribolovcu treba krupniji komad koji će da zadovolji njegove potrebe. Obično se spominje mama, mada i ostali članovi familije dolaze u obzir.
-A bre ni da pipne. Ko da smo u bunar zabacili. Jebem mu mater.
-E evo ga nešto. Ih, kurac, količka je... Ajde mala idi i dovedi mamu.
-Ako može i tetku za mene.
-E jebiga što ne reče ranije, ne stigoh da joj kažem.
-------------------------------------------------------------------------------------
-E brate čuo sam da si peder. Jel to istina?
-Idi dovedi mamu pa ćeš da vidiš!
jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je:
strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje
strana B: Vaša izvetrela baba.
(jednog subotnjeg popodneva na basketu...)
ogi: E momci nek me zameni neko, moram da palim gajbi i'am proliv najstrašniji..
...
(par minuta kasnije, ispred svoje zgrade, na samo nekoliko metara od svog stana što znači i od WC šolje)ogi(zvoni na interfon....):........
baba: Halo, ko je?
ogi: Baba ja sam otvori brzo vrata..
baba: A ti si, ja mislila ti u školi..Je l' zoveš s mobilnog?..
ogi: Baba ispred zgrade sam a ti pričaš na interfon, otvori mi brzo vrata!
baba: Šta? Da ti pozovem brzo brata?
ogi: e ništa zaboravi..(zašto se meni ovo dešava....ništa zvoniću Sanji, kako se beše preziva, Stanković valjda..)
Stanković: Halo?
ogi: E Sanja otvaraj mi vrata brzo usrah se...
Stanković: Nije ovo Sanja dušo, ovde njena baka Slava... Lepo od tebe što si se javio, mogao bi da svratiš na slatko, znaš kako ga baka Slava lepo napravi..
ogi: Jaooo bre, teta Slavo otvorite mi vrata molim Vas, to nije telefon to je INTERFON, samo pritisnite to dugme.
baka Slava: Šta? Ne znam ti ja srećo s tim internetom, to Sanja po vazdan sedi za onim modernim televizorom i ide na neki fejzluk, saću ja da je pozovem...i da, pozdravi mama Smilju...
Sanja: E Ogi saću ti otvorim vrata, baba se opet predozirala "Politikom"...
Ogi: Sad više ne moraš, spusti mi samo s terase lavor i sapun..
Kroz zamagljen prozor kuće na obodu grada pada zrak udaljenog zubatog oktobarskog sunca, a spolja se čuje kukurikanje pijetla. Protežem se k'o mačor ustajući iz kreveta, gledam na sat, pola 7. Auuu, ima đed dušu da mi pojede što sam se opet uspavao na ovako značajan dan. Užurbano se umivam i oblačim, pa trk u ljetnju kuću, da se javim na raport glavi porodice.
Na nogama su svi već odavno. Poželim im svima dobro jutro, odgovore svi, jedino đed kao ljut na mene što nisam ranije ustao. Vidim smijulji se, dobro je raspoložen. Kako i ne bi, kad mu je puna kuća. Otac na svom mjestu, sjedi na stolici tik uz televizor i srče prvu jutarnju kafu. Majka priprema doručak, baba se muva oko nje, lafo joj pomaže. Prije bih ja rekao da to navika, cijelog života je to rmbačilo da se koliko toliko normalno živi. Đed sjedi pokraj preporodovog šporeta na tronošcu i izvijajuć' sijede obrve oprezno gustira vareniku koju mu je baba skuvala. To je njemu standardan ritual svako jutro. Na njemu stari gunj preko sivog džempera, debele somotne pantalone i vunene čarape. Utoplio se matori, zna da valja cijeli dan provesti napolju danas. A preporod samo cakće, milina ga slušati, a i ta toplina koja izbija iz njega ukombinovana sa ovom slikom čini da ti srce igra od miline. Baba priđe rerni, otvori je, a u plavom okruglom plehu se zlaćastim sjajem zasija kora vrelog domaćeg hljeba. U sobu upadaju tetka, tetak i rođak, rumeni u obrazima od blagog poznooktobarskog mraza. Sjedaju i oni da popiju kafu, otac i tetak, iliti badže kako vole da zovu jedan drugog, pričaju nešto o polici, tetka se priključuje u kuhinji, a rođak i ja s' đedom već planiram lagano šta nam je činiti.
Nakon što đed dovrši vareniku, skoči nanoge i upitavši da li su svi popili kafu, na šta svi klimnuše glavom potvrdno, izdade naredbu: "Ajmo, đeco, da se ide za poslom!". Po dogovoru, rođak i ja iznosimo kazan iz magaze i nosimo na drnjak u placu iza kuće. Montira se skalamerija, đed slaže otučke na novine, pa preko toga grabovo granje, samo još da se zapali vatra. Tetka zamazuje lulu na mjestu gdje ulazi u kazan smješom od kukuruznog brašna i mekinja da ne bi puštalo na sastavu. Lula... Svaki put kad je vidim nesvjesno prstima pređem preko malog ožiljka iznad lijeve obrve. Imao sam 14 godina kad sam se jurio sa rođakom oko kazana, nešto smo se zadirkivali, dječija posla. Opominj'o nas đed da prestanemo, al' ne možeš sa vragovima. Ja, onako, bježeć' okrenem se da vidim da me ovaj ne dohvati, okrenem glavu nazad, i gru! Umal' nisam prevrnuo čitavu onu skalameriju. Na luli je ostalo malo udubljenje, ipak je od bakra spravljena. Nije toliko boljela ta opekotina koliko očev šamar tad. Čini mi se još mi obraz bridi...
Otac i tetak petljaju oko hladnjaka i crijeva kojima dovode vodu, a rođak i ja iznosimo burad sa kominom iz šupe da bude pri ruci. Sve je spremno, đed pali vatru, sipa se komina u kazan, a ja stojim pored kazana i polako okrećem ručicu kojom se miješa komina da ne zagori unutra. Majka i tetka postavljaju doručak pod starim, ogoljenim orahom. Domaći sir, kajmak, sitno isječena pršuta i kobasica, plećka od pantelinskog praseta i tek ispečeno pile, divljače. Tu je i čutura sa rakijom malo prije natočenom iz dudovog bureta u magazi. I da, umalo da zaboravim onaj hljeb sa početka priče. Sjedamo svi za sofru, sem majke i tetke koje su uzele da vode računa o vatri u okretanju ručice, pravdaju se jele su one već. Đed za stolom uzima čašicu sa rakijom i zdravi u ime srećnog posla i okupljene porodice oko stola. Kez ne skida sa lica od kako je ustao jutros, čini mi se. Neka prijatna jeza me tjera da se stresem, ni sam ne znam zašto, valjda mi nekako milo što smo svi tu.
Gotov je doručak, vraćamo se svi na zadatke. Rođak i ja obigravamo oko kazana, otac i tetak se petljaju da oni preuzmu posao. Đed sjedi na panju, prekrštenih nogu, drži u ruci čašicu sa rakijom i lagano gustira. Viče zetovima da sjednu sa njim, da puste nas mlade da se učimo, kako ćemo peći kad njih ne bude. Vidim, zaigralo starcu crno oko, samo što ne orosi od sreće. Počinje đed priču kako se to nekad, u njegovo vrijeme peklo, kako su oni kao djeca se šunjali oko kazana da probaju šta se to tu pravi, pa poslije toga trčali da se napiju vode. A onda na red dolazi priča kako je pekao rakiju sa komšijom tokom rata dok su otac i tetak bili na ratištu. Kaže tu sam se ja vrzmao oko njih, trčkarao za nekim mačkom kog smo imali tad. I kaže, ispadne meni cucla dole, a on uzme i spere je rakijom i da meni ponovo u usta. Kaže da sam se tad toliko smijao kao beba da je to bilo nevjerovatno. Baba ga grdila tad šta to radi, da l' je normalan... Opet se i sad baba uključi u priču, lafo se buni, al vidim i njoj mila pomisao na sve to. Tu priču slušam svake bogovjetne godine, ali mi nikad ne dosadi. Čak mi je drago da gledam đeda kako je u zanosu priča iznova i iznova.
Dok đed priča, iz hladnjaka poteče polako da curi topli mlaz rakije koji se preko gaze sliva u lonac ispod. Puštamo malo da otekne onaj etanol sa početka, a onda otac uzima da gradira. Naravno,prije toga smo svi dali svoju subjektivnu ocjenu jačine okrepivši se zahvaćenim uzorkom vrele rakije ispod kazana. I kako to obično biva, iskustvo pobjeđuje. Đed počinje da se duva, pun sebe, što je uspio da nas pobijedi nas mlađe. Brzo ga prođe ta slast, vidim, zamislio se nešto na kladi, skupio se k'o dijete. Pitam ga šta mu je, a on mi odgovara: "Ko zna, možda mi je ovo, Stanko moj, posljednji put da pečem rakiju, nego, de ti, blago đedi, zapjevaj onu moju". Meni se steglo grlo, jedva nekako prolomih: "Ajde, ne pričaj gluposti, vidiš da ti se još nijedan od unuka nije oženio. Ako se ja dobro sjećam, obećao si i kolo da ćeš igrati!" Nasmješi se najzad i reče: "Mani me, nego deder zapjevaj!". Nije bilo vrdanja, pa započnem: "Čiča peče ra-akiju", a ostali svi prihvatiše uglas, ori se avlija. Razgalilo se đedu srce, svakog komšiju sa plota svraća da probaju rakiju, sav kipi od ponosa. Svima puno srce.
I tako, kazan po kazan, do kasno uveče, peklo se, pilo i pjevalo. Taj dan je na obodu Bijeljine čiča pek'o rakiju.
Posvećeno đedu Nebojši.
Odgovor prodavca na ponudu koja je manja od standardne cene.
- Pevač, mnogo je za pesmu hiljadu dinara, može li to malo jeftinije?
- Ne može, veruj mi, toliko mene košta.
Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.
Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.
Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.
U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.
Generacija rođena bez velikog Rata, sa dovoljno malih o kojima uporno slušamo sa teve ekrana, što nam je zapravo jedina bitka, izdržati dvadeset pet minuta dnevnika.
Kažu da revolucija jede svoju djecu. Šta smo onda mi? Nekako mi u ušima zvoni prežvakanost, ali jebeš mu majku, ne mogu staviti prst na to šta je tačno.
Nabildovan. Lik koji je k'o od stene odvaljen, sve puca na njemu.
- Au bre Bole, kako si se nagruvao. Jel izlaziš iz mišićane?
- Jok brate, šta da ti kažem, teretana 24/7. A i lože se ribice na mišiće, na masu!
- Verujem, verujem...
Najbolji primer kako privući masu na stadion. Napraviš reklamu u kojoj se po pravilu dešava sledeće radnja: u pozadini se vrti himna od pre 50 god., replej golova protiv nekih amaterskih klubova, malo scene navijača, neka debilna parola i poziv da se dođe na stadion. U moru ovakvih reklama, ostala je legendarna ona pred večiti derbi, koje se stide čak i navijači Partizana.
Doktor Mo
Žuka "Hrabro srce"
Mamba Di
"Mali đavo" Ljaja
Đole "kapiten"
i "El Grande Kobas" Jokan
"El Grande" Jokan i četa partizana kreću u pohod na Ligu Šampiona!
* Važi i za ostale klubove ali su ipak Partizanove najave najupečatljivije.
Niskobudžetni demo koitusa ovekovečen kao kliše domaće kinematografije.
Intimni susret dva napaćena bića koja je socio-ekonomsko-politička situacija spojila i maltene primorala na to. Taj... Čin. Dvominutni nemušti grč poluodevenih protagonista. A-kapela groteska sa užitkom u tragovima.
On je hipster, neprihvaćeni, letargični mangup, navijač Metalca, šiptar. Lice mu odaje muku nad neodložnom obavezom, glađu koju mora da utoli. Kratkim i odsečnim pokretima se gotovo krišom primiče i odmiče, uz prigušeno dahtanje. On ne jebe, on tužno voli.
Ona, u suštini fina devojka biranog imena, možda Iva ili Sofija, lomi karmu na pola i daje se, gotovo da statira, poput prinešene žrtve. Stenje kao ranjenik. Njen pogled se suprotstavlja njegovom, a zatim gubi fokus.
Sve traje kratko, insektski kratko, seks je prejaka reč za ovo instant trenje. Završni potez i kratka stanka. Njegovo telo poput leša svaljeno uz nju. Kraj. Duvanski dim. Jedinke se razilaze uz oblačnu melodiju domaćeg kantautora.
Igraju i: bubregare, razbarušena kosa, razmazana šminka, dvosed na razvlačenje, paklica Veka, sise.
- E, a imamo ovde jednu vruću epizodu.
- Hoćeš Jokovićku?
- Ali nije silovanje, brate! Nego ono, kviki u stojadinu, konotacija petooktobarske paradigme bunta i razmeđe generacijskih ideologija, kapiraš?
- Znači, Jokovićku.
- Pa i to što kažeš, zovi je.
Old skul gejmerski sleng za bilo koji specijalni potez u tabačini tipa Mortal Kombat ili Street Fighter. Nije bitno da li je u pitanju Liu Kangova donja vatra, Škorpionov "getoverhir" ili Strajkerova granata, uvek je mađija. U mračnim devedesetim, vreme kada je spori čangrljavi dial up internet bio prava retkost, spisak poteza je bio traženiji od šok žvaka i sličica fudbalera, ali nekako bi uvek onaj neophodni broj "Sveta kompjutera" nestao u akciji. Tako su mnogi klinci sami u svojim prvim "hakerskim" pokušajima isprobavali nasumične udarce od lika do lika u nadi da će eventualno provaliti neki Fatality, možda čak i legendarni Sexality.
- 'Alo druškane jel' smo rekli da nema mađija?
- Aperkat je standardan potez, moronu.
Administrativni glodari koji svojim zubićima prave perforacije na dokumentima i računima ili zumbaju hartiju za registre.
Karakteristični su po rasejavanju govanaca kojima po ceo dan spajaju i lepe papirologiju, a što daje specifičan miris mentalne učmalosti pri pokušaju da se zakorači u njihov brlog i završi bilo koji posao, dok te gledaju kao da bi ti preneli kugu.
Krvnički start defanzivca u trećoj okružnoj kuruz ligi u noge protivničkog igrača pod parolom "Đe si poš'o, nedilju ti svetu!"
Izvodi se sa dvije noge i cilja se isključivo u cjevanicu.
- Kakva je bila tekma juče?
- Ma fenomenalna, 3:0, Mare ispitivao cjevanice onim nabijeđenim zvijezdama, sabili smo ih u odbrani.
- Haha, znači Mare opet tuk'o?
-Ma, burazeru, k'o Jusuf Katunić, Župić i Najdoski zajedno. Otkos, brate, otkos.
Potpuno različit od prostog pornićarskog slenga, a opet opisuje potpuno istu stvar, samo na suptilniji način. Izrazi koji se koriste često su i skoro medicinski, a poenta ovakvog stila opisivanja jebačine je u tome da ne bude vulgaran, a da opet uspe da se prikaže intenzitet karanja dvoje, troje ili više ljudi, tako da čitalac može da dočara scenu u glavi.
Pridevi koji često idu uz ovaj sleng su takođe baršunasti nekako i vrlo čudni, ali sva sreća pa niko nikada ne stane da se zamisli oko njih i skapira njihovu izuzetnu glupoću.
- Matori, vidi šta sam našao.
- Šta je to?
- Pan erotika.
- Šta je bre to?
- Ćaletov neki porno časopis. Ko zna koliko je dugo ovde štekovan. Sigurno dvadeset godina.
- Au vidi ovu al' je rundava hehehe
- Pazi što su pričice ovde.
- Čitaj da se smejemo.
- Khm.....i onda sam ja izvadio svoj nabrekli ud koji se presijavao na svetlosti sunca. Njene okrugle, jedre dojke su podrhtavale. Pogledao sam ka njenoj trperavoj mačkici....treperavoj....mačkici....brate, jesi ti vid'o nekada pičku da treperi?
- Matori, svašta sam vid'o u životu, ali čavka da treperi nikada.
- Bože, na kak'e gluposti su ovi ljudi drkali.
- Strašno.
Izraz za neki nama nepoznat geografski pojam ili neku nama nepoznatu orijentacionu tačku. Naime, ova bliža odrednica – istočni, u slučaju neznanja gde je Timor, od slabe je vajde.
Sale:”Matori, je l’ možeš da mi objasniš kako da nađem Nešinu vikendicu?”
Bane:“Brate, ništa lakše! Ideš magistralom do skretanja za Ripanj, to ti je malo pre "Romea i Julije". Onda tim ripanjskim putem do staračkog doma, mislim da je “Druga mladost”, ili tako nešto, uglavnom tu skreneš levo, i onda kod Miletove prodavnice desno, pa...“
Sale:”Čekaj batice, ja sam se izgubio još kod Istočnog Timora...Znaš šta, zvaću vas telefonom kad prođem Orlovaču!”
