Aktivnosti koje muž i žena obavljaju kako bi stvorili mogućnost za 3-5 minuta kvalitetne seksualne aktivnosti.
1. Spremi večeru
2. Postavi večeru i pobrini se da deca sve pojedu, a da se ne potuku
3. Dok jedno uklanja prljavo posuđe, drugo tušira i presvlači decu
4. Uspavljivanje dece u odvojenim sobama kako bi što pre zaspali
5. On se tušira za 30 sekundi (ko u vojsci), a zatim gleda fudbal sledećih 25 minuta dok se ona "sređuje"
6. Gledaju jedno drugom u umorno lice, čvrsto rešeni da ih umor ne omete barem večeras
7. Pokušavaju da nađu poziciju koja donosi najviše uživanja uz najmanje uloženog truda
8. Odvajaju se dok ona ponovo uspava mlađe dete
9. Još 25 minuta fudbala
10. Ponovo se nameštaju, ovog puta teže pronalazeći poziciju
11. Starije dete pita sa vrata sobe: "Mama, šta vi to radite?"
12. "Ništa."
Sve tetke, teče, strine, zaove, prije, pašenozi, svastike i tako to, preko "babine ili dedine linije" koji ne spadaju u širu rodbinu i koje obično ne vidimo nikada u životu. Osim ako nam ne zatrebaju za nešto. Od prijema kod doktora preko veze, upisa deteta kod željene učiteljice, do zaposlenja.
U navijačkom svetu, popularni žargon za mesto odakle se vodi navijanje. Rezervisana za uticajnije pripadnike grupe, kojima je zadatak da svojom energijom pokrenu masu kako bi pružili što veću i glasniju podršku voljenom klubu. U neku ruku, statusni simbol svake tribine, jer ne može i ne sme svako da se penje na šipku (mada je možda ovo u današnje vreme pomalo diskutabilno).
Pretpostavljam da naziv potiče od činjenice da su nekada tribine sa najvernijim navijačima, dok još uvek nije bilo stolica na njima, bile "prošarane" takozvanim šipkama, gde se penjanjem na iste dobijala mogućnost da budete "iznad mase" i da vas veći deo tribine jasno vidi. Danas to nije šipka u bukvalnom smilu, već predstavlja bilo koju izdignutu platformu na kojoj stoji vođa. Grobari su recimo svojevremeno u tu shvrhu imali čuveno bure na koje se peo još čuveniji Čegi.
- Matori, kako bilo danas na tekmi?
- Ma beži bre, sinak, u pičku materinu... popeli se neki klinci na šipku, glume neko ludilo... jebo ti takvo navijanje kad može svako da ga vodi!
Čest uzvik iz mase u ekstazi stvorenoj za vreme ubitačnog soloa, na tezgama narodne muzike. Za razliku od zapadne tradicije, gde recimo pre nego sto džez-muzičari počnu solo neko iz benda kaže "Take it away, Bob", za uzvik "ožeži" se obično čeka barem dva takta, da solista (na harmonici, trubi, klarinetu ili mini-moog-u), krene sa par osećajnijih, sporijih fraza, posle kojih mu neko vikne "Ožeži"! i nastupa lommljenje čaša, dizanje ruku u vazduh i zbliž na masovnom, tantričkom nivou. Kada se solista baci u neke brže, virtuoznije deonice, zna da se začuje i "opleti" i "sitno, sitno"!
(Na ispraćaju u vojsku u Šumadiji, noć već poodmakla, ceo šator igra kolo, ćale od ispraćanog već poručio svoju omiljenu pesmu od muzikanata, klarinetista počinje solo, nabija mu klarinet u uvo)...
-Ijaaaao! O-žeži! Op-op-op-op-op! Malo levo, malo desno! Sitno-sitno! Zvižd-zvižd-zvižd-zvižd-zviiiiižd!!!
Kada slušam hvalisavca šta sve zna, ume, može... Da se i ja pohvalim i pokažem koliko mu verujem.
Svadbeni funkcioner, ukras svake svadbe.
Pošto gosti posedaju i posluži se aperitiv, a pre nego što dođu mladenci i posluži se predjelo, muzika odsvira "Reših da se ženim dok sam jošte mlad" pa zatim krene u veselijem tonu ("Danas majko ženiš svoga sina", "Svadbeni venac", "Neka peva ova kuća") kada se najslobodniji gosti hvataju u kolo sa dostojanstvenim osmehom na licu. Kolu se priključuju i ostali gosti, a muzika svira brže i brže sve dok ne zasvira "Moravac". Tu nastupa kolovođa đavo.
Na prve taktove "Moravca" salom za venčanja se prolomi urlik "IJAAAAAAAAAAAAAOOOOOOO!", svatovi se okreću i traže izvor i otkrivaju ga u čoveku sa obe podignute ruke uvis. Čovek preskače sto, suverenim koracima prilazi kolu i hvata se na čelo. U tom trenutku menja se njegova fizionomija: hipnotisanog pogleda, ispravlja se, glavu zabacuje unazad, slobodnu ruku smešta iza leđa ili se hvata za rever i nabacuje dostojanstven osmeh. U početku znalački sitno veze nogama da uhvati zalet, a kada Kićo Guerini oplete "Čokoladni voz" ili "Mitraljez kolo" počinje da drma glavom, ramena okreće u trenutnom smeru kretanja kola, a nogama podražava Majkla Džeksona iz vremena dok je "Bad!" bio svetski hit. Tu ustanovljava da ostatak kola ne može da ga prati, pa se izdvaja i staje na sredinu i nastavlja da samostalno prepliće za primer, a ako neko i pokuša (pa čak i uspe) da ga prati, kolovođa đavo donosi stolicu, penje se na nju ne prestajući da igra i okreće noge oko nje u maniru iskusnog akrobate. U tem muzika zasvira tuš, predjelo se posluži, a kolovođa usijan odlazi na mesto, naručuje vinjak i pita prvog do sebe kad će više ti mladenci, jebo im pas mater.
Najčešća riječ koja izlazi iz usta ljudi u tridesetpetiim, četrdesetim godinama, želeći da se izvuku ili da ne učestvuju u nečemu.
Rastko: Vlado ajde s'nama da bacimo jednu tekmu.
Vlado: E, moj Rastko ne mogu ti ja više, okolile su me godine.
Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.
Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!
I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš.
Igra je nameštena.
I sve vreme si bio zupčanik.
Muškarac koji je ljubazan prema drugim muškarcima.
- Ljubazan ovaj naš novi komšija, ponudio se danas da mi pomogne oko unošenja drva.
- I ja isto mislim da je peder.
Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.
Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu... Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu...
Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.
Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…
Vrhunac smaračine u životu svakog pravog nolajfera. Mnogo gore od nema ništa na TV-u. Trenutak kada čovek shvati da je već poskidao sve serije, igrice i filmove koji su ga zanimali, da je sve iole interesantne klipove na jutjubu odgledao već x puta, da je već prečešljao sve moguće porno sajtove i išamarao majmuna na sve moguće morbidarije od hentaia do animal pornjave. Najbolnije moguće iskustvo za sve one koji 25 sati dnevno provode čkiljeći u monitor. Nema ništa na TV-u? To te nikad nije ni zanimalo. Nemaš ribu? Zabole te, pa čemu služe porno sajtovi zaboga? Ortaci su te zaboravili? Ko ih jebe! Ali kada nema ništa na netu, eeeee, to je već pakao. Jer za "nema ništa na TV-u" uvek postoji alternativa.
Ćale: Nema ništa na TV-u, odo ja do kafane.
Sin: Nema ništa na netu, odo ja da se obesim!
Radnik koji ima toliko malu platu da je svima sumnjivo odakle ima i za cigare a kamoli za hranu i odeću.
Nedeljko Bajić Baja i Voja Nedeljković.
Oni su postali od jedinstvenog živog bića, pranedeljčine, tj, deljčine.
Onda se deljčina mitotički podelila i nastale su dve srazmerne jedinke - nedeljčine, što znači da se one neće deliti u bližoj budućnosti.
Skup bolesnih, morbidnih i napaćenih ljudi koji se prijave za publiku da bi aplaudirali i veličali nesrećne trenutke iz života pojedinca.
Voditeljka: Da li je istina da vas je otac terao da jedete konjska govna dok vas kara na špartaču u komšijinom zadnjem dvorištu dok to sve gleda vaša majka?
Učesnik: Da.
Kompjuter: Odgovor je ISTINIT.
Publika: To majstore, samo napred. :aplauz: :podrig: :prdež:
Rasol.
- Uh, ala sam se sinoć otkinuo! Ženo, deder dodaj malo rasola da se vratim međ' žive!
- More, kakav si bio, umalo ti mišomor nisam dala, govedo pijano!
Činjenica je da dok normalni muškarci razlikuju onu paletu boja koja se uči u najranijim godinama života (od bele do crne), žene razlikuju oko 934518 različitih boja i nijansi - od miš sive, boje breskve, boje kajsije pa do boje cimeta, metalik zelene, muslimanske zelene, šumske zelene, boje ametista, boje šljive, purpurne ljubičaste nijanse patlidžana ...
Muškarac koji savlada žensku kategorizaciju boja i nijansi neminovno postaje ili gej aktivista ili stilista.
ON : Video sam finu košulju u Ušću. Nisam nosio pare pa idem sutra da kupim.
ONA : Jesi siguran da će ti dobro stajati? Kakav je kroj?
ON : Stajaće mi. Ista je potpuno kao bela koju si mi ti kupila, samo što je plava.
ONA : Kako plava?
ON : Svetlo plava.
ONA : Kako svetlo plava?
ON : Pa svetlo plava, pobogu! Nije tamno plava, nije teget nego je svetla!
ONA : Znači nije šerpa plava! Dobro je!
ON : Šerpa nije boja nego kuhinjski sud a košulja je svetla!
ONA : Da nije onako zagasito plava, golubije plava?
ON : Golubovi su, ako mene pitaš, sivi a košulja je plava. Baš svetlo plava!
ONA : Znači nebo plava?
ON : Da, može se reći, boje neba!
ONA : Da nije ipak bebi plava? Slušam te! Nebo plava ili bebi plava?
ON : Jebote, otkud znam! Svetlo plava!
ONA : Pa šta si gledao kad ne znaš! Da nije Šešelj plava?
ON : Jel' tebi dobro? Šta je Šešelj plava?
ONA : Kako ne znaš? Priseti se kakve je on košulje nosio dok je bio u Srbiji ili još bolje - pogledaj na netu. Plave, na kratke rukave, pa obrati pažnju na nijansu. Znaš kad da je pričao da mu to žena bira jer mu se navodno slažu uz oči i lepo mu stoje. Mrzim tu boju, nemoj to da kupiš!
ON : Ja stvarno ne znam o čemu ti govoriš, boja je baš lepa!
ONA : Baš lepa? Da nije onda rojal plava?
ON : Predajem se! Kupiću opet belu, samo prestani!
ONA : Snežno belu, prljavo belu, cink belu ili olovo belu? A?
Posle nje više ništa nije isto.
Nije ti išlo. Problemi kod kuće, problemi na poslu, drugovi te ne pamte, bivše se ne javljaju. I onda dođe ona. I sve dođe na svoje. Krene ti na ruku kako ti nikad u životu krenulo nije. Neobjašnjivo. Metamorfoza. Kopernikanski obrt.
Ima tako žena koje prenesu na tebe nešto svoga blagoslova. Nije nužno da takva ostane s tobom, da bi blagoslov trajao. Nekad je i jedan susret dovoljan. Ako možeš, zadrži je. Ili je poljubi, pa pusti u vodu k'o zlatnu ribicu nek' resetuje svoje tri želje. Gle, obala je prepuna ribara.
- Halo?
- Đe si, Maro, sunce moje!
- Marija. I ko je to, uopšte?
- Ne sjećaš se? More, sunce, Bečići, prije dva mjeseca?
- A, ti si! Jesmo rekli da se više nećemo čuti?
- Samo sam nazvao da ti kažem nešto. Otkako smo se ja i ti, je li, kresnuli, život mi se promjenio iz korjena. Dobio sam stalan pos'o, više ne konobarišem po plaži. Majka mi je ozdravila. Ocu su povezali staž, juče dobio prvu penziju. Sestra se udala na triesdeveti rođendan...
- Bože, budale... Ako si nazvao da ponovimo - nema ništa od toga! Imam nekog. A, i onda si dobio na sažaljenje.
- Ma, nisam nazvao zbog toga. A, nema ni potrebe. Od onda - pičke k'o salate. Nećeš mi vjerovati kako me je poćeralo. Zovem te da ti ponudim saradnju. Nudim se da ti organizujem autobuske ture, k'o u Međugorje da ti je obilaze. Gre'ota da ne podijelim s drugima. Mogli bi da napravimo i neke žetone. Mi im prodajemo, a oni da ti ubacuju za blagoslov...
- :tu, tu, tu, tu:
Još jedan svež anglicizam, bezrezervno prihvaćen u naših medija. Ukratko: neonarcističko samoslikanje mobilnim u cilju reklame putem društvenih mreža. Praktikuju ga poznati i oni koji očajno to žele da postanu.
Konfiguracija može biti raznovrsna: anfas sa baksterkama, silikonska bista, napućeni poluprofil ili mrtva priroda sa sisom. Pozadina takođe varira, mada su pojedini ambijenti ostali omiljeni.
- Rile, hajde požuri više iz tog kupatila, moram da odradim jedan selfi, ljubi te seka.
- Ne mogu bre od tebe ni da kenjam na miru!
- Hajdee, plizić, požuri, treba da slikam apgrejd trepavica, verziju 2.1! Kenjaj popodne.
- Ubijaš mi prirodan refleks!
- Požuri, pa ću ti pokazati Đanin selfi-filmčić.
- Ne seri da imaš?
- Ne seri ti, nego izlazi!
Bosanska verzija pajrat beja.
Granični prelaz u Brodu 16:00h
Aloo zemooo!!!
Šta je koji kurac odjebi mi od auta nemam siće da ti dam.
Zemo ne tražim ja siću, nego vidim ideš nazad u Švicu pa da te upitam treba li kakve piraterije imam od Šemse do Madone. Za brata sve po pet evra.
Daj onda pet Šemsi i novu Ćanu bog te veselio brate pirate.
Ogromna većina glupih ljudi koji zbog toga misle da su popili svu pamet ovog sveta i zanemarljiva manjina pametnih ljudi bez ikakve konkurencije koji zbog toga misle da su popili svu pamet ovog sveta.
