Ćaletova naredba da ne treba drva da utovaraš kao sisa, već da se muški prihvatiš posla.
Podizanje raskida, šutiranja, davanja korpe na jedan viši nivo. Najčešće je direktno vezano za rogate životinje. Kada vam devojka saopšti da ste raskinuli tako što se pojavi na vašoj slavi sa novim bajom ili iz njenog rokovnika saznate da uveliko sprema svadbu - sa vašim najboljim ortakom.
- Što si potonuo brate, vidi na šta ličiš?
- Ma šutnula me Marina.
- Opa batice, penal!
- Ma napenalila me je k'o Nemca, zbog nekog baletana.
Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami - ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika... Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova... Svi su imali više škole od njega - sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega - on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega - jedino je on primetio da "stariji unuk malko baca nogu kad hoda". Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.
- A što si ti dolazio sad iz Novog Sada? Sve mi to možemo sami, trebao si učiti tamo.
- Neka, deda, imam ja uvek vremena kad se nešto radi. Ta, ne mogu samo posle da dođem na gotovo!- Ako ne položiš taj ispit-imaćeš posla sa mnom!
- Mani se, deda, položiću ga kad-tad, ako se ja ne jedim, nemoj ni ti.- Uči, da obraduješ dedu! :suze u očima:
- Učim, deda!Još uvek učim. Nazire se kraj, izem li ga, daj mi još koji mesec samo. Šta god uradio u svom životu, sa diplomom i u belom mantilu-ostaću ti dužan doveka. Hvala ti na svemu.
Večita dilema kladioničara, koji nisu sigurni koja od ove dve metode im je do sad bila manje baksuzna. Obično se pojavljuje kod onih kladioničara, koji igraju 5 tiketa dnevno (minimum!), ali često ne zaobiđe ni ove sa manjim stepenom zaraženosti. Naime, poznato je da su mnogi igrači sujeverni i da svaki od njih ima neki način prizivanja sreće. Neki imaju svoje srećne olovke za ispunjavanje listića, neki misle da će im sreću doneti to što cirkaju vops dok gledaju tekmu, a neki polažu svoje nade u semenke i kikiriki. Pokušaće sve živo samo da na kraju pljušte govna po njima. Ima i onih koji misle da će imati više sreće ako uplate tiket na šalteru kod dobre ribe, dok grob riba donosi nesreću na nivou crne mačke što prelazi put. Dakle, u moru tih "rituala" se nalazi i ova dilema: pratiti ili videti na kraju šta je bilo? - pitanje je sad. Većina njih često menja mišljenje o tome koji izbor će im doneti sreću. Nerviranje im ne gine, šta god da izaberu.
Gledajući sa prozora kroz durbin vožd prozbori srdito: "Šta radi onaj Dobrnjac, 'usta ga jebem?!" Vojvoda Jakov ga gleda smeškajući se u brk.
- "Pa pošalji Stevu bećara na levo krilo, govedo jedno neopevano!", nastavi vožd da se nervira, iako je samo pitanje vremena kad će Turci biti potučeni do jednoga.
- "Zatvori pendžer, Đorđe, bije promaja.", vojvoda Jakov pokušava malo da mu skrene pažnju.
- "Pendžer, pendžer... Jeb'o te pendžer! Imaš srpsku reč prozor, mani me s tim tursko-čobanskim rečima.", odbrusi mu vožd ljutito.
- "Dobro, onda zatvori prozor, brate. Ubi ova promaja. Bogami ubi.", zamoli ga vojvoda još jednom.
- "Boli vas opozicionare, da prostiš, kurac.", zatvori vožd prozor, te nastavi: "Nemate vlast, ali niste ni odgovorni."
- "Kako nismo, pa ovo je i naš ustanak!", na to će Jakov. "Ne razumem što se tol'ko nerviraš, Đorđe. Pocepaće ih naši junaci k'o Mladen slaninu."
- "Hajd' u pizdu materinu, sad me nasmeja pravo." kroz smeh će vožd. "Ma nerviram se... zašto - stavio sam pedes' dukata na ovog Stevu bećara da će da pobije više od dvades' i šes' i po' Turaka, a danas mu nešto slabo ide vojevanje."
- "Au! Nisi treb'o to da igraš, crni Đorđe.", odma' mu reče Jakov.
- "Što, more? Pa u formi je još od samog početka bune.", pogleda ga vožd sav začuđen.
- "Povredio se 'nomad kad je Hafis-paša navalio na njihovu četu. Jedva stoji na levu nogu.", objasni vojvoda Jakov apsolutno stručno kao Gorčin Stojanović.
- "Ma šta veliš? Kako to nisam znao, o jeb'o me konj!", razdera se Crni Đorđe gromoglasno. "Eh da sam znao, ne bi' ga ni lud stavio na 'artiju."
- "Ja ti predlažem, ako dozvoliš, da ne gledaš to više. Samo džaba kidaš živac. Ja sam neki dan uzeo lepe novce, a nisam nikako gled'o šta se dešava. Tako se valja.", mudro mu dade savet Jakov. Svaka mu je ka' Gorčinova.
- "Kojekude, hajd' da probam. Možda mi se tako bolje posreći. Daće Bog!", ponada se vožd da možda ipak nije sve izgubljeno.
- "Nego da opalimo mi partiju šaha?", predloži vojvoda nonšalantno.
- "Ma da, bre! Taman da ubijemo vreme dok oni ne završe.", trljajući ruke složi se vožd.
- "'Oćeš crne ili bele?"
- "Čekaj, ti Crnog Đorđa pitaš da l' hoće crne il' bele?", priupita vožd vojvodu gledajući ga kao krava mrtvo tele.Posle samo 5 minuta vojvoda Jakov napravi šah-šeh. Crni Đorđe tad obori sve figure, prelomi tablu o koleno, te uze belog kralja, stavi ga na panj i oseče mu glavu.
- "Šah-mat." veli on Jakovu, te opet uze durbin i otvori prozor.
Moj biciš. Mislim da niko na svetu više nema takav. I neće nikad imati.
Nije to neki od onih, steroidnih, vrsta koje imaju po sto brzina, i isto toliko dodataka. Ma kakvi. Ni blizu. Moj biciš je od dodataka imao samo dva blatobrana i zvonce, koje nije radilo ni kad smo ga uzeli. Imao je i kočnicu, ali samo zadnju, nožnu.
Sećam se da je u početku bio ljubičaste boje, ali posle toga je farban još sto puta, tako da nisam sasvim siguran. Sećam se da naš prvi susret nije bio onako lep kako bi mnogi pomislili. Kada su sva deca imala nekog BMX-a, ja sam morao da zaglavim njega. Jedna brzina, koju moje tada male noge još nisu mogle da dovoljno isforsiraju. Bio je to veliki ženski biciš koji sam vozio stojeći. Nije bilo vremena da se sedne, jer trebalo je okretati te pedale sa rotacijom prečnika dva metra. Ali, malo po malo navikavali smo jedno na drugo. Kad treba da odem do drugara, a ja na moj biciš i stižem sa sekund. Nisam vam rekao, ali moj biciš je imao prilično tanke gume, i u vreme kad sam malo ojačao niko nije mogao da prestigne moju furiju. Cepao sam cestu na dve pole.
Vremenom je počeo da tandrče prednji blatobran, pa sam ga skinuo, " da ne smeta". Isto tako je ono zvonce otpalo. Kao i zadnji blatobran. Vremenom. Ali on je išao. Čuj išao, leteo. I sećam se da nikad nisam morao da ga nosim kod majstora, kao moji drugari svoje BMX i steroidne biciklove. Padne lanac, s vremena na vreme, ali sam se toliko ispraktikovao, da sam ga namešto u punoj brzini. Nogom. Levom.
Sećam se da je uvek imao neki svoj zvuk prilikom pedaljenja. Međutim, to mi je ubrzo postalo interesantno, čak i neophodno. Jednom sam se uplašio da se pokvarilo nešto jer ga nisam čuo kroz celu jednu ulicu. A onda sam skrenuo, i bilo je sve po starom.
Mnoge godine smo izvojevali on i ja. Moram priznati da nisam nijednu devojčicu vozio na njemu, ali mogu se pohvaliti da sam jednom prilikom vukao četiri džaka kukuruza na njemu. Nije se ni zaljuljao.
Sve je to bilo lepo dok jednog dana nisam video da ga tata rasklapa. Kaže vozio ga i u jednom trenutku mu pukli prednji rogovi. Nije mu bilo spasa. Uzeo je sic i još par stvari i spojio sa još jednim koje je tu dugo stajalo pokvareno, i od njih napravio jedan bicikl.
Setio sam se kako sam plakao kad sam ga prvi put dobio, a sad mi je bilo krivo što nisam ja bio taj koji je sedeo na njemu kad je pukao.
Da se bar drugarski oprostimo.
Ili ime bilo kog drugog fudbalera, kod naših komentatora idealno za pauzu posle kraće priče o utakmici koju trenutno gledate. Gotovo je nemoguće odgledati utakmicu bez takvog komentara.
Gledali smo sjajan meč, Juventus je odlično parirao ne tako organizovanom Realu sve do pedesetog minuta kad je sudija pokazao crveni karton Kjeliniju. Sada već izgleda da Juve ne može stići do pogotka sa igračem manje i možemo reći da je ova utakmica izgubila na kvalitetu. Di Maria.
Njemci su večeras dominirali fudbalskom Evropom! Ovdje gledamo kako Bajern melje Viktoriju iz Plzena dok na stadionu u Leverkuzenu Bayer pokazuje da su ove godine i oni jedni od konkurenata za "pehar sa ušima". Već je četiri nula, Šahtjor Donjeck bez Vilijana je preslab za Njemačku mašineriju. Lahm.
Preteča hotlajna, ženska osoba sa seksi glasom vam govori vreme.
PING
-TAČNO JE 2 SATA 10 MINUTA 10 SEKUNDI!
-To maco pričaj mi još!PING
-TAČNO JE 2 SATA 10 MINUTA 20 SEKUNDI!
-Uf! Uf!!!! AAAAAAAAAAAA!!
Titula koju dobija svaka reprezentacija koja igra protiv naše, nevažno na sport.
Nemci(Autrijanci i Mađari) - Oni su nas dva puta okupirali, uvek težili ka našoj teritoriji, valja se svetiti na terenu.
Turci - 500 godina okupacije uvek je dovoljan motiv.
Francuzi i Englezi - Mamu im pedersku, bombardovali su nas '99-te, a prethodna dva veka su se samo folirali da su nam prijatelji.
Španci - Dobri u skoro svakom sportu, pa kako čovek da ih voli.
Kinezi i Rusi i ostale SSSR države - Još od komunizma pokušavamo da pokažemo da je naš bolji.
Ameri - Njih ni majka ne voli, što bismo i mi.
Šveđani - Oni će "naše" igrače (Ibrahimović) da uzimaju. Stoka!
Nesvrstane zemlje - Dokazivanje superiornosti.
Grci - Prijateljski rivalitet, po sistemu "ja tebe pesnicom - ti mene stolicom"
Države eks-Ju iliti "Zemlje regiona" - nije potreban poseban komentar.
Uzvik ohrabrenja koje uglavnom stariji bebopazitelji upućuju malom detetu koje je upravo overilo beton ili sličnu tvrdu podlogu, a sve u cilju instant odagnavanja straha, skretanja pažnje i prevencije epske dernjave. "Nije ti ništa, dobar si", u ambalaži zvonke pohvale.
:klinac geknuo sa tobogana, prisutni: stariji burazer i askurđel:
- Braavoo, blago dedi. Ništa, ništa. Bravo!
- Deda, šta bravo, jebem ti pejsmejker, vidiš da se ispresavij'o ko svastika!? Simo, kaži nešto!
- 'De bre vidim, levo 23%, desno otvaram samo pred penziju. Tovari brata u kolica, idemo... Bravooo, dedino.
Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.
Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.
Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.
Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.
Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.
Najnebitniji mesec u skupu od dvanaest. Takođe u njemu se završava Škorpija, a počinje Strelac. Da nije Čede Čvorka, ne bi ni znali šta je Škorpija, još dupla. Najnebitniji znak. Svi su neki lavovi, tigrovi, ovnovi, strelci. Retko ko je škorpija.
Nekada je bilo tu nešto sa 29. dotičnim mesecom, ali se i to izjalovilo. Hteli su da ga učine bitnim, ali je težio nebitnosti, što mu je i osnovna osobina.
Novembar je nešto kao i četvrtak. Dan pred petak. Mesec pre decembra, kada je inače ljudi svuda unaokolo zbog sijaset slava, novih godina i ostalih verskih i političkih tvorevina.
Sranje od meseca.
- Brate oćemo kod Kize na rođendan, šestog novembra?
- Ae da ima nešto u novembru sem Aranđelovdana?
- Pa ima, znaš novembar je nekada bio deveti mes...
- Oladi. Novembar je govno, ko četvrtak. Tu je da upotpuni prazninu pred decembar. Ko predsoblje jebote. Tu ostaviš papuče.
Događaj koji se odigrava u kupatilu za vreme potencijalnog uključivanja česme. Umesto česme proradi tuš,k oji je uključen ostavila osoba koja se prethodno tuširala. Tuš često poprska nesrećnog ukućanina.
- Sad ću na ručak ženo, ček' da operem ruke... (tuš iznenađenje) U jebem ti sunce kalajsano, ko nije isključio tuš!!??
- Ja sam, izvini.
- E ,ponovi li se, na Dunavu ćeš se kupati.!
Rečenica kojom počinjemo neko pojašnjavanje stvari, ali se i ograđujemo da nismo pobornici toga što pričamo, već samo iznosimo činjenično stanje.
Da se razumemo:
1. Poštujem Madonin talenat da od osrednje (pa čak i loše) pevačice, pametnim potezima postane kraljica pop-a (Takođe i Cecu - teška drešina, al' opet je uspela da nađe žicu izgubljenim klinkama i postane im idol).
2. Koliko god da mrzite ono čudovište od Karleuše radite upravo ono što ona želi: samo o njoj pričate.
3. Koliko god kritikujete razne emisije i kvizove (trenutak istine, recimo), opet ih gledate (smatram da ne možete kritikovati nešto što ne gledate, zar ne?).
4. Kritikujete facebook, Krstarica chat a opet vam se diže na napućene klinke i krišom hotujete (Ovde dolazi samo elita i krem :))).
5. Koliko god da pojedinci vređaju devojke i žene svojim umobolnim definicijama, ipak je činjenica da je to samo strah od poimanja koliko ste zavisni od njih. Pogledajte definicije i dijapazon uvreda kojim opisuju žene - mi vas ne vređamo, samo se smejuljimo - ŽENE ZNAJU ZAŠTO.
Itd....
Kokoške koje odbijaju da jedu kukuruz i ostalu hranu koja je nastala iskorištavanjem čoveka i njegovog rada. One smatraju da su i ljudi živa bića i da imaju pravo na život i slobodu, a ne da, zarad njih, budu robovi svakodnevnog rada na njivi. Njima je jasno da i čovek ima centralni nervni sistem te da i on oseća bol, patnju i umor. Primećuju takođe da ljudi, od teškog rada na njivi, postaju malaksali i grbavi i zaključuju da nije u redu da oni prolaze kroz sve to samo da bi kokoškama bilo lepo. One nikako ne mogu da shvate druge kokoške koje, samo zarad dobrog ukusa kukuruza, mogu da gledaju kako se druga bića muče i pate.
