1. Kada svi zaspu ili odu nekuda, on je tu da mi da minus.
2. On nikada ne ostavlja komentare, jer ne želi da pokvarimo odnos.
3. On prati moj lik i delo, više nego bilo ko drugi.
4. Mnogo puta je pominjan u mojim definicijama, te je dobrim delom zaslužan za moju popularnost.
5. Dao mi je jednom jedan plus. (Hejter mekog srca)
6. Da nije njega, ne bi bilo ni ove definicije.
7. Zbog njega se i moderatori povremeno pozabave mojim profilom.
8. Ja se zbog njega uvek osećam posebnim autorom.
9. Moj hejter napreduje, više me ne hejtuje odjednom, već lagano, definiciju po definiciju - što znaci da ja pozitivno utičem na ljude.
10. Glavni razlog - on je neiscrpni izvor inspiracije.
Hvala ti, dragi moj hejteru!
Eufemizam za: Odvratno je!
Nemam srca da ti rušim sneška kad se već toliko oduševljavaš i stoga ti neću konkretno napljuvati predmet diskusije, al' meni savest naprosto ne dozvoljava da klimam glavom na nešto što nije za odobravanje.
-Uh... Konačno je sve prošlo i napokon da odmorimo. A nisi mi rekao, kako ti se dopala moja venčanica?
-Hm... Ouvaaaj... Ti si meni uvek lepa!
-Hihihihi, dobro ja, ali baš me zanima šta misliš.
-Pa... Iskren da budem... nisam fan.
-Štoooo?
-Pa ostade mi utisak da si proletela kroz babin štrik kad rasprostre zavese spremajući kuću pred slavu. Ne bih umeo da ti približim bolje.
Neupoznatu družinu ili družinu koju nikad niste sreli ili upoznali čine najbolji drugari Janko i Marko. Oni su uvek zajedno. Bez obzira na to što ih nikad niste videli, možete da budete sigurno u to da gde je Janko, tu je i Marko i obrnuto. Njih dvojica imaju još dva drugara. Oni se zovy Kurta i Murta. Skup te četvorke nije baš čest, ali ima slučajeva kad se sva četvorica nađu zajedno na jednom mestu.
Ako slučajno čuješ da neko istovremeno izgovora imena cele družine, to je znak da je neko nešto veoma zasrao, da su spomenuta samo prva dva drugara, onda nije ništa strašno.
Neupoznata družina živi u Pičkovcima. Njihov zavičaj takođe niko nije video i niko se nije našao u njemu.
Vremenom, družina je naišla na još nekoliko drugara. Janko Janković i Petar Petrović su njihovi novi drugari. Međutim, družina je naišla na dva neprijatelja. Đoka i Pera su baš loše osobe. Gde god se oni pomenu, automatksi je sigurno da je tu neki haos.
O ovoj družini su nam najčešće pričali naši roditelji kad smo bili mali. Kad god mi ne znamo ko je ''to'' uradio, uvek bi ubacili nekog od likova neupoznate družine kao aktere tog nemilog događaja.
Po svemu sudeći, cela ta družina je skup veoma loših ljudi. Nikad ništa dobro nisu uradili i uvek su tu kad je napravljeno neko sranje. Ipak sam ih mnogo zavoleo i svojoj deci ću da pričam o njima.
-Joooj, deco, jebam li vam mater u pičku. Pa ko je ostavio puštenu slavinu u kupatilu? Gle' kolk'a poplava, krv vam jebem.
-Nisam ja tata.
-Pa ko je onda? Da nisu Janko i Marko?
-Nisu oni, tata. Znaš da su u školi.
-Au, jebote.
' Go to your room! '
Verovatno najstroži vid ukora/kazne koji su kadri da smisle prosečni američki roditelji. Tako je barem u njihovim serijama i filmovima a nemamo baš nekih većih razloga da sumnjamo da je i u pravom životu drugačije. Elem, slanje grešnog deteta u sobu, nezavisno od onoga šta je ono tačno, kako i gde uradilo ( obično je u pitanju pocepano zadnje sedište neke stare korvete ), spada u, kako se čini, najozbiljniji i najteži deo vaspitavanja malih amerikanaca tj. konačnog bolnog roditeljskog prihvatanja da im čeda, podgojena i sirota, nisu savršena. To saznanje obavezno sa sobom povlači brojna grupna savetovanja sa porodičnim psihijatrom kao i česte zajedničke izlete ( na primer, u tržni centar ) kako bi se, navodno, što lakše prebrodila trenutna kriza u odrastanju budućih naslednika. Školovani američki psihijatar će, naravno, uvek reći da se te stvari rešavaju same od sebe i da deci treba dati potpunu i ničim ugroženu slobodu. O eventualnom fizičkom kontaktu, jasno, nema ni govora – naime, očevi IPAK sačekaju da im ćerke napune 18 godina za to. Iz svega ovoga proizilazi da kada odrastu, mali Amerikanci postanu tako veliki zlikovci da im na celom svetu nema ravnih. Međutim, najvažnije je da su odrastali u zdravim i normalnim porodičnim uslovima...kopilad.
Nju Hejven, država Konektikat
- Mama, tata...Ja imam nešto da vam kažem...
- Reci Džesika, dušo. Slušamo te...
- Pa, ovaj...znate...Ja sam danas slupala korvetu koju ste mi poklonili za 15-ti rođendan pa sam izgubila svoju MasterCard karticu sa neograničenim limitom; pa nisam išla u školu već sam bila kod drugarice Džoudi pa mi je njen tata dao da pijem pivo i milovao me između butina; pa se meni to dopalo pa sam spavala sa njim; pa sam u povratku kući na putu naišla na nekog krupnog crnca koji me je zamolio da ga povezem pa sam ga povezla; pa sam stavila njegov penis u usta i veći je nego onaj od Džoudinog oca.
- Go to your room, Džesika i razmisli dobro o onome što si učinila...!
- Ok. Kad će večera – I 'm kind of hungry...?
- Zvaćemo te da siđeš, Dži...Beograd, država Srbija ( sa Kosovom, naravno )
- E, ćale, slušaj...
- Šta je, bre, džukelo...?!
- Ćale, ovaj...ne znam kako da ti ovo kažem...mmmmhm...
- 'Ajde, bre, šta se izmotavaš?! Je s' don'o ono pivo što sam te posl'o...?!
- Pa, ovaj...jesam...al' , jebiga. Slučajno sam razbio jednu flašu, ćale...Mis'im, izvini, stvarno nisam namerno, keve mi...!
- Ženoooo!!! Donesi mi brzo ONAJ kaiš, sa ONOM kopčom!!! Ovaj mali nam je opet napravio štetu!!! Saću ti jebem milosnu mamicu ja...!
Suprotno od alfa mužjaka. Štreber bledog tena, neretko sa đozlucima. Svuda ih nosi sa sobom. Po svoj prilici je edipovac. “Biće kako mama kaže”, misli on u sebi. Ne skida se s neta; on je hodajuća vikipedija. Uglavnom sluša new wave, indie. Nekako obožava Dorijana Greja. Kada ga vidiš u izlasku, poželiš da mu zapevaš onu od Idola: “Retko teee viđam sa devojkamaaa”. Jer, on sa ribama jednostavno ne ume. Prezire sve mediokritete, a gotivi samo ono “kvalitetno”. Dakle, kvalitetna muzika, kvalitetne knjige, kvalitetni filmovi. Idealista je i zato često upotrebljava glagol “iskristalisati se”. Pastelne boje su mu omiljene.
Bangavi narcis… Ne treba ti.
Obično umesto željene princeze dobije ružno pače.
Problem sa kojim se susreću nogatiji ljudi u Srbiji.
Nedostatak brojeva ove ljude dovodi u situaciju da prvo pitaju da li uopšte ima njihov broj u ponudi, a ako ga ima, onda iz oskudne ponude biraju one koje im se sviđaju. Ovaj problem uglavnom imaju ljudi 50+, čamdžije, a što je manja sredina oskudica brojeva udara i na 46, 47.
----- Niš, podzemni ------
-----Prva prodavnica:
- Dobar dan, gledam patike za košarku.
- Naravno, izvolite, sa vaše leve strane.
- Ove bele pošto su?
- 10.000.
- Mnogo, ali dobro, sviđaju mi se, broj 48 ima?
- :odrično klimanje glavom: C.
- Ništa doviđenja.-----Druga prodavnica:
- Dobar dan, gledam patike za trening da kupim.
- Izvolite.
- Evo ove Nike hyperdunk, koji broj imate?
- Do 46.
- PU! Ništa onda, doviđenja.-----Treća prodavnica:
- Dobar dan, imate li neke košarkaške patike broj 48?
- Ček da pogledam u magacinu ako ima nešto.
- Sačekaću.
- Nema ništa.-----Četvrta prodavnica:
- Imate li neke patike koje su 48?
- Imamo ove starke.
- Daj.
- Imam i vesla koja idu uz njih, ako 'oćeš?
- He he. Mislim se, pička ti materina! Doviđenja.
Vrhunac nečijeg izvoljevanja. Poslednja stvar na listi želja, kao ona iz crtaća koja se proteže u nedogled, čija dužina teži beskonačno, slično koloni u Srbiji kad se deli fino upakovano govno za dž.
- Matori, možeš mi kupiš skripte iz BSVS?
- Nema frke.
- A kad već ideš do faksa, pitaj za vanredni rok.
- Važi.
- E, i molim te, kupi pljedžu kod matorog u povratku.
- Dobro.
- Urnebes, kupus, kečap, majonez.
- Idem.
- Ček, ček, svrati do kladže i uplati mi ovo.
- Ok.
- I ako nabasaš na Micu sisu, reci joj da svrati. Suva kurca sam već metar dana.
- Brate...
- Ustvari, evo ti njen broj. Pozovi je.
- Oćeš i da je izjebem za tebe?!
- Ne moraš da se mučiš. Reci joj da ponese onaj stativ. Ovaj put bez kamere.
- Još nešto?!
- Ne. Ustvari... Plati račune za stan, svrati po brokoli do pijace, pozovi moju kevu i reci da sam pao ispit što sam polagao prošlog aprila, vrati dug babaseri 100 kinti u birtiji, izvini joj se za govno na pločicama i izvini se u menzi što sam se ispeglirao na radnicu. I nemoj da zaboraviš...
- Neću nikako!
- Kupi crno beli hleb od heljde sa esencijalnim uljima i suncokretovim semenkama, ali da bude svež!
- Oš možda i prepeličja jaja?!
- Tvrdo kuvana.
Večito sam. Hoće on da nađe curu, al' ne ide.
A: Dule, daj mi broj od onog tvog kuma. Simpatičan dečko, pa rekoh da ga pitam da izađemo.
B: Aha, piši: nula šes' pet....
A: Čekaj bre, šta da mu kažem? Šta ako me ispali?
B: On da te ispali?! On je, bre, slobodan k'o ženski WC u elektrotehničkoj. Samo ga cimni i tvoj je.
Rođenje-1 godina: Baciš prvi pogled na novi svet oko sebe i zaplačeš se; bacaš iz usta sve što nije sisa; bacaš u pelenu sve što ti se nađe u stomaku.
1-3 godine: Bacaš prvi korak; bacaš sve što ti naiđe pod ruku; baciš pelenu; baciš sisu.
3-7 godina: Baciš flašicu; prestaneš da bacaš sve što ti naiđe pod ruku, a počneš da bacaš samo bitne stvari (peglu kroz prozor, lampu sa stola, ključeve od auta u WC šolju); bacaš loptu; baciš lizalicu na pod plavom čuperku u vrtiću.
7-14 godina: I dalje bacaš loptu; baciš pod krevet knjige posle završenog razreda; bacaš prvi šmek plavom čuperku iz vrtića, sada iz istog odeljenja; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš ga u WC šolju.
14-18 godina: Izjavljuješ ljubav crnom čuperku (ista, samo se ofarbala da bi bila kul) i bacaš porno časopise pod krevet gde su knjige, ovaj put trajno; bacaš čuperak na krevet; bacaš prvi kondom u WC šolju.
18-25 godina: Bacaš mnogo kondoma u WC šolju. Poslednji koji si bacio bio je onaj koji je pukao; crni čuperak baca bidermajer.
25-65 godina: Da bi nahranio onog akrobatu što je pobegao iz poslednjeg kondoma pre nego što si ga bacio, bacaš sve za šta se plaća – smeće, džakove, zemlju lopatom; sve ređe bacaš plavi čuperak (prestala da se farba) na krevet i najzad prestaneš; bacaš račune i priznanice za plaćenu struju.
65 godina: Bacaš lopatu; bacaš prvi ček od penzije.
65-80 godina: Bacaš mnogo čekova od penzije; ponovo uzimaš lopatu i bacaš njome zemlju u grob sedog čuperka (priroda je ofarbala).
80 godina: Baciš kašiku.
Dildo znanja i mudrosti. Efikasnost nije zagarantovana veličinom.
''ŠE'SET GODINA SABIO U GUZ'CU I JOŠ SE NIJE OPAMETIO!''
Podjebavanje nekoga na verbalnom nivou. Konfuzija. Krajnji argument.
Uradiš neku "opaku" stvar, misliš da si faca i očekuješ da taj uradi to isto. Ali tek za koji dan. Jer to je komplikovano kao rešavanje Gordijevog čvora. Jednom rukom.
Zanimljiva stvar je ta, što bi u 90% slučajeva, "uvređeni" neprekidno pokušavao da ponovi datu paradigmu. Naravno, bezuspešno. Ali, kad posle nekoliko dana višečasovnog mučenja konačno uspe, onda je zadovoljan kao Obama nakon još jednog pasulja prebranca.
Na fudbalu:
- Gledaj sad šta ću da uradim!
- Uaaau!
- Kad uradiš ovo, javi mi se!
**
- Konačno znam da radim mun volk. Kad ga naučiš javi mi se!
- Šta, to je lako! :radi ga bez greške:
- Ne seeri! A ja vežbao dve godine!
Školski primer za onu narodnu jeb'o ćar vajdu, rodila se šteta. Nov osigurač košta 25 dinara, može da se nađe i za 20 ako se uzme veća količina, međutim, lokalni ekonomski geniji su pomnožili tu cifru sa brojem svih osigurača koji će da im pregore dok su živi i došli do zaključka da to košta previše. Zbog toga se često radi licnovanje osigurača tako što se u pregoren osigurač ubace žice iz licnastog kabla po metodi "daj da stavim još dve, za svaki slučaj". Neki još veći ekonomski geniji su izračunali da prosečan domaćin svaki put kad licnuje osigurače izgubi ili baci desetak centimetara neiskorišćenog licnastog kabla i pronašli način da eliminišu to rasipanje materijala.
Rešenje problema je stavljanje eksera umesto licne tako što se ekser zakove kroz ona dva lima na kraju osigurača i onda nema šanse da izgori. Zanimljiva strana ovog ekonomskog projekta je to što sve može da izgori ako ima dovoljno struje, pitanje je samo redosled po kome će da gori, a goreće od najslabijeg do najjačeg elementa. Pošto je ekeser u osiguraču najjači, izgoreće poslednji, odmah posle televizora, grejalice, šporeta, frižidera, kompa, brusilice, fena za kosu, kose, glave, ostatka čoveka, tepiha, parketa, kreveta, ormara, muškatli i manje-više svega osim šamotne peći i stvari koje su pravili Rusi.
Fraza namenjena osobi koja je, po mišljenju onog ko tu frazu izgovara, poprilično stara.
Majka: Vasi za tri dana rođendan, moram tortu da mu napravim, pomenu da će da zove neko društvo, ljubi ga majka.
Otac: Kakvu crnu tortu, da l' si normalna? Konjina matora, vuče onih šest ispita već tri godine, a ja celu platu samo na svećice za tortu da potrošim! Ja sam u njegovim godinama dvoje dece imao na grbači.
Majka: Eh, tebi će, koliko vidim, za sledeći rođendan trebati samo jedna sveća, iznad glave.
Otac: Šta si rekla?
Majka: Ništa, ništa, lep dan danas...
Ono zeleno iz studentske menze što kažu da je mnogo zdravo i ima čudotvorna dejstva. Postoji legenda da su četiri kornjačice upale u ovu supstancu pre nego što su postale Nindža Kornjače (zverke najjače), da Mornar Popaj pije ovakav šejk direktno iz blendera kad 'oće da se dopinguje, a među studentarijom kruže glasine da se konzumiranjem bar dva puta nedeljno razvija sposobnost obavljanja fotosinteze na svetlost iz sijalice.
-Sipajte meni samo pire i bečku, bez ovog mutagena, molim.
-Eh, sine, nikad od tebe Moćni Rendžer neće biti...
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Kad neko obavlja fizičku aktivnost, a ti sediš sa strane, ispijaš pivo i pričaš kako to u stvari treba da se radi.
