Rečenica koja sledi nakon podužeg kukanja o tome kako nas je neko finansijski izradio. Ona treba da pokaže kako si ti ipak jedan domaćin kome te pare, ta sića, ne znače ništa. A znače, još kako. Znače zato što si ipak u duši cicijetina na kub. Jeste da te boli duša što te neko zavrnuo, ali još te više boli džep što si ostao bez tih para, ma kolike one bile. Pokušavaš da uveriš sagovornika da se ne nerviraš zbog tih sitnih gubitaka i da širokogrudo opraštaš onome ko te preveslao, ali u sebi se grizeš, nerviraš i računaš šta si eventualno za te pare mogao da kupiš, pa makar to bila i jebena žvaka. Naravno, što je suma veća, to rečenica zvuči uverljivije. Nisu bre bitne pare, bitan je princip!
Srbija:
- Onom Švabi sam pre 4 meseca i 18 dana pozajmio 50 evra, a on još ne vraća, majke mu ga steram! Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, zabole me, neću ja propasti zbog tih 50 evra, ali ne trpim bre da me neko jebe u zdrav mozak!
SAD:
- Juče mi vodoinstalater konačno završio sve ono oko kupatila, daje mi račun, kad ono 1200 dolara, a rekao je 1000! Namerno je tamo nešto čačkao i muljao da bi nabudžio račun, sisa emigrantska! Neću ja da propadnem za tih 200 dolara, razumeš, ali mrzim to kaišarenje!
Bangladeš:
- Aaaa, mamu joj jebem raspalu!!!
- Šta je bilo, dragi?
- Kupio sam kilo pirinča na pijaci, cena je 15 taka, dao sam joj 50, ona mi vratila 25! E ima sad da se vratim tamo i da joj nabijem ovaj pirinač u dupe!
- Nemoj, smiri se, to nam je jedino što imamo za jelo!
- U pravu si, moram da iskuliram. Mislim, neću ja propasti zbog tih des... Mada kad bolje razmislim... Zovi decu, idemo svi u šumu!
- Šta ćemo u šumi, pobogu???
- Da skupljamo jestive plodove! Uz malo sreće, poješće nas tigrovi. Polazi!
Lik koji ima potencijala da bude neko i nešto, da postane jedan od boljih u svom poslu. Naravno, nije za top klasu, ali za višu srednju ima štofa. Jedino što ga jebe na tom putu je što povremeno zna da prespoji na masu, ali to samo onda kad je najbitnije, kad se lomi. Inače ovako je kul momak.
Ognjen je znao da na velikoj utakmici za reprezentaciju, na koju je došlo brdo menadžera da gleda baš njega i da ga vodi u jednu od pet najjačih liga, šprinta tričavih 80 metara da bi se svađao sa sudijom, više puta. Takođe je znao da zalaje na navijače u Čačku.
Tako se i liku koji nosi ovaj nadimak dešava da kad ga šef pozove na razgovor o povišici i unapređenju, on jebe majku istom i kaže kako mu je jebao i ženu i ćerku i da otkaz.
Jednostavno, ne zna da drži jezik za zubima, da ućuti i smiri se kad treba i zato nikad ništa neće biti od njega.
Utakmica Španija-SCG 2005. godine, sudija svira prekršaj Toresa nad Vidićem, Koroman trči sa protivničke polovine do svog šesnaesterca i dernja se:
K: Sudija, pederčino debela engleska, kako faul za Špance? Mamu ti jebem! Fak ju, ju sik san of a bič!
Sudija: Jelou kard Koroman.
K: ŠKK?
Vidić: Koki, faul bio za nas jebem te blesavog.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Milan: A hoćeš da mi daš malo? Znaš, ja nikad nisam, a evo već smo dva meseca zajedno.
Anđela: Jao, pa dobro, 'ajde. Daću ti, al' moraš polako, sve ću ja da ti pokažem.
:skidaju se:
Milan: Pih jebote, što ti tako smrdi? Je l' je pereš ti nekad?
Anđela: Marš u pičku materinu seljačino jedna neotesana, ne'š jebati!
Ukratko, ako ste čitali "Pesmu leda i vatre" ili, sada već gledali "Igru Prestola", posmatrajte Mirijevo kao ono, sa razlogom neistraženo ledeno prostranstvo iza Zida. Kada zima dođe, doći će odatle.
Naširoko, u pitanju je opasna, egzotična i neistražena oblast na tromeđi brda, reke i groblja. Takav položaj nosi sa sobom staroslovensko predskazanje u kome jasno piše da će svako ko se naseli, orodi sa nekim odatle ili, ne daj bože, rodi na Mirijevu biti osuđen na propast, ludilo, i hiljadugodišnju borbu sa lokalnim varvarskim plemenima, zverima, nesigurnim putevima, čitavim čoporima kučića samoubica, tzv. "kužnim smradom iz paklenih dubina" i, naravno, zimom.
Mirijevski muškarci su tihi i naizgled smireni. Dele se na starije, stamene i jednosmerne, koji ceo život posvećuju crnčenju da bi njihov imetak bio najprimetniji u plemenu, i mlađe, još uvek neukaljane sudbinom, ali sa vidnim problemima sa koordinacijom u hodu, razgovoru i smehu, čudnom zatvorenošću uzrokovanim ugledanjem na starije i pragom tolerancije koji bi, ako bi bio ikada prekoračen, verovatno poremetio rotaciju Zemljine kugle.
Mirijevske žene imaju sličnu podelu, ali su u načelu komplikovanije. Većina žena je takođe stamena i znažna u kukovima i guzici, genetski usklađenim pod višedecenijskim teretom snažnih muškaraca. Tu su i one druge, tanje građe i širih pogleda na ostatak sveta, koje žive gledajući drugačiju većinu, koja im usađuje nepobedivi strah od priklanjanja toj većini. Zajednička crta svih mirijevskih žena je ponašanje slično malim krznenim lovcima samotnjacima, kao što su mungosi. Mirijevska žena pažljivo osmatra i pristupa okolini i potpuno neprimetno nestaje iz nje. Poseduju savršeno pogrešno shvatanje emocionalnih procesa i bilo kakvo insistiranje na razumu izaziva agresivan defanzivni mehanizam u nadutoj hipofizi mirijevske žene. Takva situacija može, na štetu domaćinke, dovesti do rafala nerazumljivih i nepovezanih reči, stavova, uzvika i pitanja koji sami po sebi navode drugu stranu na odustajanje.
Vremenski uslovi i godišnja doba su na Mirijevu puni anomalija. Zora i suton su gotovo neprimetni zbog celodnevnih refleksija svetlosti o Lešće, groblje koje preteći posmatra celu oblast. Mirijevski pljuskovi menjaju boje krovova. Stalni vetrovi zvižde Čajkovskog. A ko preživi sve to, doživi Mirijevsku zimu.
Mirijevska zima je jedinstven primer mikroklime u svetu. Istraživači su godinama vodili čitave ekspedicije sa pogrešnom opremom za toplo vreme, da bi ih dočekalo minimum trideset centimetara snega, pregladneli vukovi i raznobojno zverinje nezabeleženih razmera. Mirijevska zima decenijama inspiriše mnoge velike književnike, kao što su Isak Asimov i H.G. Vels, a priča se da je čak i Franc Kafka proveo mesec dana zarobljen u jednoj Mirijevskoj zemunici u kojoj je, u duhu atmosfere koncipirao čitavu trilogiju za "Proces", ali je zbog finansijskih razloga odustao i skratio sve na jednu knjigu.
Kako je tehnologija napredovala kroz godine, danas imamo satelitske i infracrvene snimke Mirijeva, i nema više potrebe za ekspedicijama i trošenjem ljudstva na opasne, ponekad samoubilačke poduhvate. Ipak, još uvek ima adrenalinskih zavisnika i ludo hrabrih radoznalaca. Čak toliko da je realizovano nekoliko autobuskih linija, krcatih suludim dušama, ogrezlih u smradu, adrenalinu i nervozi koja se može seći nožem.
Autobusi se neretko vraćaju potpuno prazni.
-Ništa, odoh ja.
-Koji čekaš?
-Dvajs'sedmicu...
-...
-Šta?
-Znači odlučio si.
-Jesam. Jebiga, verujem da se svako rodi sa ciljem da otkrije nešto.
-Dođi brate da te zagrlim, nedostajaćeš mi!
-Znam brate. I ti meni. Jebiga, znaš da je to jače od mene!
-Znam matori, takav si bio ceo život... Ponesi molim te ovo. Dobio sam od dede kada sam napunio osamnaestu, rekao mi je "ako dođu jednog dana, ne dozvoli da odnesu decu!" Eh, deda...kada bi znao da mi sada idemo k' njima...
Dominacija, igrač više. Tvojih pet minuta. Dobro, možda ne pet, ali dva sigurno. Dva minuta u kojima hokejaši beogradskog Taša mogu da nabiju Ajkule iz San Hozea na njihovu trećinu. Dva minuta u kojima osećaš da su ti mudašca dovoljno velika da ribu u lice nazoveš „pičkom“, profesora „kolegom“, a direktora „čirovitim kurcem u šlafroku“. Dva minuta u kojima Ognjen Amidžić postaje Džoni Dep, drinka bez filtera se puši kao kubanska kohiba, a Merak pivo gustira kao suvi martini sa španskom maslinom. Dva minuta u kojima se ljudima predstavljaš kao Baja, Zajebani Baja.
- Jovanoviću, jesi snimio onu lokaciju u Cvijićevoj?
- Nisam, direktore, al sam otišao u Polet i krenuo u zapijanje. Sada sam svratio samo da vas krvavim kurcem napušim, pa idem da pijem dalje.
- Jov… Jovanoviću, šta to pričaš? Znaš ti ko s…
- Ti si govno jedno hohštaplersko, a ja sam, kada sam kretao u izdrkanu Cvijićevu, kupio greb-greb. I pogodi šta sam ogrebao? Budi mi pozdravljen, sisurino jedna usrana.
Sve veći fenomen modernog vremena. Poslednji bastion odbrane ortodoksnih pijandura, štipača mesnatih guzova sredovečnih konobarica, samotnjaka i boema.
Mesto koje je u širokom luku izbegavano od strane hipster momčadije koja se češlja na urbano, tretira bradu preparatima za negu kose, pravi lajt-šou blicem mobilnog aparata dok klabinguje i daje Jovana Cvijića za pivo od 0,3.
Ženska čeljad je pak zgrožena masnim stoljnjacima, zagovnjanim veceima, lascivnim komentarima na račun svog izgleda od strane zadriglih gostiju ali prevashodno činjenicom da su tagovanje i ostali oblici fejsbukovanja otežani usled nedostatka vajrlesa.
A i okle vajrles u kafani u čiji je jedini komad tehnologije 21-og veka televizor u boji sa dodatkom teleteksta? Svakako i više nego dovoljno složićete se, razmažena klinčadija slobodno nek se pederiše po klabanama.
-Mali, deder jedan roze-špricer za mojega kumašina a men' zaječarca! I pojačaj taj tranzistor, čuješ li da ide: Bio sam pijanac?!?!
-Odma' dođe... E'o izvolite, imate i ciganski lebac pride, još nešto?
-Ništa, samo odma' daj račun, mi ćemo ovo na iskap i ćao. Koliko?
-190 dinara.
-Evo ti 200, počasti se, bio je i čika Zoća mlad, heh.
Nerealni događaji za koje nemamo logično objašnjenje.
- Gde je Debeli? Nisam ga video dve nedelje!
-Pa ti ne znaš da je on pao sa 8. sprata! Pao je, bre, sa Majine terase! Znaš gde živi Maja?!
- Hoćeš da mi kažeš da je Debeli poginuo?!
-Za divno čudo, nije. Pao je na Juga. Polomio je kuk, eno ga leži kući u gipsanom koritu.
Vremenski period neophodan da se nešto uradi, napravi, postigne... A često čak ni tad.
- Kako vezeš na toj džitri, svaka ti dala! Da imam tri života, možda bih uspeo da skinem tu solažu, pa bih još i falširao.
- Stvar vežbe, bratić moj. :namiguje curici u prolazu:
_______________________________________________________________________
- Divi ga ovaj, Kazanova, svake nedelje šeta novu! Svaka rasnija od prethodne! Pa gde ih samo nalazi?
- Ma pusti ti to, braćala. Mi takvu žvaku nećemo imati ni za tri života. Nego gledaj u se i u svoje kljuse, ulaži u sebe, pa'š da vi'š kad krenu same da se lepe za tebe, k'o žvaka za đon.
Stvar koja misteriozno nestane oko svake Nove godine i uvek se pojavi kad ti je najmanje potrebna.
Upečatljiv dodatak bezrazložnom zanovetanju i koristoljubivo davanje smisla besmislenoj priči. Da nema više sranja u prazno, daješ pokriće da olakšaš sebi, prelaziš iz lažnog pakla u onaj pravi birajući opciju koja ti se najviše sviđa iz šarolikog korpusa pretpostavki koje ćeš verovatno uspešno da utemeljiš zarad ućutkivanja.
- Drogiraš se i agresivan si, debilu!
- Važi.
- Što si sada ustao?
- Da ti dam pokriće. Biraj čime ćeš.
Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!
Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.
- Miodraže pa šta se desilo.
- Trema.
- Pa kako to.
- Pa ne znam.
- Miodraže pa šta to bi.
- Protivnik je bio bolji.
- Pa kako Miodraže.
- Pa eto lakše je sone strane ekrana.
- Miodraže jel vas bar malo sramota.
- Jeste malo ćerkica supruga.
- Pa kako Miodraže.
- Pa ne znam.
- Miodraže evo vam knjiga Istorija Danske pa šta se to desilo.
- U Danskoj?
- Crni Miodraže.
- Sve najlepše protivniku.
- Trema?
- Miodraže sasvim moguće pa kako to.
- Stanite, ja sam Danijela, Ivana ti si.
- Koja Ivana, ne, Miodrag sam.
- A vi ste Miodraže pa šta se to desilo.
- Pa ništa eto hteo bih da.Repeat dijalog sa varijacijama until sveta i veka
end;- Uzmite papuče.
- Ah ne toplo je.
- Dakle.
- Pa ja posao.
- Ipak obujte papuče.
- Malo treme.
- Pa šta se desilo.
- Posao deca prehranim.
- Neka kafa.
- Dobru imam cirkulaciju ne treba.
- Doviđenja.
- Doviđenja.
- Nisam se bio ni izuo ustvari.
- Pa šta se desilo.
Bole me brige. Sve mi je ravno. Boli me kurac, ali ću to malo kulturnije da ti saopštim.
- Bio moler, a? Jesi ga platio?
- Jesam, jebem ga baš! Tražio avans, zajeban neki igrač.
- I vidi se da ti je uzeo avans, pogledaj kako je zbudžio ćoškove, samo je zamazao!
- Ma boli me ćoše, sledeći put ću da dam ženi valjak pa nek se zanima!
Vrlo lep i deskriptivan izraz koji označava spoznaju, dolazak do dugo očekivanog otkrića. Dok slušamo tu reč u upotrebi, maltene se nazire proces saznavanja, i zamišljamo naš mozak, kako poput pileta u jajetu, polako traži izlaz i kreće se ka svetlosti...
Stavili su me u tešku situaciju, ali... Prokljuviću ja to, samo polako...
Iskaz velikog zaprepašćenja. Komentar, po ostvarenju malo verovatnog događaja. Pretpostavlja se da je izraz izvorno nastao u centralnoj Africi gde je bar donedavno postojala mala verovatnoća da padne sneg.
-Maćori, otkud ti ovako rano u busu, vraćaš se iz izlaska?
-C, idem na šljaku. Zaposlio sam se ima već 2 nedelje.
-Ti si se zaposlio? Pašće sneg.-----------------------------------------------------------------------------------------
-Brate, nećeš verovati koga sam juče video u pandurskoj uniformi, Voju.
-Voja panker, postao ker? Pašće sneg.------------------------------------------------------------------------------------------
-Tebreks, jesi čuo da se Neša ženi u subotu?
-Ne seri? Pašće sneg!
-Hehehehe, pa ‘ladno stvarno i hoće. Ščuo prognozu za vikend?-------------------------------------------------------------------------------------------
-Sinak, provali – neko je definisao sleng na Vuki!
-Pašće sneg!
Metafora za događaj koji se desio davno, toliko davno da se ne sećate ničega vezanog za to.
A: Kad ćeš da mi vratiš onu kintu?
B: Eh?
A: Znaš ono sto ti dadoh onomad... dok smo gledali tekmu.
B: Koju tekmu jebote, ne sećam se ničega...?
A: Jugoslavija - SSSR.
B: ...
Poređenje kojim u pečenjari stavljaš do znanja punačkoj radnici da želiš najkvalitetniji i najslađi deo svinjećine. Po mogućstvu pauflek i od rebara. Zna se šta se dokroru nosi na čas'.
- Stano iseci mi kiloipo al da bude k'o za doktora.
- E pa ne može Jovice, dosta sam ja tebi povlađivala, od danas k'o i svima pa šta ti zapadne!
- Vidi Stano, šta misliš za koga je ovaj ratluk od ruže?
- Ti mangupe, al još samo ovaj put.
- Jašta, jašta.
Parola koju su naivni i slabo obavešteni Srbi nekada uzvikivali po ulicama.
Mislili su da može da se bira šta će od ta dva da te zadesi...
