Drkati jebeni telefon ceo jebeni dan i noć dok ne nestane baterije a onda ga turiti na punjač pa opet drkati ga majku mu jebem da mu jebem.
MILUNKA ! Silazi sa tog telefona majku mu pa Milica ti ždere pesak pola sata, najede se kerećih govana nije ni čudo što neće da ruča ko čovek.
Da bi nosili ovaj epitet, morate posedovati neku spravicu ili kućnog ljubimca koji zadovoljavajuće obavljaju posao.
Ja sam Ema, ponosna vlasnica labradora Željka, samo mu isečem nokte da me ne krlja po leđima i jebe ko mutav
Situacija do koje u alpskom skijanju dolazi skretanjem sa staze i veoma težak povratak na istu, te uglavnom znači automatsku diskvalifikaciju takmičara.
- Šta je sa Zokijevim klincem? Skroz se promenio kako je otišao u Beograd da studira. Na šta se napravi onakav dečko, ne bih ga ni prepoznao da mi moj klinac nije rekao ko je.
- Loše društvo, alkohol, droga. Promašio kapiju kao Tomba devedesčetvrte u Lilehameru. Zoki hoće da se besi, Goca pije eksenciju. Cela familija otišla u kurac.
Neće biti ni za koga drugog moralni pobedniče, ne blamiraj se više i budi čovek.
- Sine, kad misliš izaći iz kuće među narod, mani se flaše i ustani iz kreveta. Nisi ni prvi ni poslednji koga je žena prevarila sa kumom, nije ona jedina na svetu!
- Za mene će ona uvek biti moja bebana.
Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
Ako hoćeš precizno da oceniš čoveka, daj mu da izađe 2 na 1 sa tvojim golmanom, ako doda u stranu, goni govno u pizdu materinu, govorili su naši stari. Takav nečovek nikad ne ulazi u rizik, generalno je nezanimljiv. Nije hteo da zvoni ljudima na vrata sa ortacima posle škole ni da gviri u žensku svlačionicu. Štekara.
-Halo, školski?
-Ko je to?
-Ovde Mare, iz srednje. Htedo da te pitam nešto.
-Pucaj.
-Jel bi hteo da uložiš u farmu tapira u Aranđelovcu? Skače im cena ko luda ove godine!
-Ugini.
-Pičkice.
Jedan od nadimaka za mercedesa, mnogo manje poznat od merdže i mečke, ali eto, pojavi se i merdžan nekad da upotpuni Sveto Trojstvo Mercedesovljevo.
- Bgate, si video s kakvom sam ženskom prič'o u klubu?! A, šta kažeš?
- Svaka čast, kralju.
- Dala mi je i broj telefona.
- Ooooo...!
- Nego - rekla je da ćemo da se vidimo ovde malo kasnije, tojest sad bi to trebalo da bude - jesi li video možda 'de ode?
- Jesam, jesam. Eno je u onom ljuljajućem merdžanu.
- O.
Manevarski prostor u službi opravdanja za nešto loše odrađeno. Zlata vredi!
- Jovanoviću, pa kakav ti je ovo izveštaj majku mu poljubim?! Ovo ne bi mogao da protumači ni nasin superračunar leptejebo!
- Šefe, to je radna verzija, sutra dostavljam prezentaciju.
------------------------------------------------------------------------------------------
- Sine, sve razumem....ali...i ti i snajka beli, a dete crno! Da nije naša snajka pravila abrnjaša kad je bila letos u Zambiji u doktorima bez granica?
- Ćale, to mi je radna verzija! Pravim novo čim izađe iz babina.
Projekcija uspeha neke sportske ekipe na lični mikrosvet, uglavnom neuspešan.
- E da si vid'o kako smo sinoć ja i Pera jebali onu pevaljku!
- Misliš Pera je jebo?
- Da.
Ne plaćanje, već masturbacija na odloženo. Fenomen naročito izražen kod mlađe muške populacije.
Dešava se kad na javnom mestu doživimo snažno erotsko uzbuđenje a nismo u prilici da adekvatno smirimo podivljali libido. Međutim, prizor koji je izazvao uzbuđenje ostaje dobro memorisan i kasnije se, kad se steknu uslovi, ponovo oživi u glavi da bi se sve svršilo srećnim epilogom.
Za intenzivniji doživljaj, poželjna je i moć vizuelizacije.
Ekipa srednjoškolaca okupila se na gajbi kod drugara da gleda Premijer ligu. U jednom momentu jedan od njih ustaje ko oparen i žurnim korakom odlazi u kupatilo...
- Šta bi Mikiju?
- Izgleda da ga je proteralo...
- Ja bih rekao da je otišao da drka, he-he-he...
- Ih, nije valjda da se loži na fudbalerčine?Pet minuta kasnije...
- Šta bi, Miki, jesi li ga šamarao malo, a?
- Jesam, pa šta?!
- Ahahahaha! A ko te više pali, Dijego Košta ili Kun Aguero?
- Nisam buljaš, care. Nego, nisam vam pričao... Danas na času srpskog, kod profesorke Lenke, ja pravio neke pizdarije...
- Kod one jebozovne Lenke?
- Aha. Ne prekidaj me. I, kad je zvonilo za kraj, kaže ona meni da ostanem da porazgovaramo. I tako, posedne ona mene u prvu klupu. A ona sela na katedru, prekrstila noge, onako u suknji do kolena, i počela da mi drži predavanje o mom ponašanju. Ali, malo-malo pa promeni nogu, a butine i gaćice samo sevaju. Ja ono, nemam pojma šta mi je pričala, napalio se ko šimpanza...
I sad, baš kad je Košta promašio prazan gol, meni počeli fleševi... Gaćice-butine, gaćice-butine, gaćice... Morao sam, jebiga, makar na odloženo...
Ko spasi samoubicu spasio je dušu svoju. U svakoj prilici na svakom mestu, na poslu, u šopingu na malom fudbalu treba gledati da spasite samoubojicu. Posle on radi za vas, (odličan film Senka) zahvalan je, zove vas na slavu pa vi kažete ma mi se znamo s posla i namignete a imate vlast nad njim. Budete i kum i do kraja života se cenite. Oduvek sam želeo da spasim nekog samoubicu da ga mamim da siđe s prozora da mu kažem da je život samo jedan i da mi svi tapšu dole, da budem heroj pored jadnoga neuspeloga samoubojice da sijam! Posle da kažem u intervjuu: "vrlo je bitan taj prvi kontakt, prilazne reči potencionalnom samoubici, to ne može svako. Kad god nije neki musliman razgovor treba navoditi na slavu i da vas zove na nju, prvi dan po mogućstvu. Ja inače idem na mnogo slava i sve prvi dan me zovu."
Svojim čamcem krstarim Dunavom, jurim svog samoubicu ali pun Dunav lovaca samoubica a na čelu Renato Grbić drži monopol ko Marina Tucaković u tekstopisanju, deli Jevreje po zasluzi. Pada jedan, okupiše se oko njega čamcima mu preprečili put da ne ispliva. Eno vidim dole izijem flips već izvuko svog samoubicu moram da požurim. Desno od mene nešto bućnu. Ponadah se da je neka razočarana studentkinja Agroživa pa da je tešim. Kad ja tamo ono neki jadnik kockar, nema tries kila, prebio sam ga veslom i skinuo mu jaknu. Dal će da me zove na slavu sad.
Rakija od šljive, dunje, višnje, jabuke...
Sadrži vitamine i najbolje da nema dodatih šećera. Domaće i prirodno. Podiže raspoloženje i opšte stanje organizma.
- Želiš li neki sok uz kafu?
- Ne, hvala.
- Imam divan domaći od kajsije i od višanja.
- Snajka, ti ga pravila ili peko muž? Pošto ja vitamine uzimam samo fermentisane. Sveži mi narušavaju stomačnu floru.
Dobrodušni momak gabaritne konstitucije. Biće koje odlikuju mrčovska građa i detinja duša, koja istrčava napolje čim bracika otvori svoja usta koja mogu celo pečeno pile obuhvatiti. Bracika obično ne zna da sabira van prve desetice, ali zato može da natovari četiri džaka cementa na leđa. Dobar k'o lebac i vazda spreman da pomogne, ali prostodušan i dezinhibiran ubi Bože, pa se lako može desiti da ti priskoči u pomoć i iscepa ti deset metara drva, a onda ti pojede sav pasulj sa slaninom koji je žena skuvala za naredna dva dana i posle ti se posere na sred dvorišta ostavivši nagaznu minu veličine svoje glave. Jebiga kad još nije proniknuo u tajne WC šolje. Bracika je jednostavno lik kakav treba svakom selu u Vaseljeni.
- Kakve su ti ovo ogrebotine na podu i zidovima?
- Ma pokušavao juče da ubacim novi šifonjer, al' neće kroz vrata da ga jebeš, nas četvoro gura i ni makac. Ja šta ću, zovnem Miška Budinog, dođe čovek, uze zalet, progura ga kroz vrata dok reče keks, ali razjeba sve okolo. Posle mi popi celu flašu vinjaka i ode kući k'o da ništa nije bilo.
- E stvarno je bracika, jebo ga stric u prkno.
Specifična vrsta ljudi koji gledaju Bg hroniku iz Čačka na Mlavi pa šalju sliku svoje neasfaltirane ulice Milanke Đurić i napišu strašno, najebasmo! Fotografišu veprove nagurane na zadnjem sedištu njuški priljubljenih uz staklo na putu za Zaporožje i napišu srpska posla. Slikaju poslednji primerak požeškog vrapca i stave misterizni znak ? i jedan preteći ! za dozivanje pameti.
Pa ne zanima to njih, koj ti kurac, vidiš da se emisija zove Beogradska hronika šta ti nije jasno u B e o g r a d s k a, aj zajebi više tu radnju.
Tip ljudi koji se guraju gde im mesto nije. Ah imamo konačno sto u Klubu književnika. Samo da ulegnem u Klub književnika samo da sednem s glumcima da me Svetlana Bojković drži u krilu i da mi sipa u tanjirić mleka s votkom i da me mazi šakom s prstenjem po glavi. Kako ne znam, pa znam ja Beograd, poznajem Beograd, delta siti kupio sam kačket, bio sam kolko puta, tri i po, znam sve gde je, može se reći da sam i ja polubeograđanin brat Jerković imam brata jednoga trenirao kik boks sa Giškom, zna on tamo sve njih.
Slađa - razbatačena, jednom rukom češe koleno u čarapi crnoj pucketa noktom a iz Tošinog bunara između nogu suspregnutim mišićima primicačima cvili mačka upala unutra -
- Sada fotografija koju nam... ah opet... šalje Stojković Miodrag Kamidžorac iz Kočana, on je uslikao čudovište iz Loh Nesa u Vardaru - u jaka stvar - kaže da nas prati cela Makedonija i da navija za Vladu Palikuću. Lepo. Miodraže, lepo, al kumim te Kumodražem ne šalji više, koj ti kurac, ovo je Bg hronika idi gledaj tv Tetovo na arbanaškom.
Luzerska inferiornost na nivou Mrtvog mora. Sjebao te neko, pokisao si kao govno na livadi. Tako se, između ostalog, i osećaš. Pokislo i donekle glupo. Toliko da veruješ kako jesi glup, ali nedovoljno da znaš da si glup k'o kurac.
Kao vid nekakve samoodbrane izgovaraš reči iz naslova; tiho, sebi u bradu. Tako tiho da ih jedino ti možeš čuti. Izgovaraš sa sve ovim "ja" koje dodatno pojačava efekat tvoje duševne promrzlosti i bez kojeg ova fraza ne bi bila to što jeste.
- Sine, ajde prestani da češeš jaja i gledaš te izumrle ptice na Diskaveriju. Nađi neki posao, bilo kakav.
- Hoću, Slavice... Majku pičku ja!...
- Došli ste na razgovor za posao inženjera energetike a ne znate šta su levokretni ciklus, vetrogenerator i Trombeov zid. Mislim stvarno. Ništa, pošaljite mi vaš SV u toku današnjeg dana, ali ono...
- U redu, hvala još jednom... Majku pičku ja!...
- Nebitno, ljubavi. Svakom može da se desi i nije to ništa strašno. Ne može, pa šta. Probaćemo sutra opet.
- Okreći se ka zidu i spavaj! Majku pičku ja!
Manja svota novca koja ti dodje u pravom momentu, baš kada si načisto ostao bez love. Milija ti je od svake zamašne sume novca koju zaradiš kad si finansijski situiran.
Čovek otvori novčanik iako unapred zna da je prazan i da je u malom džepiću novčanika samo nekoliko zvečećih moneta, nedovoljnih i za kupovinu žute štampe. Beznadežno kopa po fiokama gde je nekada davno ostavio neka sredstva za kafanski crni fond. Nema. Više ne može da se seti da li je potrošen u kafani ili ih je ona beštija od žene pronašla i nenamenski utrošila za namirnice. Vreme ističe. Još pet-šest minuta i beštija će tražiti da pre polaska na posao ostavi par hiljada dinara za redovne potrepštine za taj dan. U glavi počinje da pravi spisak mogućih kreditora. Od koga zajmiti sredinom januara? Zvoni mobilni: kum Janko. Ajde da se javi, mada od kuma nema vajde, nema za šta kuče da ga ujede. I u kafani se uvek žicari i šljamči uz njega. Ali izgleda da kum Janko nije kasno stigao na Kosovo. Sluša i ne može da veruje: "Zdravo kume, do juče nije imalo za šta kuče da me ujede, al' od juče je druga situacija. Tu sam u prolazu, pa rek'o da ti konačno vratim onih 70 evra što ti već nekoliko godina dugujem, ako si kući da svratim?" "Svrati kume moj najdraži, evo reći ću Milici da pristavi kafu, nema problema za dug, znao sam ja, kum nije dugme." Po završetku razgovora još nekoliko minuta stoji kao hipnotisan. Nije nešto, ali fina je to parica, baš u pravo vreme.
Južnjački izraz koji znači "primetno je, vidi se na tebi". Koriste ga mahom žene i mahom čini situacije neprijatnim.
"O, Maro, ti li si trudna?
Mara (crveni): "Nisam...nego ovi praznici me ubiše...jela sam ko prase."
"Boga mi, poznaje ti se."Mesec dana kasnije:
Mara: "E, mesec dana radim trbušnjaci svaki dan. Poznaje li mi se?"
Strma uličica u predgrađu. Sporedna, toliko zavučena da u nju teško može i da se zaluta. Nije slepa, ali nije ni tranzitna, kroz nju se retko prolazi za negde dalje. U nju se samo uveče uđe, da bi se ujutru izašlo.
Ekološka ulica je organska, neprskana. Ne zna za đubretare i putare, za metlu, so, rizlu i ostale neprirodne načine održavanja. Od lišća i đubreta se čisti kad udari košava, od snega i leda na proleće, kad ojuži. Do tada se deca sankaju. I nisu samoživa, puštaju i decu iz onih očišćenih, važnijih, prioritetnih ulica da se i ona sankaju u njihovoj uličici. Razumeju ih.
