Najveća pohvala koju možeš da dobiješ za dobru odigranu partiju fudbala.
Ratko: Je l' hoćeš sa mnom da gledamo malog Radojicu? Danas igra protiv Fap-a?
Radovan: Je l' zna da igra on nešto?
Ratko: Dao Železničaru 2 komada i još imao 3 asistencije.
Radovan: Znači mali kida?!
Ratko: Čim Srpska liga grupa "Zapad" napravi sajt, stavljam ga za kapitena na fantaziju!
Poznata marka audio i video uređaja. U Srbiji predstavlja naziv za Plej stejšn konzolu.
Srbin: "E aj idemo na neki Soni?"
Englez: "To watch TV?"
Srbin: "Ne bre, da igramo Soni, bre!"
Englez: "To play TV?!"
Srbin: "Aman Soni bre, ne seri da u Engleskoj nemate Soni?"
Englez: "Whatever..."
Lizalica bogatih. Kod nas je Chupa Chups kostao kao 4 obične lizalice, pa nam roditelji nikad nisu dali da ih uzimamo.
-Vidi onog lize Chupa Chups
-ih kolko on para ima...
-Iiiiiiiiiiii
Dijagonalno, Krivo, Pod uglom
Operaciona sala:
Hirurg: Kolega Kudrovanoviču pricesite tu kod slepog creva, al malo ušreg!
EKG: piiiiiiiiiiiiiii
Hirurg: 'Dumaminu s'normalan priseko si venu jel ti tako i kod kuće sečeš!
Ona rečenica kojom te je ćale iznerviran upozorio dok si drndao tetris a on ušao u tvoju sobu pravo iz spavaće odakle je do tog trena dopirala galama, kad ti je još bilo 4, a ti si se samo nevino nasmešio.
Reči koje si šapatom podelio sa svojim drugom, sa sve onim dečijim nagoveštajem "tata mi je rekao da..." kojeg ćeš se za desetak godina stideti da kažeš u društvu, u vrtiću nakon što vam je Marta vriskom uz asistenciju vaspitačice, otela i lego kocke i plastičnu kasicu, a u naposletku ih bacila među ostali krš u golemoj kutiji za igračke kada je ugledala ljubičanstvenu lutku na polici u dnu prostorije.
Ono što ti je samo prošlo kroz glavu sa 16 kada si dobio poruku od cure da ne želi da te čuje bar neko vreme, a pola sata kasnije iz ćošeta svoje sobe u koje si isfrustriran zafrljačio telefon začuo melodiju pesme "I was made for lovin' you" koju si onako tinejdžerski zatreskan do ušiju i nazad posebno dodelio njenom kontaktu.
Ono što ti je palo na pamet negde sa 28 kada si je zaprosio, a ona je ćutala dobrih dvadeset sekundi, najdužih u tvom životu.
Ono što si ponovio svom šestogodišnjem sinu sa 35, kada si se na njegovo potkrovlje kreativnog sajber haosa popeo da bi izbegao epicentar vulkanske erupcije svoje drage koju je uhvatio trenutak neodlučnosti pred otvorenim garderoberom i par desetina komada haljina za večernje izlaske. Na šta ti on prezauzet Ipad-om i nije odgovorio, a osmeh koji ti se učinio poput onog tvojeg od pre tridesetak godina, zapravo je bio izmamljen fotkama swatke mawe mawowetnice.
I najzad, nešto što si sa 80, senilan i omatoreo promrmljao sebi u bradu uz par sočnih psovki zato što ti se žena naljutila jer si umesto praška za pecivo iz dućana doneo vanilin šećer.
Jedna od najvećih dilema kad se na selu deca igraju rata drvenim puškama. Od opreme potrebno je samo par eksera i letava (nemoj ih lomiti sa ograde da ti se tim istim letvama ćale ne bi ''potpisivao'' po leđima), grudve blata koje ''glume'' bombe, i nešto iz čega se one trebaju ispaljivati (ne diraj veliku kutlaču, da se keva ne bi opet pitala zašto se džem oseća nekako čudno), i naravno, glavni sastojak: dobra volja. Ali naravno, najveća dilema, ko što je gore već rečeno, je to ko je u igri ''poginuo''. Svakako, druga dilema po značaju je ko su ''partizani'' a ko ''Nemci'', ko ''kauboji'' a ko ''Indijanci''.
-Bum! Marko mrtav si!
-Kurac mrtav ''puc'o'' si prema Srećkovom brdu a ja ovde kod Škipića reke!
-Ma mrtav si!
-More, jebem li vam majku okupatorsku! Juriiiiš! Bum! Ratatata! Bum! (pa ondaK ''kundakom'' mrskog neprijatelja po čelendri da sve zvezde prebroji i otpeva jedno deset puta: ''Mama! Pomagajte ljudi, ubi me čovek!'')
Izraz koji služi da nekome dočaramo tešku zastarelost nekog televizora.
-Vidi TV što mi baba juče poklonila.
-Au, jebote, ovo sigurno i dalje hvata BK.
Onaj koji odvaja masno s' prasetine.
-Dečko je l' si ti peder?
-Nisam gospodjo, samo ne volim masno...
Jedan od najboljih načina za započinjanje svadje, ova sposobnost može da se koristi i da bi svadju okrenuli u svoju korist.
Dečko:Jaoj srećo što si mi lepa danas.
Devojka:Šta ti hoćeš da kažeš, da ja nisam lepa uvek?
Dečko:Ne nisam hteo to da kažem,šta ti je šta se odmah drndaš?
Devojka:Čekaj prvo mi kažeš da sam ružna a sada još ispada i da sam drkoš.
Dečko:Ma daj bre, ne može ništa da ti se kaže.
Devojka:Da ,sada sam još i nerazumna.
Rečenica koja uvek stiže prekasno da vas spasi davljenja u bujici smora koja potiče iz priče sagovornika. Konkretan razlog prepričavanja nečega što ne može da se prepriča još uvek nije poznat, ali je činjenica da je ono uvek tu i ume da usere potencijalno dobar materijal.
- Jaaooo, brate, znaš kakav sam film sinoć gledao, znači, ne možeš da veruješ, ludilo u pičku materinu, glavni lik je bivši marinac ili tako nešto, al mu se useru nešto u život, neka mafija, psihopate, potpuno sumanuto i onda ga pošalju u džunglu de ga love neki buržuji, kao onaj fazon, lov na čoveka i tako to, ali ovaj baja je prejak, nabavi neku nožekanju i krene da ih ubija jednog po jednog, pršti krv na sve strane, u jednom trenutku i pegla neku ribu, fazon, prso i on sam...
...uzme bazuku i rokne po dvaes ljudi odjednom, a ima i scena de odseče ruku nekom liku, pa ga krene njom da ga udara, znači gledaš i ne možeš da veruješ, pogotovo kad se šiba sa neki nagruvanim likom, tras jedan, tras drugi i tako petnes minuta, jebeš im mater, posle traži nekom liku da skine majicu, bukvalno scena nema vezesvezom, pa uzme nešto da se dernja, a tek da viš scenu de nekog lika otera u kurac, jebeno vrhunski. Mislim, ne može da se objasni, moraš sam da vidiš.
- Vidim, a što mi onda, koji kurac, objašnjavaš?
- Pa ono, gotivan film...
Jednostavnim riječima sagovorniku pojasniti njegovu potpunu inferiornost.
Ironično pitanje.
Brat: Kaća, ugasi svetlo.
Kaća: Mrzi me.
Brat: Ajde bre, mrcino jedna.
Kaća (posle deset minuta) gasi svetlo. -Jesi srećan sad?
Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.
U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.
Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.
Profesionalni igrač pikada. Nepobedivi. Precizan k'o Viljem Tel, ubada u centar mete k'o prstom u dupe. Poslednji put promašio metu pre deset godina na vašaru u Vražogrncima, kada je isterao oko jednoj ciganki iz publike.
-Divi Gavajo, triput zaredom u centar! Brate, pravi si Randu!
Način rodbinskog slikanja sa malim detetom na njegovom prvom (drugom) rođendanu.
