Eksplicitno iskazano neslaganje sa trenutnim izborom muzike.
Miki: "Daj, bre, brate, šta si pustio to sranje, majke ti, promeni to!"
Goksi: "A šta da pustim, pametnjakoviću?"
Miki: "Sinak, bolje pusti i plin da se pogušimo nego to!"
Šutnuti nekoga u jaja.
-Ona mala nije normalna, kad me zveknula kolenom u jajca, kajganu je napravila...
Sinonim za "ništa". Obično se koristi kada je "ništa" tačan odgovor na pitanje "šta ću da dobijem", kao marginalno manje vulgarna varijanta izraza "dobićeš kurac".
-Mama, mama, šta ćeš da nam napraviš za večeru?
-Govno s mlekom, deco. Pustite me malo na miru, legla sam da se odmorim, eno vam ga hleb, eno vam ga frižider, nije ovo hotel "A" kategorije...
Vrlo lep i deskriptivan izraz koji označava spoznaju, dolazak do dugo očekivanog otkrića. Dok slušamo tu reč u upotrebi, maltene se nazire proces saznavanja, i zamišljamo naš mozak, kako poput pileta u jajetu, polako traži izlaz i kreće se ka svetlosti...
Stavili su me u tešku situaciju, ali... Prokljuviću ja to, samo polako...
Uvek te oda kad treba da sprečiš ubistvo u filmu. U stvarnosti obično probudi roditelje kad se vraćaš pijan iz provoda.
Film:
Približavaš se slabo osvetljenim hodnikom sobi iz koje dopiru nekakvi čudni zvuci. Otvoriš ormar kad ono odelo ti izašlo iz mode. Ne, stani, to je samo loš san, ili glup vic. Uostalom, nije ni važno. Elem, približavaš se sobi laganim korakom, malo ti fali da iza ugla nazreš lice čoveka sa crnim šeširom u tamnom odelu dok ti je sagovornikovo lice potpuno vidljivo, to je, naravno, tvoja povremena kres - kombinacija kojoj si u vrtlogu strasti poverio neku dugo skrivanu porodičnu tajnu. Bum, i žena je mrtva. Spremaš se da asasinu s leđa zadaš fatal blow, krećeš, škrrr (dobro poznati zvuk), bum, osećaš hladno olovo sačme i gušiš se u sopstvenoj krvi. Ne, ne i ne, ipak ne možeš da ubiješ glavnog lika. Umesto toga bacaš se u stranu u stilu Maks Pejna, vešto izbegavajući raspršene šrapnele sačme, sakriješ se iza zida, vadiš oružje, kad ono imaš šta da vidiš, ostao si bez municije, polako proviruješ, a od ubice ni traga ni glasa. Nema veze, tvoj je na kraju filma.Stvarnost:
Vraćaš se kući u sitne sate, nekako potrefiš kvaku. Ulaziš tiho, polako skidaš patike, i spremaš se za izazov večeri, kako preći dugačak hodnik od starih dasaka, a pri tom ne probuditi roditelje? Hm, eureka! Pada ti na pamet scena iz Čarlstona, u vinogradu. Odigraćeš. Jeste da ti fali riba, al' šta da se radi, moraćeš da improvizuješ. Hvataš predmet svojih mokrih snova za ruke i uz zvuke tanga krećeš, zadivljen si svojim umećem čak toliko da nadmašuješ i Asku, i sve ide kao podmazano, već nazireš vrata svoje sobe, pobednički osećaj te obuzima, škrrr (not again), toliko je zaškripelo da si zamalo odvalio dasku, skrhan porazom saplićeš se i padaš. Nema veze, bar si pokušao.
Skup ljudi koji se kad vam dođu u posetu ponasaju kao kolonisti tek kročili na tlo Amerike.
- Vidite sta smo vam doneli! Stakliće! Svetlucave stakliće! A sad budite ljubazni i pokažite nam gde vam stoji kajmak i rakija.
Situacija kojoj se pribegava kada u lavabou imamo neku prljavštinu koja je van dometa slavine, a mrzi nas da uzmemo krpu ili sunđer i suviše nam je gadno da to diramo rukama, pa šakom, tj. dlanom pokušavamo da najjači mlaz vode usmerimo ka tome što hoćemo da operemo. Obično je to pasta za zube koja spadne sa četkice, ali ima i drugih primera.
Mala bezobrazna drtina koja samo pravi haos po kući, ali je u očima slučajne prolaznice ”jao-vidi-ga-slatkiš-mali”, što tebi daje prednost u podobnim situacijama, te ga nekako tolerišeš.
Vodi ga iz vrtića, a u susret im ide “ona”:
- “Slušaj ti uništavaču kućnog namještaja i glodaru kuhinjskih stolica, vidiš onu ribu tamo?”
- “Aha…”
- “Sad kad naiđe ti svoje standardno, a meni prepusti sve ostalo. Kad dođemo kući, pustiću te da gledaš nindža kornjače. Dogovoreno?”
- “Dogovoleno!”Ona nailazi, mali se nevino kezi i nabacuje “onaj” pogled.
- (Ushićeno) “Ijaaaooo dušica malaaa, kako se zoveš slatkišu?”
- “Ajde, ljubi te bato, reci teti kako se zoveš… “
Boli te kurac, ne moraš prati noge, nigde se nećeš izuvati, iz škole pravo kući!
Došao s posla umoran ko pas, žena me s vrata staruje da perem noge. Nisam se ni čestito izuo, a ona oseti. Ima neke senzore, mada sumnjam godinama da radi za neku stranu obaveštajnu službu. Sve zna, pička joj materina.
- Ne misliš valjda s takvim nogama u kuću da uđeš?
- Kakvim nogama? I juče su iste bile, pa sam bio u kući.
- Ubijaju, dovde se osete, jel menjaš ti čarape, majke ti?
- Ej, kevu mi ne diraj, nije neg' godina prošla kako je umrla!
- Ko ti je majku spominjao, idiote?
- Pa ti, malopre. Kad je tebi kevu opsujem oma plačeš, a šta je ovo sad?
- More ne zamajavaj me. Idi operi noge, jel ti nije žao dece, da udišu to?
- Što, nek se kale malo, kako sam ja kad sam bio mali, he,he,he... kad se setim...
- 'De te nađo, 'de su mi oči bile, idi operi noge molim te.
- Ma što da ih perem, nemam sutra fizičko, ko će mi znati kakve su mi noge, kad sam ceo dan u radničkim cipelama. A i mogu da se pre'ladim.
MLADOST:
Keva te okupa, ćale te nahrani, odgledaš bolji život i odeš da spavaš.
STAROST:
Okupaš kevu, nahraniš ćaleta, odgledaš bolji život i odeš da spavaš.
Pripadnici potkulture koja se zasniva na vožnji daske sa četiri točkića, nošenju klovnovske odeće i ukrašavanju fasada mudrim porukama tipa "sk8 or die". Srećom, u Srbiji ih ima samo tridesetak.
Penzionerski hejt prema skejterima je jedan od retkih slučajeva u kojima zdušno podržavam penzose.
Ja, vragolan, i moj deda,
Šibamo skejtera palicom u rebra.
Isto što i Piroćanac u Beogradu.
"Izete mi jajca, 'te!
Turil s'm si djozluci i kur će me razbirate k'd čutim.
Nes'm ja kriv što je Vuk Karadžić iz Beograd. Kvo?!?"
