Pripadnice ofanzivne andergraund subkulture, obožavateljke panterametalike i zvuka viskofrekventnog urlikanja, konzumenti kozmetičkih preparata drečavih nijansi plave i ljubičaste, kao i odevnih predmeta sličnih dezena i neobičnog kroja. Danju spavaju, noću puše, piju, mrču i stvaraju nove polne bolesti. Kod običnih penzionera izazivaju strah, paniku i insomniju, kod bivših vojnih lica i pripadnika db-a prezir, agresiju i povišen pritisak.
NENJ TEKST MESSAGE
-Roki, otključaj vrata, dolazim s nekim ribama za deset minuta-...klik-klak...
- De si, kume! Ovo je moj drug Marko, ovo je Tina, ovo je njena drugarica... Kako beše?
- Orhideja.
- Drago mi je, ja sam Marko, mada me možeš zvati Fikus, čini mi se da ti to više odgovara.
:Orhidejin nemi pogled:
- Okej, drugari, cepajte vi, šalite se, volite se, Tina i ja idemo ovamo da joj pokažem modele demokratije po Lajphartu.
- Aj, živi bili.- Orhidejo, oćeš popiti nešto, da te pita čovek?
- Apsint. Može i votka.
- Apsint? De apsint da ti nađem? Imam tu neku domaću, ima vops... Vinjak ima.
- Može vinjak.
- Uuu, svaka čast. Vinja koladu ili finjak? U stvari, nemam fantu, tako da nem...
- A?
- Kažem, nemam fantu, samo koka kolu.
- Ma ja ću vinjak, ako imaš.
- Čist?
- Pa da.
- U, sestro, ne bih ti ja to preporučio... Izvolte.
- Stavi tu.
...
- Znači Orhid...
- Je l' imaš soma?
- Kakvog soma?
- Soma dinara.
- A, to. Imam, što?
- Daj.
- Šta da dam?
- Šta, oćeš da ti pušim?
- ???
- Ćeš da ti drkam? Može i u pičku, ali samo s kondomom, imam osip, mora da je neka bolest opet.
- Šta koj kur...
- Ajde, posle možemo da nabavimo krek, znam gde ima za soma i po.
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status.
Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci.
Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...
Sedi gospodin je sedio za šankom. Ispred njega je bila čašica vinjaka, rubinovog! Glatke sveže obrijane brade, ali naboranog lica, sa tamnosivim perfektno čistim odelom ispod kojeg se nazirala blistavo bela košulja, očiju uperenih u ugao šanka, oštrim pogledom je cenio da li se ivica oštetila tamo u ćošku - juče nije bilo tako.
- Piće od gospodina za vas.
- Kog gospodina?
- Onog tamo za stolom.Uzeo je svoj vinjak i nazdravio. Čovek je ustao od svog stola i zauzeo mesto pored sedog gospodina.
- Izvinite, već par dana dolazim ovde i svaki dan ste tu. Da niste možda vlasnik?
- Ha, ha...ne, ali upoznao sam ih nekoliko u zadnje četiri decenije.
- Dugo dolazite ovde.
- Prilično.
- Mora da ste štošta doživeli ovde.
- Kad bih ti pričao, ne bi mi verovao.
- Imam predavanja tek za tri sata.
- Znaš li ti da je ovde, u ovoj kafani, tamo kod onog stola, počela priča o svrgavanju Miloševićevog režima?
- Svašta? Stvarno?
- A je l' ti iko rekao da je ovde za ovim šankom dogovorena titula prvaka one godine kad je Obilić osvojio?...Priče su se smenjivale jedna za drugom. Student je pažljivo slušao i naručivao vinjak za vinjakom. Tri sata su stala u minut.
- Jao, moram da idem.
- Samo idi, i ja ću brzo. Ni zdravlje me ne služi k'o nekad.
- Šta je?
- Ko će ga znati?Razgovor je završio. Student je došao i sutradan, ali sedog gospodina nije bilo. Dolazio je par dana, ali gospodin se nije pojavljivao. I konobarima je bilo čudo zašto ga nema. Posle mesec dana, toplog majskog jutra ušao je u bar i seo na ono mesto gde je sedio sedi gospodin.
- Jedan vinjak molim vas!
Barska mušica je rođena.
Leteća živuljka iz reda barskih muvara (lat. drosofilia vulgariѕ klabingus). Nastanjuje barove, noćne klubove, a ponekad se može naći i u restoranima i hotelskim predvorjima. Lovi noću. Karakterišu je vitke obnažene noge, obiman grudni koš, kretanje lagano poput njenog morala i izuzetno razvijeno čulo mirisa. U stanju je da oseti deprimiranog preduzetnika, pripitog bankara ili usamljenog doktora na suprotnom kraju objekta.
Nalik muvi ce-ce, barska mušica takođe za cilj ima izazivanje spavanja. Ustremljuje se hitrim preletom do susedne stolice i započinje ritual koji se sastoji od lascivnih pokreta i sladunjavog zujanja. Žrtva je obično već omamljena alkoholnim derivatom, te mušici preostaje da je dokrajči u njenom stalnom ili privremenom staništu. Snažnim krilima u stanju da iscedi i najzadrtijeg bumbara.
Po svršetku se hrani novčanim apoenima, čija veličina varira od statusa "žrtve".
- Ćao! Deluješ mi tužno.
:Seda i lagano prekršta noge
Ako bi mi platio piće, možda te razveselim, hehe.
- Simonida, je s' to ti?
- Ovaj... Ja sam... Mile!? Otkud ti u velegradu? Ala si se skockao...
- Doš’o na sajam freza i priključnih mašina. Nego, koje radiš ovde noći, lebac ti poljubim, tako nadžidžena? Zna li ti tatko da si ovde?
- Ma pusti... Zarađuje se za leba... 'Aj u zdravlje, idem dalje...
- Čekaj bre, malo... Šta reče da piješ, hehe?
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Mudo Dragana Markovića Palme.
- Sine, odrastao si čovek, pa je red da tako i razgovaramo - kao odrasli ljudi... Ja više nisam sposoban da te izdržavam dok ti džabalebariš i po ceo dan gledaš u to zeleno. Ja želim da znam šta ti planiraš sa svojim životom?
- Pa vidi 'vako ćale. Razmišljao sam, i ovako to otprilike izgleda... Oženiću Marinu, preselićemo se u Jagodinu, napraviću četvoro dece, pa ćemo živeti od dečijeg dodatka koji Palma daje...
- Sve to lepo zvuči, ali pazi da ne dobiješ samo kokosov orah!
Ne, antiheroj nije glavni negativac, bezosećajno stvorenje, psihopata ili neko sličan. Jer da bi lik postao antiheroj, on mora da nosi neku poruku, mora da ima neko sopstveno viđenje sveta, i mora da ima dobar razlog za to da radi i da mu to pričinjava zadovoljstvo, a da pritom nema drugu korist od toga. Naravno, da njegovo delovanje bude u skladu sa moralnim kodeksom, koji doduše samo on razume, ali bez obzira.
Predstavnici ove grupe, koji meni prvi padaju na pamet su svakako Anton Čigur i Patrik Bejtmen. Jednostavno, to su ljudi koji u sebi nose sve osobine ovog sveta, u neku ruku, dostižu nivoe polubogova i postaju neuhvatljivi i nevidljivi predstavnicima "pravde". Oni ne gube. Beskompromisna inteligencija sjebanog mozga ih dovodi do nivoa kulta i zadržava ih tu. Jednostavno, ne možeš da ih mrziš. Bilo da dave prostitutke dok slušaju Vitni Hjuston ili Fila Kolinsa, pucaju u sve žive ili ljudima daju šansu da bace novčić. Pokriveni velom životne ironije i sarkazma delaju u polumraku i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
Takođe, antiheroj može biti samo parodija na heroje, bilo parvelove, bilo na neke druge, ali pritom mora biti urađen sa stilom, tako da kroz sve svoje delovanje pokazuje apsurd borbe za "bolji svet", apsurd herojstva i oslikava prilično bednu stranu društva. Superhik.
U svakodnevnom životu ih i nema toliko, ili ih ima u mnogo blažem obliku, da to prelazi u domen zajedljivog starca koji sere po svemu, ljude koji znaju da daju smislenu kritiku i to rade sa zadovoljstvom, do ironičnih i sarkastičnih drkadžija koji jedva čekaju da pokopaju nekoga, u intelektualnom smislu, nešto kao Gregori Haus.
1 - Dobar dan, jeste li zainteresovani...
2 - Ne.
1 - Kažite mi šta vam treba.
2 - Ništa. U stvari, dupli Džek sa ledom i kesica cimeta ako imate.
1 - Gospodine, ovo je Vumen Sikret, imate mar...
2 - Ma nemoj mi reći.
1 - ket dole niz ulicu, 300 metara odavde.
2 - Nemoj ti meni 300 metara odavde, imaš li to što sam ti tražio?
1 - Nemamo, i bojim se da ću biti prinuđena da zovem obezbeđenje ako ne izađete iz prodavnice.
2 - Slobodno, u stvari, nemoj, čekaj. Imam još jedno pitanje. Jebeš li šta? Ili je l' te neko jebe, da formulišem tako, učtivije.
1 - Gospodin...
2 - A je li, koliko su ti ove tange sa tregerima? I kupuje li iko to?
1 - To su strogo poverljive inform...
2 - Aham, a je l' da li bi mogla da ih obučeš, da vidim kako stoje, da znam vredi li ih uzimati za moju čivavu.
1 - A?
2 - Nemoj ti meni a, čivava laje.
1 - Gospodine, zvaću ob...
2 - A da, zaboravih, ovo je pljačka.
1 - Molim?!
2 - Šta moliš? Daj mi tri velike kese i...
1 - Evo, evo, uf, istrešću vam celu kasu.
2 - Nemoj da se trudiš, ne trebaju mi pare.
1 - Nego?
2 - Zapakuj mi trideset pari nazuvica i stotinak gaća, od toga minimalno 28 budu tange, i nek spektar boja bude što širi, 32 nek budu bokserice, ne ne ne te, one babske mi trebaju.
1 - Ali gospodine, nemamo te babske...
2 - Kakva je bre ovo radnja? Ništa, onda skidaj svoje, ocrtava ti se ispod tih pantalona da nosiš ove što čuvaju i bubrege i jajnike, a bogami i grlo. Takođe, kao odštetu, moraš da mi daš i nešto po svom izboru. Ali pazi se ako mi se ne svidi.
1 - Dobro, dobro, evo...
2 - Uzgred, hoćeš žvaku, ostale su mi samo dve?
1 - Neka hvala...
2 - Pogrešan odgovor, sad se lagano sagni i priđi...
1 - Jooooj, majko mila... Kud ja baš? Što ne Mia, ona radi u drugoj smeni.
2 - Polako kreni ka meni...
1 - Evo, evo.
2 - I bez kukanja.
1 - Dobro, samo polako, nemojte se nervirati, sve što kažete.
2 - A sad ustani.
1 - Molim?
2 - Ne uzimaj ga...
1 - Jeste sigurni.
2 - Da.
1 - Stvarno?
2 - Ponudiš im kurčine i ne možeš da ih odvratiš od ideje, o bože...
1 - Evo ustajem.
2 - A sada pogledaj ka onom prozoru...
1 - Gledam.
2 - U stvari nemoj da gledaš, nema tamo ničega.
1 - Ne razumem.
2 - Sprdao sam te sve vreme. Ova kiša napolju, pa sam 'teo da se sklonim na kratko. Aj zdra'o.
Da svi čuju, pa nek' puknu dušmani.
Trijumfalno obznaniti i onima koje zanima, ali i onima koje ne zanima.
- Daj, Esmeralda, jebem te bezobraznu, što vučeš za nos jadnog Kvazimoda? Već tri dana visi na zvoniku. Ne silazi ni da bi jeo! Zvoni na sva zvona.
- Retard se toliko zatreskao u mene, da sam mu prodala priču kako su Srbi pobjedili na Kosovu! Ne skida se sa zvona k'o dijete s trešnje.
- Reci mu da prestane! Narod samo što nije povjerovao!
- Ma, neka ga još malo...
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima.
Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta.
Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.
Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu... Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu...
Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.
Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…
Gorštaci se plaše malo čega. Život na planini i direktan kontakt sa prirodom uz naporan fizički rad i određenu dozu surovosti stvaraju nadljude koji se od šale pentraju na klicu jele visoke trideset metara, vukove dave golim rukama, a za divljim veprom trče sa mesarskim nožem isplaženog jezika i sa dvije kobasice u očima.
Za takvu sortu ljudi ne postoji protivnik u duelu prsa-u-prsa od koga bi zazirali, ali se užasavaju od podmuklog ujeda otrovnih zuba za nogu, jer od toga ne mogu da se brane snagom. Kažu da su u straha velike oči. Strah od zmija ima one najveće, buljave. Toliko velike da se zmijama pripisuju osobine koje one nemaju.
U narodnim pričama, zmija može da se premeće (pravi kolut naprijed) i u tom slučaju je brža od konja. Poskok, najotrovnija zmija našeg podneblja, je dobio ime po vjerovanju da može poput potezne mine da iskoči iz trave i da te poljubi francuski. A, tu je i "zapunjivanje". (Pitao sam nekoliko starijih ljudi šta, pored ujeda, zmija radi u tom postupku, ali niko nije znao da mi kaže. Uglavnom, kad te zmija "zapune" - ima da te nema!)
Cijelo to usmeno predanje dovodi do toga da za vrijeme kosidbe, po najvećoj vrućini, možete da vidite sijaset kosača u toplesu, sa Maradoninim šortsem i neizostavnim stilskim detaljem - dubokim čizmama modne kuće "Tigar" Pirot.
- AAAAAAAA UPOMOĆ!!!
- Š-šta je, sunce te jebalo?!? Je li z-zmija? Ako je zmija, ne idi 'vamo!
- NIJE ZMIJA! MEDVJED!!!
- Međed? Pa, što odma' ne kažeš! Neka tebe, sinovac, tu, a ja odo' tamo da mu opet jebem mater!
Poslanička, ili funkcionerska plata. Ekvivalent iznosu od preko sto hiljada dinara.
- Da vidiš Bajka što se ufurao u fotelju kod ujaka u GSP-u. Zeva ceo dan na sastancima i karta šaha po kompu, a prima usedelicu!
-------------------------
- Torima, čekamo još Malagu večeras i uzimam usedelicu, ima da pušimo droge u venu, OPAAA!
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Pun mi te je kurac! Ne mogu da te smislim, ne mogu očima da te vidim, a i da sam slep, opet ne bih lakše podnosio tvoje prisustvo. Planete nam se ne poklapaju, pogledi na život nam se razilaze kao zenice Ivana Bosiljčića, kurac palac, nazovi to kako hoćeš, ali meni je jednostavno zlo kad te vidim, a kad progovoriš dobijem želju da ti promenim lični opis.
- Ne mož' da ga svari, pa to ti je. Pokušao sam da pomognem, da ih držim na istom mestu duže od pet minuta, završilo se tako što sam skupljao komadiće kevine omiljene saksije, fala kurcu pa kum Strale nikad nije umeo da gađa.
Čovek k'o i svi ostali. Ide tamo gde mu srce traži i duša vodi. Juri ona sitna zadovoljstva o kojima mašta noćima, a koje mu nisu uvek na dohvat ruke. Drugima ponekad izgleda smešno, pomalo idiotski, al' ne može protiv toga. To mu je u krvi. Voleo bi on tako svaki dan, al' nema siroma'. Prosta stvar.
- Vidi majke ti ono ciganče, naguralo celu četvrtinu bureka u usta, ne može da sažvaće sad.
- A šta će jadno, živa duša, ko zna kad je poslednji put jelo.
--------------------------------------------------------------------------------
- Uhvatio Mirko ženu na gomili sa petoricom. Dabl- dabl pentracija i pušenje.
- Šta će žena, živa duša.
Jedna od retkih pozitivnih stvari u glavi manijaka/šizofreničara, koja isključivo služi za suzbijanje negativnih misli koje prethode postupcima. Nažalost, ne uspeva uvek da preovlada u glavi dotičnog.
"♪ DAL SI IKADA ♪ MENE VOLJELA ♪ KAO TEBE JA ♪ DAL SI IKADA MEN... uuuu vidi što je dobra mačka, tako tako, samo hodaj ispred mene dok mogu da ti gledam pozadinu, vidi manijaka što je iz autobusa zinuo u nju, alo bre dečko, ja sam prvi zevao u njeno dupe, e saću da mu jeb... OTKOMANDA, PREKINI BRE, dobro, dobro, miran sam, neću da ga bijem pred svima, hehe, kako bih ga prebio, ajmo dalje, daaaa, duuupe, vidi gaaa. Hmm, a da je ja naskočim na nju ovde pred svima, šta bi moglo loše da se desi, možda ipak želi snošaj sa mnom, bez obzira na ovu moju krastu na nosu, a i taj seks u javnosti, mnogi to danas preferiraju, a još ako je naskočim, pa bude iznenađena, možda se još više naloži, ajmo, sad ću, dođ... OTKOMANDA, NEMOJ KONJU, PREBIĆE TE LIKOVI SA STANICE, A I POLICIJA ĆE DA TE DOHVATI... dobro, miran sam, miran... čekaj, pa jel ona to skreće desno, skreni desno, hajde, skreni desno, mračna ulica, nema ljudi, taman pao mrak, niko nas neće videti, moći ćemo da se volimo celu noć, a možda mi i ostavi svoj broj telefona... Skrenula je, sačekaću da pođe još malo napred, prošlo je samo 200 metara, ma neću, sad je napadni, vole to današnje klinke, OTKOMANDA, SPRDAM TE, NIJE NIŠTA POGREŠNO, SAMO BUDI NEŽAN, hehe, drago mi je da se slažeš, dooođiii mačko, too, za dupe, alo bre, ne deri se, eej bre, ne čupaj, aloo, grebeš kučko a? evo ti šamar, pala si, e ako, sad će mi biti lakše da te skinem, dođi kurvo, dođi, opet šamaraš, evo ti pesnica mamu ti jebem, evo šipke, sad ću po glavi kučko, ogrebala si me opet, evo ti šip... OTKOMANDA, UBIĆEŠ JE JEBOTE, OTKOMANDA, OTKOOOOMAAAN.... "
- MA KURAC OTKOMANDA, POPA BRE, ZOVITE POPA
Odabereš naslepo par cipela pri izlasku iz džamije. Odigraš turski rulet i , jebiga, izgubiš. Alah sve vidi.
- Mirsade, je l' to nosiš štikle?
- Jedi govna.
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
Kritikovati nečija dela i nedela u cilju da ih više ne ponovi, uspostavljanjem sopstvene misli kao temelja daljeg uzdizanja ličnosti tj. nešto kao vaspitavanje sa represivnom merom pokude.
Pokuda je odvajkada sinhrono plivanje vaspitavanja, žene su se uvek bolje snalazile u tim verbalnim disciplinama jer su muški više za, da se tako duhovito izrazim, osetljivije metode.
Uz dosta treninga kuđenje postane zvocanje, ovo važi za oba pola.
- Jesi li videla kad ti je ćerka došla kući sinoć?
- Ne, kad?
- U tri.
- Milena! Silazi dole da ti održim bukvicu!
- Šta je!? Šta se dereš!?
- Kad si došla sinoć?
- U tri.
- Isti ti je tak'i otac! Mrš u sobu i nema izlaska mesec dana!
- Ti to nazivaš kuđenjem? Sad sam jeo abeceda supu i mislim da bih iskenjao bolju pokudu.
- Nemoj ni da počinjem sa tobom! Kad si ti došao iz kafane?!
- Što, 'oćeš i mene karati?
Konstantni, čru padobranac (a ne samo vikendom) sa sto dinara u džepu za točeno ako zagusti.
Svima dobro poznata njuška koja bešumno tumara ulicama javljajući se svima i sklapajući nova prijateljstva zbog koristi. Maskota grada. Socijalno nepoželjan i materijalno nestabilan tip štakora sa željom da se zabode u rč uglednih, bogatih glavatih fensera što redovno rezervišu separe i pije za dž.
Ufunjator ima potrebu da se svuda uvlači bez dinara a zadovolji sve svoje potrebe, da bane na cirku kod ortaka na gajbi, i za nula dinara popije i pojede što više. Da zgrabi bombu piva, pičku i grickalice, a posle svega toga izjebe istu tu prokeljku u u sobi pored.
Deste momci, imate šta trave?
- Beži tamo ufunjatoru jedan, bolje dovedi sestru da je karamo!
(Masa glavatih majmuna u glas) HAHAHAHAHA!! TO CARE!
