Deo detinjstva koji će nas jednog dana definisati kao ljude. Toplo utočište, od bukvalnog značenja u najranijem detinjstvu, pa na dalje u figurativnom. Mesto blaženog uživanja gde bismo se uvalili roditeljima, naročito ako smo pravili pizdarije. Tad se lagano primakneš, osmotriš prvo reakciju, polako okreneš leđa, odigneš se na prste na nogama i lagano namestiš dupe kod ćaletovih ili kevinih kolena nadajući se da ćeš osetiti roditeljske ruke kako te hvataju ispod ramena i nežno te odižu sa zemlje udobno te smeštajući u krilo, iako su te iste ruke koliko malopre udarale aplauze po toj istoj guzi dok si preko tih istih kolena bio presavijen.
Naravno, moderni pepsiji doživljavaju predinfarktno ukoliko im se pomene ova druga funkcija roditeljskog krila. Za njih, dete je uvek u pravu i štagod uradilo, dobro je, nagradi ga. Kazna je veliki no-no, nauči ga odgovornosti, ali tako da ni za šta ne odgovara(?!). U suprotnom, nešto strašno će se desiti sa dečijom psihom. Priča je prodata novopečenim roditeljima, instant gugl generaciji i ubačena u škole. Uostalom, i Evropa je tako uradila pre 30 godina. E sad, što posle tri decenije napuštaju taj sistem jer imaju cele generacije narcisa nesposobnih za samostalan život koji nikakvu kritiku ne trpe i samim tim nikada ništa ne nauče, a usput je zabeležen i ogroman broj sociopata u tim generacijama - nema veze. Naravno, mi od toga ne odustajemo, idemo i par koraka dalje. Sa dečjom psihom nema zezanja!
- Pih, al' su ova današnja deca kilava! E, u naše vreme...
- Deca su deca, samo su vremena druga. Sa detetom samo lepo, baš sam čitao na nekom forumu što sam izguglao...
- Zajebi! Kad uradi dobro - nagrada. Zasere - kazna. Koliko su samo mene puta moji držali u krilu, što da me pomaze, a još češće da me biju.
- Uh, znaš li ti koliko je to strašno? Pa, ti si potencijalni serijski ubica! Ja sa svojim detetom, bogami, ne radim tako. Evo, baš je juče nožićem za mazanje iskasapio komšijinu mačku i posle smo seli i fino popričali o tome. Zatim sam ga odveo na sladoled i kupio mu onu igračku što je tražio, sreća tatina. Odrašće on u ljudinu, videćeš!
